Dibidusi i desperadosi
U najvećem romanu srpske književnosti (superlativ je ovde mišljen sa svim konotacijama veličine), ''Zlatno runo'' Borislava Pekića, nalazi se i onaj četvrti tom čijom je dramatizacijom Borislav Mihajlović Mihiz, koncem prošlog veka, dao osnov podjednako velikom pozorišnom poduhvatu Ateljea 212, za istoriju naše kulture uknjiženom pod naslovom ''Korešpodencija''. U toj četvrtoj knjizi višetomna istorijska saga o porodici NJegovan – Turjaški (ili bolje, porodična saga o nacionalnoj i
istoriji uopšte) zapliće se u revolucionarnu evropsku 1848. godinu, kad Srbijom vladaju ustavobranitelji kneza Aleksandra Karađorđevića, sa glavnim policajom Garašaninom na čelu.
Kao ovo, na priliku, ''naprednjaci'' danas: ni veće jevropejske proklamacije i građanske poze, ni grđe panduracije i balkanske stege. Razlego se zemljom sve go špekulant, žbir i uhoda. U toj priči nalazi se i jedno pismo od 1. aprilija 1848, koje Simeon NJegovan Hadžija, hajdelberški doktor filozofije, graždanskoga nastrojenja, politički rezervisan, crkven i porodičnoj firmi skoro pa bespolezan, patetično i na srpskom piše svome ocu Simeonu NJegovanu Lupusu, ostarelom vuku, utemeljivaču
firme i špekulantu najvišega ranga, koji se od Miloševa progonstva verno drži s knjazom u egzilu u Beču. Kako kakvo izvešće o političkim prilikama u zemlji i kolebanjima u duši, Hadžija piše:
''Dragi otac, meni sve ovo izgleda zdravo oblačno. Sadašnjost je svakojako pečalna. Osvrtati se po prošlosti, hasne nema. Ona je još pečalnija. A kad su nam sadašnjost i prošlost naopake, šta se dobro od budućnosti može očekivati? Kako dobiti žito ako si sejao kukolj? Zato me, otac, obuzela melankolija, ceo mi otečestveni horizont pomračen, a na njemu mi jednako crni i krivi i karađorđevićevci i obrenovićevci, i činovništvo i čaršija! Jer, ako ćemo po duši, ni u Vaše vreme, za Miloša i
Mihajla, ništa hudožestvenije nije bilo.''
Što bismo danas i mi rekli, sve smo oprobali i izmenjali i ništa ne valja. Sve smo nade potrošili. Od zla biva samo još i gore.
Ubrzo iz Beča stiže odgovor mudrosti, očinski preko njuške, kratko, srdito i jasno, u svem sjaju briljantnog Pekićevog cinizma, demitologizacije i demistifikacije sviju refleksivnih utvara nad realnim poljem života. Lupus, cincarski tvrd čak i na rečima, u istorijsko-političkim nijansiranjima još i tvrđi, otpisuje, e da razjasni desperatnom filozofu:
''Povodom tvrdnje da u Srbiji nije ništa gore no što je bilo za Obrenovića, da je, u stvari, isto, tu se već i očigledno varaš. Dabome da nije isto. Onda smo mi gonili karađorđevićevce, a sad oni gone nas. A ako je to tebi i s t o, luđi si nego što sam se bojao.''
Grešna Ana Nediskriminisana
Ono što ni najstarijoj, najvećoj i najmoćnijoj demokratiji na svetu nije pošlo za rukom, uspelo je u Srbiji. Pa smo udarili i frcoklu. Nije da pratimo, nego smo još i podigli ulog. Naime, ni Sjedinjene Američke Države još nisu uspele da na vrh piramide političke vlasti popnu jednu ženu. I to kakvu ženu: bivšu prvu damu, dojučerašnjeg državnog sekretara. Žao mi je, ne može. Eto, može i crnac, ali žena, to je ipak previše čak i za postojbinu ljudskih i građanskih prava te duha demokratije i
političkih sloboda. Ali to što ni Amerika ne može, ima ko može: Srbija, stvar naravna.
