BRANKO VUČKOVIĆ, NOVINAR, DOBITNIK NAGRADE FONETA: „Trideset godina istine”
Da radna nedelja novinara nema ni početak ni kraj, a da je novinarstvo način života, a ne brojanje radnih sati svedoči svojim likom i delom Branko Vučković, novinar koji će naredne godine obeležiti pola veka od kako se, kako sam kaže, „odao” novinarstvu.
Objavio je hiljade radijskih priloga i napisao još toliko novinskih tekstova, a radni elan i neverovatna energija ne napuštaju ga ni u sedmoj deceniji. Kao i prvog dana u službi, ne može da „odoli”, a da ne napravi prilog kada čuje ili sazna nešto novo, što zaslužuje da bude objavljeno. To mu je u krvi, to je njegov život.
Kolege iz FoNeta, novinske agencije za koju radi od njenog osnivanja 1994. godine, nominovale su ga za zlatnu medalju i priznanje „FoNet - 30 godina istine”. Nagrada mu je uručena početkom ovog meseca, na proslavi jubileja Agencije.
Od „Omladinskih novina” do FoNeta
Novinarstvom se zvanično bavi od 1975. godine, ali kako sam kaže, od detinjstva je bio opredeljen da postane novinar. Rođen je 22. marta 1958. godine u Brnjici i još kao klinac, uz dedu i oca stalno je slušao „Glas Amerike”.
- Bio sam mali, a pošto se „Glas Amerike” emitovao kasno uveče, stalno su me grdili i terali da idem na spavanje, da ne bih kasnio u školu. Ali, još tada me je interesovalo da čujem šta se dešava u zemlji i svetu. Kada me je Dragan Štavljanin, urednik u Radio slobodnoj Evropi (RSE) pozvao pre 25 godina da radim za ovaj medij, prvo što sam pomislio bilo je - e, konačno sam i ja dočekao da budem Grga Zlatoper, prvi urednik i novinar „Glasa Amerike”, priseća se Vučković.
U Brnjici je završio osnovnu školu, a posle se upisao u Tehničku školu u Kragujevcu i po završetku odmah je počeo da radi. Najpre je pisao za „Nove omladinske novine”, za podlistak koji se zvao „Omladina u Kragujevcu”. Sticajem okolnosti, posle dve godine postao je honorarac u „Večernjim novostima”, gde je upoznao svoju suprugu Gocu, tada Jakovljević.
- Iz ove perspektive gledano izdvojio bih dvojicu ljudi koji su presudno uticali na moj novinarski rad – Miliju Pajdića, kod koga sam naučio sve tajne novinarskog zanata, a drugi je Dragan Štavljanin, koji mi je otvorio mnoge mogućnosti, nakon što sam počeo da radim za Radio slobodnu Evropu.
U „Novostima” je ostao osam godina, do 1989. godine, sve vreme kao honorarac. Imao je sreću, kaže, da radi u novinama u vreme velikih tiraža, kada su se novine prodavale po celoj SFRJ, radio je dobre teme i bio dobro plaćen. Nikada, međutim, nije radio samo jedan posao. Tada je još bio angažovan u „Zastavi”, kao referent za informisanje u OUR-u Održavanje. „Zastavu” je napustio 1996. godine, nakon što se vratio iz Amerike, gde je pokušao da pronađe drugi posao i započne novi život sa porodicom, ali se tamo nije „pronašao” i posle tri meseca se vratio.
- Pošto sam napustio „Večernje novosti”, jer nisam hteo da se stavljam u službu ratne mašinerije, a u međuvremenu sam napustio „Zastavu”, bio sam radno neangažovan. U to vreme Zoran Sekulić je osnovao Agenciju FoNet i ponudio mi je posao u Agenciji 1994. godine i tada sam počeo da radim. Posle nekog vremena pojavio se i „Dnevni telegraf” i tamo sam bio angažovan. Međutim, nešto mi nije dalo mira i u jednom trenutku poželeo sam da odem u Ameriku da se oprobam i tamo, ali moram da priznam da mi se ni malo nije svidela. Otišao sam kod jednog prijatelja u Čikago i bio spreman da prihvatim bilo kakav posao. Vrlo brzo sam shvatio da tamo moram da krenem od početka, a ovde sam već imao neko novinarsko ime i posle tri meseca sam se vratio nazad. Tada je došlo do promena u gradskoj vlasti, u Kragujevcu je pobedila opozicija 1996. godine i meni je ponuđeno da postanem urednik Radio Kragujevca.
Početkom 1997. godine, po povratku iz SAD-a Vučkovića su pozvali tadašnji gradonačelnik Veroljub Stevanović i predsednik gradske vlade Borivoje Radić i ponudili mu mesto urednika Informativnog programa Radio Kragujevca. Prihvatio je ovaj posao, ali uz uslov da se oni ne mešaju u urednički posao i da može da nastavim saradnju sa Novinskom agencijom FoNet.
Od početka 1997. pa sve do sredine 2015. godine u Radio televiziji Kragujevac bio je na različitim rukovodećim pozicijama - od urednika Informativnog programa Radio Kragujevca, do programskog direktora i zamenika direktora RTK, uključujući i funkciju ratnog urednika te medijske kuće.
