Srbija između zapadne i otomanske paradigme
Zvanični gost Republike Srbije bio je turski predsednik Redžep Taip Erdogan, čije se ime na našem govornom području piše i kao Rečep i kao Tajip i kao Erdoan, ali je ta identitetska nedoslednost i nejasnoća u srpskom razumevanju i prihvatanju visokog gosta ponajmanje važna. U poređenju sa ostalim identitetskim pogubljenostima, težim i dubljim, ona je pa skoro i bezbolna. U toj poseti, srpski zvaničnici, Vlada i predsednik Republike, opozicija i nevladine organizacije, mediji i ukupna
javnost, snašli su se, uglavnom i lavovskim delom, kao guske u magli. Bez okvira u koji bi događaj trebalo smestiti, odrediti mu rang, važnost i smisao, pa samim tim i bez uverljivog razumevanja smisla.
Zvezda visoke posete u medijima i društvenim pogovaranjima bio je, baš kao što bi red i nalagao, srpski ministar spoljnih poslova gospodin Ivica Dačić. Na toj konstataciji se, međutim, svaki red, državni i konceptualni poredak, završavaju. Naravno da je diplomatsko-estradni nastup a la mezulana-sejšn neslavna Dačićeva epizoda, još jedno iz serije beskrajnih poniženja kojima ga Vučićeva autokratija podvrgava, a koju će epizodu uskoro morati da spira sa obraza novim medijskim nastupima, e
da ovaj savim ne zabagri. Jer Dačić očigledno više nema snage ni da se makar tabloidima poverava kako mu ne prija namenjena uloga pajaca, tačnije, zabavljača u personalu privatne države, kako je to lepo definisao Teofil Pančić, kad SPS-u i njegovim biračima izgleda baš prija. Sve dok velikom vođi pričanjava takav gušt i neuporedivu nasladu.
Zvanične instance su pokušale stvar da definišu, nudeći kao okvir Erdoganove posete ekonomski interes koji Republika Srbija treba da izvuče iz intenziviranja privredne srpsko-turske razmene i saradnje. Vučić se u svim obraćanjima i izjavama vidno upinjao da nametne baš taj okvir, kao još jedan lični doprinos, dakako, novijoj istoriji Srbije. Režimska teza je, dakle, da je poseta Srbiji koju je učinio turski predsednik vešto Vučićevo zavijanje u političku oblandu jedne primarno
privredno-ekonomske sadržine.
Teza je ovog teksta da stvari stoje upravo suprotno. Da je ceo taj događaj u privrednu oblandu samo umotan bitno politički poduhvat, ali ne srpskog predsednika, nego Erdogana. On se kroz Srbiju prošetao kao ono nekad Dragan Džajić kroz nemoćnu odbranu Zaira, na svetskom fudbalskom prvenstvu u Minhenu 1974. Domaćin i središnji nosilac poruke tog dvodnevnog političkog spektakla, koji je dominirao ulicama i medijima Srbije od Beograda do Novog Pazara, bio je Erdogan.
Nije daleko od pameti ni pomisao da je upravo on takvo šta osmislio, naručio i platio, i u tome bi valjda bio taj pominjani ekonomski interes. Ali o takvim međunarodnim političko-diplomatskim transakcijama i ličnim provizijama koje idu uz njih besmisleno je bilo šta istraživati i procenjivati u srpskom zaptu medijskoga mraka i neslobode govora i mišljenja. Srbija u mraku može samo da sluti, spekuliše, nagađa i strepi da li će više i sopstvena usta umeti da potrefi.
Ko je Erdogan?
Erdogan je turski nacionalni lider koji u trenutku poslednje posete Srbiji u celom zapadnom svetu demokratije, a posebno u Evropskoj uniji, uživa prestižnu etiketu jednog od najvećih svetskih diktatora. Tiranin, čiji se zatvori svakodnevno pune novinarima, profesorima, sudijama, studentima, ali i oficirima i članovima njihovih porodica, pod opskurnom optužbom, protiv koje nema odbrane, da su učestvovali u pripremanju i sprovođenju prošlogodišnjeg puča čija je meta, navodno, trebalo da
bude on. Dakako, pošto je konstruisao koncept ustavnih promena koje razaraju temelje ataturkovske demokratske turske Republike, izdižući u nebesa funkciju predsednika, iznad parlamenta i vojske, čineći je poredivom još samo sa ulogom i rangom sultana u nekadašnjoj Otomanskoj imperiji.