Šta ženu? Ima da ga ispnemo na vrh, pa ne samo ženče, nego ima da bude još i javno deklarisana lezbijka, i još Hrvatica pride, s oproštenjem! Da se zna, kad pravi predsednik uzme stvar u svoje jedine prave ruke, pred srpskom demokratijom i uspesima ima svi samo da se stide. I krste, Boga mi.
Uistinu, mogao je Vučić za premijera da izabere, samo da mu je takva volja nadošla, i majmuna. Isti bi efekat bio, iste reakcije medija, stručne javnosti i ista podrška naroda. Zapravo, majmun bi imao nešto širi konsenzus, jer bi za majmuna glasao i Palma. Ovo poslednje je čist kompliment za Brnabićevu. Ali šta znači Ana Brnabić na mestu premijera, sistemski najmoćnije političke pozicije u Srbiji?
Ana Brnabić na mestu premijera, sistemski najmoćnije političke pozicije u Srbiji, ne znači ništa. Bez ijedne izborne verifikacije od strane građana, bez ikakve partije za sobom, Ana Brnabić, u strogo političkom smislu, ne predstavlja nikoga i ništa. Ona je, tek u logičkom smislu, subjekat koji nosi nekoliko propagandno efektnih i ideološki atraktivnih predikata (žena, pripadnik LGBT populacije, Hrvatica u Srbiji...) i ništa više od toga.
Dnevni politički transparent o čijem će se roku trajanja i upotrebe tek odlučivati, prema zgodi i prilikama.
Ana Brnabić, kao i bilo ko drugi na njenome mestu, predstavlja i izražava samo Onoga koga sve i svja u Srbiji predstavlja i izražava, te koji je jedini prisutni subjekat Srbije, u političkom, logičkom, metafizičkom i svakom drugom smislu – dakako Aleksandra Vučića. Vučić je sve, ama potpuno sve u Srbiji: i premijer, i predsednik, i šef vladajuće partije, i urednik objedinjenog propagandnog programa svih medija, i glavni menadžer, i prvi trudbenik, i zabava i zakon, i davitelj i
izbavitelj, i Bog i batina. Kao kakav rimski imperator mogao bi i ime premetnuti u Aleksandar Dibidus.
Posle Nebojše Stefanovića, Maje Gojković, Lazara Krstića, Saše Radulovića, posle svih Nela i začaranih Žizela, došla je na red i Ana Nediskriminisana da ovo ponovi i potvrdi. Kao još jedan simulakrum i lažni profil administratora ukupne društvenosti u Srbiji.
Srbija u vlasti gospodara vremena
Onaj lik sa društvenih mreža, savremeni Žika Obretković, zvani Kale gospodar vremena, zapravo se lažno predstavlja. Stvarni gospodar vremena je Aleksandar Dibidus. Ovo je njegovo vreme i njegov svet, a mi smo tu tek samo gosti, po potrebi mobilijar i rekvizita. O ljudima koji su svrstani u red raspoloživih stvari, i koji se kao takvi mogu upotrebiti, pisao je svojevremeno Aristotel. On ih je, zajedno sa ostalim Grcima, zvao ''oruđem koje govori'' iliti pojmovnije, robljem. S tim što za
Aristotela ropska pozicija čoveka ne izražava ni njegov politički udes, ni rđave ekonomske prilike, nego njegovu prirodu. Udara li nam to, danas i ovde, na dignitet, očas posla padamo i u niže ontološke regije privida: u opoziciju i unutrašnju emigraciju.Tim svetom smucaju se samo desperatne aveti. To su jedini preostali slobodni ljudi u Srbiji, tačnije, ono što je od njih preteklo.
Zašto je to tako? Zato što je vreme majka svih iluzija, a On je u svojoj biti, pre svega drugog, iluzionista. Zato je za njega monološka propaganda jedini oblik komunikacije, a politika isto što i permanentna predizborna kampanja. Izbori i izborne pobede su jedini njegov proizvod i rezultat i sve što se u Srbiji zaista javno događa. Izbori nisu sredsdtvo nego cilj u začaranoj Srbiji. Razume se, onaj cilj oko kojeg iluzionista gradi dogovor sa publikom koja čezne da bude obmanuta, zadivljena,
poražena, kao i na svakom vašaru.
