Borba protiv korupcije nije „isplativa“

Iako u Srbiji postoji i pravni i institucionalni okvir za borbu protiv korupcije koji je skoro u potpunosti usaglašen sa evropskim zakonodavstvom u toj oblasti, Srbija je i dalje zemlja sa sistemski utemeljenom korupcijom, odnosno zemlja gde bez korupcije građanin teško može da ostvari svoja prava

 

 U prošlogodišnjoj anketi, svaki četvrti ispitanik spadao je u kategoriju „teških korupcionaša“, odnosno ljudi koji su uvek spremni da pribegnu tom činu ne bi li ostvarili ono što im je potrebno, četvrtina se „dvoumi“ oko toga, a ostali spadaju u kategoriju „neopredeljenih“.
Zato smo odgovore na neka pitanja o korupciji, posebno o korupciji na lokalnom nivou, potražili od Zorana Gavrilovića iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), koji je i sproveo  gorepomenutu anketu. 

 

Za početak, ono osnovno: kako definisati šta je sve korupcija?

Najopštija definicija korupcije je kvarenje ljudi i institucija. Paradoksalno, ali instinito, ni na pravnom, ali ni na teorijskom nivou  nije definisano šta je borba protiv korupcije. Bez jasne definicije ova dva pojma možemo da dođemo u sitaciju da je sve korupcija, ali i da je sve borba protiv korupcije. U metodoogiji koju koristi BIRODI, pod korupcijom smatramo stanje neodrživosti institucija, odnosno kada institucije ne ostvaruju svoju društvenu ili/i zakonom definisanu funciju usled čega ona ostvaruje neku drugu funkciju što za posledicu ima da bilo oni koji su unutar institucije (zaposleni) ili korisnici njenih usluga, građani, ne mogu da ostvare svoje interese i prava. Tako imate da neko javno preduzeće ili javnu instituciju koja zbog partijskog zapošljavanja umesto da je mesto gde se ostvaruje javni interes i rade najbolje imate situaciju da se to javno preduzeće ili javna institucija pretvori u instituciju za situiranje partijskih kadrova koji nisu kadri da rade posao za koji su plaćeni. 
Tako dolazimo do onog nivoa koji se može nazvati korupcijom oličenu u davanju mita. To je najvidljiviji način korupcije. Upravo u sistemu neodrživih institucija građani su prinuđeni da svoja prava ostvaruju „podmazivanjem“. Generalno, ova vrsta korupcije je samo rezultat izostanka reformi, njena posledica. 

 

Šta sve može da se podvede pod korupciju?

Svako nezakonito, neetično ponašanje koje za cilj ima ostvarivanje lične ili grupne koristi, kao i urušavanje institucije. Na žalost, u državi sistemske korupcije teško je pobrojati sve pojavne forme, jer on su bezbrojne. Ono što brine je činjenica da se mi suočavamo i sa korupcijom same borbe protiv korupcije, tj. da se zakoni za borbu protiv korupcije ne sprovode ili institucije ne postupaju svesno sa ciljem da se izbegne efektivna borba protiv korupcije.  To za posledicu ima stvaranje nekažnjivosti korupcije, odnosno ona postaje deo rešenja, a ne problema. 


Ocena je da u Srbiji postoji dobar normativni okvir za borbu protiv korupcije, ali se čini da je to pre svega slučaj sa aktima države. Šta se po vašim sagledavanjima događa na lokalu, šta lokalne uprave treba da čine, a to ne rade? 