Da bi bilo jasnije o kakvom je predsedniku reč, samo jedan ilustrativni detalj. Upravo tih dana dok je Erdogan uživao preljubazno srpsko gostoprimstvo, klicanja i pozdrave građana Srbije, u Beogradu jedva nešto manje nego u Novom Pazaru, Stokholmski centar za slobodu SCF objavio je svežu fotografiju porodilje iz jednog turskog porodilišta sa objašnjenjem da je ispred vrata sobe čeka policija. Čekaju da lekari obave šta treba i teraju nazad u tamnicu. Ta će beba biti, kaže informacija,
šest stotina pedeset i deveta beba u turskim zatvorima.
Nema nikakve sumnje da srpski predsednik u Erdoganu vidi autoritet i veličinu dostojnu divljenja. Da li, međutim, u njemu vidi i model za stilizaciju i potajni uzor? Kao u dečjim igrama, taj svet sa lakoćom zadržava plastelinsku moć samooblikovanja ličnosti prema izabranom modelu. Nije reč samo o perifernim naznakama, poput identičnog plavog kariranog sakoa za kežual prilike, što može biti i modna koincidencija. Nije čak u pitanju ni sklonost predsednika da u beskrajnim monolozima
polemiše sa citatima sa društvene mreže Tviter, da čak glasno razmišlja o mogućnostima njenih ograničenja, što je kod Erdogana odavno prevazišlo modus razmišljanja o mogućnosti. Tviter je ono što prvo strada i gasi se u Turskoj, kad god predsedniku naiđe takav ćeif.
Ali kad se setimo nezlobivosti sa kojom smo se 90ih smejali urnebesnom Lazi Ristovskom kad god u Koprivičinom ''Dugom putovanju u Jevropu'', kao crnogorski kralj Nikola, na svaki šušanj poviče ''Atentat, atentat!'' , taj smeh nam danas zastane u grlu već pri površnoj retrospektivi svih tih tabloidno najavljivanih pučeva, državnih udara, Jajinaca i sličnih atentata. Viši stepen opsednutosti tom temom zove se Erdogan. Pa ako uzmete u obzir da se i ovde najavljuje revizija Ustava, te da se
govori o redukciji parlamenta, ali i o uspostavljanju predsedničkog sistema, sličnosti više uopšte ne izgledaju naivno.
Uostalom, tek dublja analiza pokazuje da se stvar ne završava na personalnim sličnostima. Postoji tu nešto paradigmatično, nešto što upućuje na zajednički milje i istovetni kulturni obrazac. Valja znati da je u ideološkom smislu Erdogan čisti konvertit. Ne zbog toga tek što mu je AKP valjda četvrta partija po redu. To može biti i takozvana pragmatičnost jakog čoveka. Međutim, on je u politiku ušao kao radikalni sunitski islamista. Kao student pisao je i neki dramski komad u kojem su
izvori sveg zla ovog sveta komunizam, masoni i Jevreji.
Kao islamski političar koji podržava teorije o zaveri otuđenog zapada protiv Boga i čoveka, on je bio i gradonačelnik Istambula. Tek početkom 21. veka, deceniju pre Vučića, on izvodi mentalni harakiri, i bez nekog doslednog razvojnog puta, iskače iz kože islamiste i oblači se u novog čoveka: prozapadnog, proameričkog liberala i demokratu, zagovornika Evropske unije i platforme zajedničkih vrednosti, koji doduše ostaje tvrdi antikomunista sa mekom patrijarhalnom dušom, otvorenom za
takozvanu ''neonakšibendijsku osećajnost'' i lagano, meko oslobođenje turske religioznosti.
Taj duhovno-politički salto mortale, zbog kojeg je na zapadu prihvaćen kao neka specifično turska varijanta nečeg poput demohrišćanske pozicije, zbog kojeg je i AKP primljena u Evropsku narodnu partiju, nije obmanuo nikoga iz evroatlantskog sveta. Erdogan je prihvaćen jer je uz AKP, u turskoj javnosti, ali i na toj ideološkoj poziciji u intilektualnom i duhovnom smislu stajala mnogo krupnija figura koja je, uprošćeno rečeno, za njega garantovala.
To je bio onaj koga nazivaju Hizmet (služenje), čija se istoimena mreža univerzitetskih, školskih, medijskih i bankarskih institucija razgranala širom sveta, kojeg smatraju najvećim živim čovekom islama, propovednik tolerancije i međuverskog dijaloga, imam nedenominacijskog islama, pisac i američki profesor u dobrovoljnom egzilu u Pensilvaniji, Fetulah Gulen lično. Onaj isti kojeg Erdogan danas zove teroristom.