Da su ti usaglašeni ciljevi samo sredstvo za skretanje pažnje, u cirkusu se ne govori. Jer to kvari iluziju, upropaštava čaroliju, pa nije uputno. Naravno da bi se publikum u tom slučaju okrenuo protiv demistifikatora, a ne protiv obmanjivača. Jer ljudi su platili da budu prevareni. I u Srbiji plaćaju, svakodnevno, i to svojim straćenim životom. Čak i decu ovde rađaju, e da publika ne presahne, da cirkus nastavi da tera. Što rekao jedan ovdašnji, a sa pozicije visokog državnog zvaničnika:
''Kome se u Srbiji ne sviđa, neka ide gde ima bolje.'' A to da Srbi i Srbija postanu bolji, to se valjda više i ne uzima za razumnu mogućnost? Da li zato što je naša nesposobnost da napredujemo jedna opštepoznata i definitivna stvar? Ili je sastavni deo lojalnosti i političke podobnosti, za svakog od ovdašnjih Dibidusa, i taj aksiomatski neupitan stav da je baš njegova Srbija onaj najbolji od svih mogućih svetova?
Kao da je i Bog od Srbije uzeo ušur. Da li baš Bog, da li neka paganska predačka sanđijama, đavo bi ga znao. Tek nekakav višnji i nevidljivi ujmar umešao je prste te posla ovde nisu čista. Ko da smo pod manom, mi ni iz iskustva sopstvene generacije ama baš ništa ne uspevamo da naučimo. Sve se ponavlja i vrti u krug na srpskom vašarskom političkom i istorijskom ringišpilu.
Dakako, u Srbiji nema pluralizma niti ga je ikad i bilo. U srpskom jeziku čak postoji idiom kojim se odgovara na tuđe drugačije mišljenje i vrednovanje: ''Ene, sad ti znaš bolje od mene!'' Naravno, pluralizma nikad neće ni biti sve dok ne bude slobodne javnosti. A kad se formalni uslovi javnosti, kakvom srećnom prilikom, pokadšto i steknu, umnože se mediji, otvore se rasprave, e tek se onda vidi koliko toj formi slobode fali sadržaja. Kao vodenica koja nema šta da melje. Kao da
srpski jezik i nije za govor slobode i usaglašavanje. Stranci kažu da kod njih naši ljudi, kad po srpski razgovaraju među sobom, uvek ostavljaju utisak kao da se svađaju. Srpski im zvuči, kažu, na ivici incidenta. Kao uvod u tuču. Naravno da ovde ima i učitanih predrasuda, tek, zašto baš uvek naše rasprave vode u nadbijanje, a sva glasanja u preglasavanja?
Biće da je zato što smo, većinom, goli ko pištolji, siroti ko sirće. Pojmovna opštost je suviše apstraktna stvar i predstavlja privilegiju izuzetnog obrazovanja. Da bi opštost, taj nužni medijum javnosti, slobode i usaglašavanja, postala konkretna stvar čovek mora da učestvuje u kretanju društva i da oseti kako direktno i lično zavisi od drugih i od opštih načela i pravila igre. Da oseti u gotovom. Kapital je ta konkretna opštost koja nas povezuje. On je osetljiv na regule, na
istinoljubivost, na zakonitost i procedure. Čovek bez svog posla i kapitala nema taj osećaj pripadanja zajednici i zavisnosti od nje. On je vazda sa strane, navijač, posmatrač u cirkusu i plen iluzionističkih priredbi. Ako je malo inteligentniji, drznoveniji i ne da na sebe, očaj mu još ostaje kao jedina perspektiva u vazda tuđem svetu koji ga okružuje.
A taj očaj, novolatinska desperacija, kad se omasovi, rađa očajnike, iliti desperadose. A ovi, kad jednom stupe u akciju, eto i rđave beskonačnosti večnog vraćanja istog, na srpski način. Ringišpil se okrene, ali sve u istoj ravni rajetinskog anarhičnog egoizma, nesposobnog za drugo, razliku i prevladavajuću opštost. Sve po Pekiću, sa početka teksta: nekad su oni gonili nas, a sad malo mi da gonimo njih. I sve hajde, Jovo, nanovo.