U Srbiji je prisutan fenomen „antikorupcijske industrije“. To konkretno znači donose se antikorupcijski zakoni i prave antikorupcijske institucije, ali njihov efekat je veoma nizak. Dokaz za ovu tvdnju je činjenica da je Srbija izuzev Zakona o lobiranju donela sve antikorupcije zakone i osnovala institucije, ali da na nema pomaka u borbi protiv protiv korupcije. Slikovito, imao antikorupcijsko Potemkinovo selo. 
Što se tiče gradova tu je situacija još lošija, jer BIRODI beleži trend seljenja korupcije na lokal, izuzev Saveta za praćenje Etičkih kodeksa lokalnih funkcionera, nema mehanizme za borbu protiv korupcije. U ne malom broju lokalnih samouprava ne postoje mehanizmi za nadzor trošenja budžetskih sredstava. Ako ovome dodamo nizak nivo izrade planova integriteta i kašnjenje u primeni Zakona o uzbunjivanju, posebno deo o internom uzbunjivanju, ali i izradi i primeni lokalnih antikorupcijskih planova, može se zaključiti da su naši gradovi jako otporni na borbu protiv korupcije.

Osim normativne dimenzije, na lokalu „šripi“ i sa telima za borbu protiv korupcije – počev od edukacije o korupciji, sve do njenog efektivnog suzbijanja.

BIRODI je 2010. godine počeo proces izgradnje lokalnih antikorupcijskih planova. Ideja je bila da se stvore lokalna antikorupcijska tela na nivou gradova koja bi imala istu ulogu koju imaju slična tela u državama koje se su se izborile sa korupcijom. Borba protiv korupcije se ne može voditi iz Beograda, posebno, ako je ona fokusirana na lokalni nivou. Isto tako, veoma je bitno shvatiti da postoji potreba da se uspostavi antikorupcijska koalicija građana, medija, civilnog društva, sindikata i antikorupcijskih tela. Ta koalicija treba da obezbededi efektivnu primenu antikorupcijskih zakona, promoviše integritet, pruži svu potrebnu podršku i zaštitu uzbinjivačima.  
Zato je BIRODI i napravio model koji je u Nišu zaživeo, po kojem lokalna tela za borbu protiv korupcije moraju biti sastavljena od građana sa integritetom. Na žalost i ako je to obaveza iz Poglavlja 23. nijedna lokalna samouprava do 30. juna nije uspela da usvoji antikorupcijski plan i izabere telo od građana. Kao inicijatori, mi ćemo da pratimo proces i izveštavamo javnost, a onim lokalnim samoupravama koje izraze potrebu pružimo podršku.   

Zašto je to tako? Ima li posledica po one gradove i opštine koje se ogluše o obaveze u ovoj oblasti, ili se sve svodi na „packe“ od međunarodne zajednice?

Postoje tri razloga. Prvi je izostanak reforme državne i lokalne samouprave, tako da je korupcija postala deo rešenja i način da nereformisani sistem preživi i kako tako na devijantan i nezakonit način pruži „ostvarivanje“ prava i interesa građana. Drugi razlog je slaba javnost, odnosno loš položaj medija i civilnog društva čija je održivost upitna, jer pre svega zavise od novca koji deli, odnosno u slučaju Kragujevca, ne deli lokalna samouprava. Treći razlog je korišćenje lokalnog nivoa kao svojevrsnog podruma za prljave stvari, konkreno obavljanje korupcije daleko od javnosti i svetala koja su usmerena ka republičkom nivou.
Kada sve to „saberete i oduzmete“ jasno je da borba protiv korupcije nije isplativa, odnosno onaj ko se opredeli za nju suočava se ne samo sa izostankom sankcionisanja onih na koje ukazuje, već i podrške gradske javnosti. Upravo, izostanak podrške borcima protiv korupcije, odnosno, osuda korupcije su dokaz da u Srbiji ne postoji antikorupcijska javnost, koja bi vršila pritisak pre svega na antikorupcijska tela da rade svoj posao.

Koliko je lokal povoljno okruženje za ono što nazivate „socijalna dimenzija korupcije“ (mito kao „dopuna“ niskih primanja činovnika)?