Pre nego što će postati turski državni neprijatelj broj jedan, zvanično optužen za organizaciju puča i pokušaj Erdoganove likvidacije, Gulena je Erdogan optuživao da je lični kreator antikorupcijskih istraživanja i sumnji preslobodne i vladi nenaklonjene štampe u Turskoj. To ne pokazuje samo kako je u autokratskim režimima jako kratak put od svađe sa medijima i optužbe za zlonamernost i neobjektivnost, do progona, hapšenja i terora. To pokazuje, ako se pažljivo isprati ovo kretanje, da je
Erdogan prošao skoro identične faze kao i srpsko društvo, tačnije, njegova desničarska narodna većina koja podržava Vučića. Čak i kada to ne želi.
Građani Srbije izašli su na ulice da pozdrave i dočekaju ne gosta, ne toliko ni njegovog sledbenika, nego sebe: velikok i dokazanog autentičnog oca naroda. Istinskog lidera svih zarobljenika autokratske otomanske kulturne paradigme. Naročito je interesantna za razumevanje ona nacionalna kultura otpora otomanskoj paradigmi koja dolazi sa pozicija srpskog nacionalizma i atavističkih predrasuda prema Turskoj i islamu. To je najnesrećnija politička pozicija u Srbiji, jer uskače sama sebi u
stomak. Nema šovinističkog i klerikalnog otpora otomanskom nasleđu niti je on moguć, jer je to otomansko nasleđe.
Postoje samo dve civilizacijske i geopolitičke paradigme, dva kulturna areala, koja definišu prostor i nasleđe ovog dela sveta: zapadni i otomanski. Sistematska subverzija, čak mržnja prema zapadnom svetu, organizovan je i projektovan posao zastupnika otomanskog kruga vrednosti. Jedina alternativa njemu je građanska civilizacija i svet zapadne demokratije. Zato što nema trećeg. Međer, ako će Srbija, od svog sveopšteg procvata i nabujale stvaralačke moći da iznedri i novu civilizacijsku
i geopolitičku paradigmu.
Zloupotreba gostoprimstva
Na društvenim mrežama je lepo primećeno kako je Erdogan prilikom posete Srbiji krstario samo prostorima južno od Save i Dunava. Zar ne bi bio lep gest, čak i dužnost domaćina, da turskog predsednika povede i u obilazak Vojvodine? Da mu pokaže srednjoevropsku Srbiju u kojoj nema ni traga od ''zajedničkih sećanja'' zbog kojih se Srbistan i u zvaničnim državnim dokumentima Turske pominje kao prostor ''strateške dubine'' (izvorno vojni termin, kojim se označava prostor između vatrene
linije odbrane i industrijske, urbane infrastrukture koja se brani).
Ali ne, srpski predsednik je svoga visokog gosta vodio na Kalemegdan, tamošnju tvrđavu, u Novi Pazar, dakle, samo na mesta na kojima se akcentuje kultura ''zajedničkih sećanja'' i potcrtava srpska pripadnost otomanskoj civilizacijskoj paradigmi. Krajnje neobično za predsednika koji tvrdi da je pristupanje Evropskoj uniji njegov lični i srpski spoljnopolitički prioritet.
Erdogan se, međutim, zadržavanjem na Savi pokazao kao čovek koji ima meru i zna svoje granice. On je i zvanično predstavnik neootomanske spoljnopolitičke turske misli, koja zagovara povratak uticaja i inicijative na celokupnom prostoru Otomanske imperije. Doduše, u privrednoj i kulturnoj sferi, kako zvanični dokumenti naglašavaju. Ako ni iz ovoga nije očigledno u čijem je interesu ova poseta, ko ju je mogao naručiti i osmisliti, onda je prećutkivanje Erdoganovog incidenta i odsustvo
svake zvanične reakcije Republike Srbije indikator nad kojim više ne može biti polemike.