Za sve vreme rada na RTK, kao i tokom celokupne karijere, nastojao je da afirmiše demokratiju, sevroatlantske integracije, mir, toleranciju, razumevanje, suživot i negovanje različitosti…, borio se protiv govora mržnje i bilo kakvog verbalnog i fizičkog nasilja. Insistirao je na poštovanju i pridržavanju novinarskog kodeksa i etičkih principa.
- Prema ocenama brojnih domaćih i stranih medijskih eksperata, RTK je bila sjajan primer uspešne transformacije jednog konzervativnog, ideološki formatiranog i vlasti pokornog glasila, u slobodni, nezavisni i objektivan medij. U nadi da neću zvučati neskromno, mislim da sam tokom svog angažmana u RTK u najmanju ruku doprinosio programskom, tehničkom i kadrovskom jačanju, kaže naš sagovornik.
Vojvoda Đujić i drugarica Marković
Ovu medijsku kuću napustio je u junu 2015. godine i kao fri lenser nastavio „punim gasom” da izveštava za RSE, FoNet i „Novi magazin”, a povremeno za portal „Glas Šumadije” i „Kragujevačke novine”…
Izračunao je da je samo za Radio slobodnu Evropu i FoNet za tri decenije objavio oko 18.000 izveštaja i priloga. Njegova istrajnost u radu, posvećenost, odgovornost da se objavi istinita informacija i da se prenese u pravom trenutku prepoznata je kod njegovih kolega i urednika, tako da nisu izostale nagrade za doprinos novinarskoj profesiji. Ni sam ne zna koliko ih je dobio, kaže - oko dvadesetak, ali izdvaja nekoliko najdražih.
- Najznačajnija nagrada koju izdvajam je od Radio Slobodne Evrope za socijalnu priču koju sam objavio 2003. godine o Kragujevčanki Biljani Bošnjaković koja je zadobila teške povrede nakon eksplozije bombe u školi na času Opštenarodne odbrane, priseća se kolega Vučković.
U „Večernjim novostima” više puta je proglašavan za dopisnika godine, a posebno mu je draga nagrada za autorski rad za reportažu sa juga Srbije na temu „Lepota različitosti”.
Tu je i nagrada Regionalnog radio festivala i Tuzli 2008. godine u kategoriji istraživačka radio tema, a u Somboru je dobio veoma dragu nagradu 2004. godine, takođe za radio reportažu. Ova poslednja od FoNeta bila je potpuno neočekivana i za njega veliko iznenađenje.
- Krili su od mene da sam dobio nagradu, ali su insistirali da dođem u Beograd na proslavu jubileja. Kasnio sam na događaj jer je bilo navedeno da je žurka od 17 sati do 23, pa sam mislio da nema veze kada ću da stignem. Tri puta su me za to vreme prozivali da mi uruče zlatnu medalju, a ja nisam imao pojma o tome. Za ovu nagradu su me nominovale kolege, što mi je posebno drago.
Mada smatra da nagrade ne čine novinara, ipak su podstrek, tvrdi, i daju novu snagu da se istraje u ovom poslu. Pošto je mnogo radio i često bio odsutan, trudio se da bar malo slobodnog vremena provede sa porodicom. Zahvaljujući svojoj supruzi koja je preuzela ulogu u vaspitanju dece, što je, pokazalo se, vrlo uspešno odradila, Branko je u potpunosti mogao da se posveti poslu.
- Šta da kažem, novinarstvo je moja ljubav, jer da nije tako ne bih mogao sa ovim žarom da radim i u ovim godinama. To mi je donelo mnogo lepih stvari u životu, upoznao sam mnogo ljudi koje bih video samo na televiziji da nije bilo posla kojim se bavim, priznaje Branko Vučković.
Među najvažnijim intervjuima izdvaja onaj sa Seržom Bramercom, tužiteljem Haškog tribunala, a razgovarao je i sa skoro svim visokim zvaničnicima srpske političke scene, kao i sa članovima kraljevske porodice. Dva intervjua, po njegovom mišljenju, koja su najbolje publikovana u domaćoj javnosti su intervju sa vojvodom Momčilom Đujićem u SAD-u, za „Dnevni telegraf”, gde se Đujić izvinio građanima Srbije jer 1989. godine proglasio Vojislava Šešelja za vojvodu. Tada je rekao da ga je on razočarao i da mu tom izjavom oduzima titulu vojvode. Ovaj intervju izazvao je veliki „lom” u Zemunu, gde su se nalazili radikali i tada su počeli su da se raspituju za ime novinara koji je ovo napisao.
Drugi intervju je uradio za RSE sa drugaricom Mirom Marković za vreme kongresa Jugoslovenske levice u Kragujevcu, kada se njen muž već nalazio u Hagu, a ona nije davala nikakve izjave za medije. Niko mu nije verovao da je ovo uradio, ali kada je pustio snimak razgovora i poslao fotografije znali su da je ipak uspeo.
Novinarska radoznalost i želja da uvek bude prvi ne napušta ga ni u ovim godinama. Još uvek ispunjava svoj san iz detinjstva da otkriva velike priče i istine i „ne meri vreme na sate”, kada dođe do dobre teme. Bio je i ostao entuzijasta, pun životne energije i večite snage da se uvek bori za istinito, objektivno, jednom rečju - pravo novinarstvo.