Svakako da izostanak reforme lokalne samouprave uz nisku kažnjivost, odnosno tolerisanje korupcije koje za cilj nema da omogući službenicima samo da dopunski zarade. Tolerisanje korupcije ima za cilj da ih učini delom koruptivne klike i sutra da kada pomisle da ukažu na korupciju nadređenih razmisle koliko „materijala“ ima za njih. Tako je stvorena svojevrsna zavera korumpiranih koju finansiraju građani svojim davanjem mita. Doduše, sam čin davanja mita je porez na kukavičluk koji plaćaju građani. Zato se ponovo vraćam na antikorupcijsku koaliciju. Sve dok se građani budu osećali sami i nepodržani, vrlo često od svoje porodice ili/i kolega, prijatelja borba protiv korupcije se neće dešavati  

Koliko istražni i pravosudni sistem (ne)pomaže borbi protiv korupcije? Kao da je važniji formalni broj prijava takvih slučajeva od procesuiranja i osude počinilaca.

Svi izveštaju koji se bave stanjem korupcije ukazuju na dve stvari. Prva je da ne postoji valjana statistika o korupciju, a druga je da u Srbiji postoji nekažnjivost korupcije. Upravo nekažnjivost korupcije ide na dušu pravosuđu. 
Paradokasalno, ali je blizu istine je da u Srbiji postoji veća mogućnost da budete predmet neke istrage i postupaka koji će pred sudom da se ubrzano odijaju ako se kao uzbunjivač zamerite nekom ko je blizak vlasti. Primer toga je potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije koji, kao odgovorno lice, ima krivične prijave za podatak koje je Savet izneo u svojim izveštajima i koji je trebalo da bude predmet interesovanja tog istog tužilaštva. 

Koliko svemu tome odmaže činjenica da je u nas krivac i onaj ko prima, ali i onaj ko daje mito, uslugu ili slično, odnosno koliko takva odredba demotiviše na prijavljivanje (i dokazivanje) slučajeva korupcije?

Vrlo često je teško dokazati ko je više odgovoran. I ako je u najvećoj meri kriv onaj koji traži mito, deo odgovornosti je i na onome ko daje.  Problem je što žrtve korupcije ne veruju u antikorupcijske institucije i ne prijave korupciju, odnosno ne obrate se i zatraže da budu neko ko će da „provocira“ slučaj korupcije. Kada građani budu verovali antikorupcijskim telima i budu spremni da se stave u ulogu onoga ko će da da obeležene novčanica, tada ćemo imati razloga da kažemo da u Srbiji postoji borba protiv korupcije. 

 

Šta je sada najpreče činiti?

Prvi priotitet su reforme, jer na žalost posle 17 godina mi nismo puno odmakli na polju reformi u svim sektorima, ne samo u oblasti borbe protiv korupcije. 
Bez reformi nema stvaranja ambijeta u kojem će korupcija biti nefunkcionalna pojava, odnosno rešenje za mnoge probleme. Drugi prioritet je izgradnja mehanizama integriteta u društvu što na nivou javnog, ali i privatnog i civilnog sektora. Treći prioritet je kažnjivost korupcije kao krivičnog dela, odnosno izgradnja javnosti o korupciji na način da će ona biti društveno neprihvatljiva.  
Uspostavljanje lokalnih mehanizama za borbu protiv korupcije, koji su zamišljeni kao fabrike integriteta, od velikog su značaja, jer one treba da okupe građane sa integritetom, koji će biti izvor i podrška borbu protiv korupcije. 

 

Na žalost i ako je to obaveza iz Poglavlja 23. nijedna lokalna samouprava do 30. juna nije uspela da usvoji antikorupcijski plan i izabere telo od građana. Kao inicijatori, mi ćemo da pratimo proces i izveštavamo javnost, a onim lokalnim samoupravama koje izraze potrebu pružimo podršku.   


Izostanak podrške borcima protiv korupcije, odnosno, osuda korupcije su dokaz da u Srbiji ne postoji antikorupcijska javnost, koja bi vršila pritisak pre svega na antikorupcijska tela da rade svoj posao.


Kada građani budu verovali antikorupcijskim telima i budu spremni da se stave u ulogu onoga ko će da da obeležene novčanica, tada ćemo imati razloga da kažemo da u Srbiji postoji borba protiv korupcije. 