Erdoganov incident se uobičajenim rečnikom naziva zloupotrebom gostoprimstva. On je u Novom Pazaru, u prisustvu predsednika Republike Srbije, gradu i svetu zvanično poručio da će ''teroristička organizacija FETO biti iskorenjena'' i to ne samo u Turskoj, u zoni njegove odgovornosti, nego i ''ovde'' (u Srbiji, tačnije, u takozvanom Sandžaku), kao i ''na celom Balkanu'' (čitaj, i u BiH). Gulena i njegove organizacije, ma kako ih u kojem kraju sveta tretirali, oslovljvali ili prihvatali,
niko ne naziva teroristima. Izuzev, naravno, Erdogana i establišmenta obnovljenog turskog hegemonizma.
Izostanak zvanične reakcije naše države, kao i odsustvo medijskog tumačenja ovog incidenta, otvara brojna duboka pitanja. Recimo. Da li je predsednik Vučić podrškom Erdoganovom nastupu u Novom Pazaru poručio građanima Srbije Muhamedovog zakona da su ustavne garancije slobode udruživanja za njih suspendovane, te da od sada svi muslimani u Srbiji mogu delovati samo na kursu Erdoganove politike? Na koji način Vučiću i Republici Srbiji uopšte odgovara ta ideja suzbijanja građanskog
pluralizma u domaćem muslimanskom svetu? Kakvu to budućnost za Srbiju planira predsednik Vučić podržavanjem homogenizacije islamske zajednice na Erdoganovim političkim osnovama?
Implicitna podrška Erdoganovoj poruci, u kojoj je i poenta njegove posete Srbiji, nedvosmisleno ukazuje na organizatora i stvarnog korisnika benefita posete. Moguća umešanost Gulena u dramatična dešavanja u Turskoj je jedna nejasna i nedokazana stvar. Za njega se vezuju epiteti prosvećenosti, tolerancije i saradnje, zbog čega, uprkos indicijima, niko u zapadnom svetu diplomatije, gde se svaka reč vaga, njega ne naziva diskvalifikujućim terminima, a pogotovo ne teroristom. Ali bi građani
Srbije morali znati da svako ko sada naziva Gulena teroristom time utvrđuje samo jednu činjenicu: da sam jeste Erdoganov podanik.
Kako je Erdogan time trijumfovao i poručio Evropskoj uniji, pre svega Nemačkoj, da je poželjan i prihvaćen u zoni njenog zvaničnog interesa, ne treba dodatno objašnjavati. Ali šta je poručio Vučić? Da ga Evropska unija više ne zanima i da to od sada nije spoljnopolitički prioritet Srbije? Da zna da Evropsku uniju ne zanima Srbija i da oslonce i kontekst mora da traži i gradi sa drugim saveznicima? Da zna da Evropsku uniju više ne zanima on lično, te da se njegova supstandardna
nedemokratska politika više neće tolerisati, pa da saradnike, ličnu podršku i zaštitu mora da nalazi na drugim stranama sveta? Ili će biti da tu nikakve poruke srpskog predsednika i nema, nego da građanska Srbija ne može da nadraste poziciju ''svingera'', kako je nazivaju u kuloarskim krugovima diplomatije. Građani nemaju pojma, niti mogu znati, sa koje im strane ko prilazi i zalazi u lične interese, a domaće vlasti podvodački žive baš od tog neznanja? I šalju nas od šovinizma do
evrofanatizma, od Karlobaga do Košara, da im šetamo opanke.
Dačić očigledno više nema snage ni da se makar tabloidima poverava kako mu ne prija namenjena uloga pajaca, tačnije, zabavljača u personalu privatne države, kako je to lepo definisao Teofil Pančić, kad SPS-u i njegovim biračima izgleda baš prija. Sve dok velikom vođi pričanjava takav gušt i neuporedivu nasladu
Srpski predsednik je svoga visokog gosta vodio na Kalemegdan, tamošnju tvrđavu, u Novi Pazar, dakle, samo na mesta na kojima se akcentuje kultura ''zajedničkih sećanja'' i potcrtava srpska pripadnost otomanskoj civilizacijskoj paradigmi
Moguća umešanost Gulena u dramatična dešavanja u Turskoj je jedna nejasna i nedokazana stvar. Za njega se vezuju epiteti prosvećenosti, tolerancije i saradnje, zbog čega, uprkos indicijima, niko u zapadnom svetu diplomatije, gde se svaka reč vaga, njega ne naziva diskvalifikujućim terminima, a pogotovo ne teroristom
Građani nemaju pojma, niti mogu znati, sa koje im strane ko prilazi i zalazi u lične interese, a domaće vlasti podvodački žive baš od tog neznanja? I šalju nas od šovinizma do evrofanatizma, od Karlobaga do Košara, da im šetamo opanke