 

 

 

 

Zadruge ponovo medju Srbima

NOVI-STARI-RECEPT-ZA-RAZVOJ-SELA

Zadruge ponovo medju Srbima

Zadrugarstvo pruža velike mogućnosti ne samo članovima već i njihovim porodicama i predstavlja značajan potencijal za razvoj srpskog sela, ali je osnovno obezbediti njihovu održivost na dugi rok

 

Novi Zakona o zadrugama, usvojen januara 2016. godine, i ovogodišnji Program podrške sprovođenju mera ravnomernog regionalnog razvoja Republike Srbije kroz učešće države u ekonomsko-finansijskim podsticajima za osnivanje novih zadruga i investicione projekte postojećih zadruga u 2017. godini,  zašta je država opredelila 200 miliona dinara, posle više od dve decenije tavorenja aktuelizovali su temu zadrugarstva u Srbiji.
Dok se i na području Šumadije ne pokrene zamajac oživljavanja ranijih i osnivanja novih zadruga, u razgovoru sa Suzanom Nešković, direktorkom kragujevačke filijale Poljoprivredne savetodavne stručne služba Srbije, ukratko se podsećamo na istorijat ovdašnjeg zadrugarstva i na neke osnovne postavke zadružnog sistema koje treba poštovati ukoliko se želi da one opstanu na dugi rok.

Prva srpska zadruga – treća u svetu

- Kneževina Srbija je kao treća zemlja u svetu osnovala svoju prvu zadrugu, onu u Bačkom Petrovcu, 1846.godine. Srbija je takođe među prvim zemljama u svetu koja je osnovala svoj zadružni savez, a zatim sa još deset zemalja bila osnivač Međunarodnog zadružnog saveza. Međutim, Razvoj zadrugarstva u Srbiji išao je zatim uzlaznom putanjom negde do polovine prošlog veka, a zatim sledi pad sve do početka sedamdesetih godina.  
Tada ponovo dolazi do preokreta nabolje. Opšte zemljoradničke zadruge su podržane  tadašnjim Amandmanima na Ustav (1972.godina),  jačale su kupovinom zemljišta, mehanizacije, upošljavanjem školovanog kadra, unapređenjem stručnosti i znanja zadrugara, uvođenjem novih tehnologija, rasa, sorti, hibrida, melioracijama,  oplemenjivanjem i očuvanjem zemljišta... Isključivo seljaci - zadrugari su tada upravljali  imovinom koju su svojim radom stvarali i povećavali u svojim zadrugama. Sedamdesetih godina Srbija je doživela „zelenu revoluciju“ jer se po uspehu i rezultatima poljoprivrednika svrstala među  vodeće zemlje Evrope, kaže Suzana Nešković.
Sve navedeno, prema njenim rečima, bazirano je na dve ključne stvari koje su u osnovi i jedini pravi put razvoja i održivosti sistema zadruga. Prva je kvalitet ljudskih resursa u svakom smislu te reči (i stručni, i specijalizovani, edukovani, dobrovoljno uključeni, pošteni, odgovorni, vredni ljudi), dok drugi faktor  održivosti jesu upravljačka prava zadrugara.

Dobrovoljnost...

Funkcionisanje zadruga u svetu doživljavalo je brojne promene, ali je održivost omogućena primenom nekih osnovnih principa koji su primenjivi svuda, pa i kod nas.
- U zemljama sa zadružnom tradicijom glavna polazna tačka za novog zadrugara jeste njegovo dobrovoljno članstvo, odnosno pravo na dobrovoljno  istupanje iz sistema. Ova polazna tačka je logična s obzirom da se radi o generacijama potencijalnih članova koje ne treba da stiču poverenje u zadrugarstvo, već da mu se priključe ili ne u skladu sa sopstvenom moći ili nemoći u tržišnoj trci.
Sledeći princip je demokratska kontrola članova. Svi članovi zadruge prate poslovanje neposredno ili preko svojih predstavnika. Svaki član mora da bude pravovremeno obavešten o svim poslovnim potezima i odlukama pre njihovog sprovođenja. Naravno, za sprovođenje svih radnji mora da postoji odluka većine članova zadruge, navodi Suzana Nešković.
Članovi zadruge, dodaje, obezbeđuju početni kapital uplatom dogovorenih uloga, ili ga obezbeđuju u toku rad preko zadruge čiji su član a preko koje posluju.
- Na taj način poboljšavaju se finansije zadruge, ali i člana zadruge koji ima adekvatan udeo u dobiti koju njegova zadruga ostvaruje tokom poslovne godine.
Jedno od načela razvijenih zadružnih sistema, koje je već podrazumevano i u skladu sa tim nije na vrhu zadružnih principa je autonomija i nezavisnost. Za zemlju kao što je Srbija, koja je u zadrugarstvu  prošla veoma turbulentne periode za relativno kratak period, ovaj princip je trebalo postaviti kao temelj daljeg razvoja i unapređenja zadrugarstva, tvrdi naša sagovornica.

... i autonomija i nezavisnost
 
Autonomija i nezavisnost znači da samo članovi zadruge mogu da upravljaju poslovanjem zadruge, objašnjava Suzana. Članovi zadruge svojim odlukama treba da obavežu rukovodstvo ili savremeno menadžere/direktora da ih sprovedu. Odluke koje članovi donesu moraju biti  isključivo u interesu većine članova, čak i kada ukupno članstvo nije donelo navedenu odluku, računa se volja većine, ali nikako volja rukovodioca.
Podzakonskim aktima treba definisati, odnosno obratiti pažnju da lica koja imaju svojstvo zaposlenih u zadruzi, nikako ne treba da budu upravljači već rukovodioci, bolje reći sprovodioci odluka zadrugara.  Ovaj problem može se podzakonskim aktima regulisati jasnim određenjem prava, obaveza, odgovornosti i ograničenja.
Informisanje i učešće u radu zadruge je pravo svakog zadrugara. Takođe, rukovodstvo zadruga mora obezbediti i stručnu  pomoć ili obrazovanje, obuku, edukacije svojim članovima kako bi na najbolji i najracionalniji način postigli zadovoljavajući nivo prinosa i kvaliteta proizvoda.
- Poljoprivredna savetodavna stručna služba Srbije a  PSSS Kragujevac za Šumadijski upravni okrug,  mogu kvalitetno i pravovremeno da pruže neposrednu pomoć u pogledu stručnog osposobljavanja u tehnologijama gajenja, vođenju računovodstvenih podataka, korišćenju državnih podsticaja, apliciranju za IPARD fondove, uvođenja standarda i svim drugim važnim pitanjima od značaja za rad zadruga, ističe direktorka Poljoprivredne savetodavne stručne službe Kragujevac.
Naša sagovornica dodaje na kraju da zadrugarstvo pruža velike mogućnosti ne samo članovima već i njihovim porodicama. Dobro poslovanje zadruge, može uticati na povećanje obima proizvodnje na samom gazdinstvu, može otvoriti mogućnost upošljavanja mlađih  lica ili ženske populacije razvojem skladišnih ili prerađivačkih kapaciteta, može uključiti članove gazdinstva u sprovođenju obuka, edukacija, radionica, ekskurzija, seminara. Drugim rečima, vreme je da se podsetimo i primenimo neka od višedecenijskih pozitivnih iskustava zadrugarstva u Srbiji.

M.J.

 

Antrfile

MOĆ ZADRUGA

Treća ekonomska sila

Zadružni princip organizovanja je i danas najmoćniji model povezivanja manjih i srednjih proizvođača u celom svetu. Pored moćnih kompanija, zadruge su uspele da očuvaju svoje mesto i trenutno su treća ekonomska sila na svetu. Preko 800 miliona ljudi u svetu a 90 miliona u Evropi posluje putem zadruga.

 

 

V

 

Evropska sminka za lokalna resenja

 Do kraja oktobra ove godine sve jedinice lokalne samouprave u obavezi su da usvoje Lokalni antikorupcijski plan kako bi država ispunila jednu od obaveza pregovaračkog  okvira o Poglavlju 23 u procesu prijema Srbije u Evropsku uniju

 

 Kragujevačko Gradsko veće poslednjeg dana maja usvojilo je sastav radnog tima čiji je zadatak izrada nacrta Lokalnog antikorupcijskog plana za grad Kragujevac. 
Istini za volju, sličnu odluku Gradsko veće usvojilo je trećeg avgusta 2010. godine, kada je na inicijativu Biroa za društvena istraživanja donelo Odluku o pristupanju izradi Lokalnog plana za borbu protiv korupcije u Kragujevcu i imenovalo radnu grupa za njegovu izradu, a februara naredne godine takav plan predstavljen je javnosti i ustanovljen je Lokalni antikorupcijski forum. Zato pitamo šta je povod da se pristupi ponovnoj izradi jednog ovakvog dokumenta.
– Od usvajanja prethodnog Lokalnog antikorupcijskog plana do danas došlo je do izmene pojedinih propisa iz ove oblasti, a neophodno je i njihovo usaglašavanje sa odredbama iz Akcionog plan za pregovaranje Srbije o članstvu u Evropskoj uniji za Poglavlje broj 23. Tim Akcionim planom se predviđa jačanje preventivnih antikorupcijskih mehanizama na nivou lokalne samouprave, pa je predviđeno da gradovi i opštine usvoje i primene lokalne akcione planove za borbu protiv korupcije, odnosno lokalne antikorupcijske planove. Rok za završetak ovoga posla je prolongiran sa 30. juna na 31. oktobar ove godine, kaže Jelena Bojović, načelnica Gradske uprave za poslove gradonačelnika i Gradskog veća.

Svi po istom modelu

 Prema njenim rečima, ovi planovi predstavljaju dokumente u kojima se identifikuju nadležnosti, oblasti, procesi i procedure rizični za nastanak različitih oblika korupcije i kojima se propisuju načini za upravljanje ovim rizicima, odnosno načini za njihovo otklanjanje. Primenom lokalnih akcionih planova i uspostavljanjem adekvatnih mehanizama za praćenje njihovog sprovođenja, jedinice lokalne samouprave jačaju svoju otpornost na nastanak korupcije, na nepravilnosti i zloupotrebe javnih resursa, odnosno jačaju svoje kapacitete za zaštitu, zastupanje i ostvarivanje javnog interesa lokalne zajednice.
– Radni tim za izradu nacrta Lokalnog antikorupcijskog plana za grad Kragujevac u svom sastavu ima 11 članova da bi bio operativniji i efikasniji, ali tokom pripreme nacrta ovog dokumenta moguće je formiranje podtimova za pojedine oblasti, a predviđeno je da o pitanjima iz ove oblastu budu konsultovane i organizacije nevladinog sektora, kao i druge zainteresovane organizacije i institucije. U svakom slučaju, naš cilj je da se adekvatnim lokalnim antikorupcijskim mehanizmima obezbedi transparentan rad organa lokalne samouprave i njima podređenih javnih preduzeća, kao i transparentno kreiranje i trošenje budžeta i adekvatan odgovor civilnog društva i medija na korupcijske izazove, kaže naša sagovornica. 
 Akcionim planom za pregovaračko poglavlje 23 predviđeno je da Agencija za borbu protiv korupcije izradi model Lokalnog antikorupcijskog plana na osnovu koga će svaka jedinica lokalne samouprave donositi sopstveni akcioni plan. Takav model Agencija je izradila uz podršku i u saradnji sa Stalnom konferencijom gradova i dostavljen je lokalnim samoupravama.

Izvori korupcije 

 Predlagači modela navode kako je Lokalni antikorupcijski plan (LAP) preventivni mehanizam za uvođenje načela dobrog upravljanja i dobre uprave u rad lokalnih organa i službi i drugih organa javne vlasti koji na lokalnom nivou zadovoljavaju potrebe i interese lokalnog stanovništva i lokalne zajednice. 
Kocept LAP koji se predlaže ovim Modelom zasnovan je na identifikovanju normativnih, institucionalnih, organizacionih i praktičnih rizika za nastanak korupcije i na sprovođenjumera za njihovo otklanjanje, odnosno na otklanjanju uzroka za nastanak korupcije, zloupotreba i nepravilnosti i otklanjanju lošeg upravljanja u najširem smislu reči. Svrha ovog dokumenta, odnosno njegovog usvajanja, efikasne primene, konzistentnog praćenja i merenja efekata jeste da jedinice lokalne samouprave učini otpornijim i osetljivijim na koruptivne rizike koji postoje u okviru u kom lokalna samouprava ostvaruje svoje nadležnosti, odnosno da u perspektivi utiče na smanjenje korupcije.
 Međutim, LAP je kao samo jedan od mogućih i sadašnjem stepenu razvoja prilagođenih antikorupcijskih alata na lokalnom nivou vlasti, koji ne može i neće jednom i za svagda rešiti problem korupcije, ali koji, ukoliko se dobro razume, iskreno prihvati i adekvatno primeni, može značajno uticati na proces rešavanje problema korupcije. Osim toga, svaki pojedinačni LAP treba posmatrati kao „živu materiju“i kao dokument koji predstavlja trenutni presek stanja koji zavisi, pre svega, od aktuelnog pravnog okvira te je potencijalno podložan čestim izmenama. 
 Ciljevi koji su u njemu definisani treba da predstavljaju poželjno buduće stanje u kom su ti rizici otklonjeni ili makar svedeni na minimum. Reč je pojavama poput postojanja  prevelikih i/ili nepotrebnih diskrecionih ovlašćenja u kojima organ, služba, telo ili službenik lokalne samouprave donosi određenu odluku, odnosno odsustvo jasnih, preciznih i unapred utvrđenih uslova, kriterijuma i merila za donošenje odluke. Diskreciona ovlašćenja u donošenju pojedinačne odluke nužno moraju da postoje, ali je pitanje kakvog su ona karaktera i da li su i na koji način ograničena. Drugim rečima, ukoliko ta ovlašćenja nisu ograničena i unapred poznata svim učesnicima jednog procesa donošenja odluke, ona vrlo lako mogu dovesti do korupcije. Zbog toga će se značajan broj ciljeva u LAP-u odnositi na potrebu i značaj smanjenja diskrecionih ovlašćenja, odnosno na uvođenje uslova, kriterijuma i merila za donošenje odluke u najrazličitijim oblastima. 
 Sledeće je odsustvo javnosti rada, odnosno odsustvo transparentnosti uradu; korupcija nastaje uglavnom tamo gde ne postoji mogućnosti da se ona otkrije, da se o njoj sazna i da se zbog toga doživi osuda bilo koje vrste (društvena, moralna, politička ili pravna). Kao što je odsustvo javnosti rada potencijalni uzrok ili okolnost koja pogoduje nastanku korupcije, tako se i povećanje javnosti rada uvek i iznova javlja kao neophodna mera za prevenciju korupcije. 
 Jedan od rizika za pojavu korupcije je i odsustvo odgovornosti („polaganja računa“) za rad, koje u sebi može sadržati, na primer, sledeće elemente: odsustvo obrazlaganja donete odluke, odsustvo mogućnosti preispitivanja donete odluke, odsustvo izveštavanja o radu i odgovaranja za svoj rad, kao i odsustvo moralne, političke, disciplinske, prekršajne ili krivične odgovornosti. 
 Takođe, među rizike spada odsustvo adekvatnog nadzora i kontrole, bilo da ona dolazi iznutra ili spolja (od drugih organa i instanci ili od javnosti). Načelno posmatrano, ne bi trebalo da postoji nijedna situacija u kojoj postupanje bilo kog organa javne vlasti ne podleže nečijem nadzoru. Čak se i najviši organi javne vlasti nalaze u sistemu „provera i ravnoteže“ koji proističe iz demokratskog načela podele vlasti. Ukoliko nadzornog mehanizma nema ili ukoliko je on neefikasan, šanse da će doći do korupcije rastu. 

Vrednosti 

 Vrednostina kojima treba da se zasniva sam LAP, kao i proces njegovog usvajanja, primene i praćenja su uglavnom iste one vrednosti na kojima počiva svaki koncept dobrog upravljanja. 
 Tu je na prvom mestu odgovornost. Odgovoran proces usvajanja LAP-a bi trebalo da podrazumeva najmanje dva elementa: prvi se odnosi na to da celokupan sistem lokalne samouprave, to jest organi JLS, javne službe, javna preduzeća, druge organizacije u sistemu lokalne samouprave, kao i i civilno društvo i građani teba da budu svesni svoje uloge, odnosno svoje odgovornosti u ostvarenju svrhe i postizanju ciljeva ovog dokumenta, a drugo načelo se odnosi na to da odgovorna izrada i usvajanje LAP-a znači da je važno ovaj dokument sagledati kao „unutrašnju“ potrebu lokalnih samouprava, a ne kao nametnutu birokratsko-administrativnu obavezu koju je potrebno samo formalno ispuniti. 
 Sledi transparentost, s obzirom na to da se javnost rada u Modelu LAP-a promoviše kao jedna od osnovnih brana za nastanak korupcije. Zato celokupan proces usvajanja, primene mera i praćenja LAP-a potrebno je učiniti što je moguće otvorenijim i dostupnim javnosti. Javnost treba da ima mogućnost i pravo da zna na koji način je usvojen ovaj važan dokument, kakav je status mera i aktivnosti koji se u njemu nalaze i kakvi su efekti onoga što je na osnovu njega sprovedeno. 
 U ovom kontektu bitna je i participacija, odnosno učešće građana i lokalne zajednice; iako je nosilac LAP-a lokalna samouprava i najveći broj mera treba da sprovedu njeni organi i službe, pozitivne efekte i rezultate ovog dokumenta treba da oseti čitava zajednica, kao i efikasnost i efektivnost u procesu usvajanja, primene i praćenja Lokalnog antikorupcijskog plana.

 

 

PROCEDURA

Primenu prati drugi tim

 O Nacrtu Lokalnog antikorupcijskog plana, prema rečima Jelene Bojović, biće organizovana javna rasprava, a zatim će biti urađen finalni tekst koji se upućuje Gradskom veću na usvajanje.
Po usvajanju, Gradsko veće formira Radnu grupu za praćenje primene Lokalnog antikorupcijskog plana, u čiji sastav neće biti uključeni članovi radnog tima za izradu nacrta ovog dokumenta, a biće formiran i Lokalni antikorupcijski forum u novom sastavu.


 

NOVI ANTIKORUPCIJSKI DOKUMENT

Šta je to Plan integriteta

 Značajniji od Lokalnog antikorupcijskog plana – bar prema navodima načelnice Gradske uprave za poslove gradonačelnika i Gradskog veća – jeste dokument koji nosi naziv Plan integriteta i spada među takozvane strateške dokumente.
 Procedura izrade ovoga plana razlikuje se od one prema kojoj se radi LAP, podrazumeva „on lajn“ popunjavanje upitnika od najmanje 30 procenata zaposlenih kako bi se identifikovale sve oblasti izložene korupciji, a na njegovu izradi su obavezane sve gradske uprave i službe.
 Kompletna izrada Plana integriteta vrši se isključivo elektronski, a rok za njegov završetak je takože 31. oktobar 2017. godine.

 

 

Realizaciju projekta „STOP KORUPCIJI“ finansijski je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja za štampane medije, radio, internet medije i novinske agencije u 2017. godini.