Dan uoči zasedanja Narodnog parlamenta, tada još nerazrešeni ministar odbrane Bratislav Gašić, došao je u iznenadnu i (ne)najavljenu posetu u Kragujevac. Cilj njegove posete bila je Radio televizija Kragujevac. Ništa tu ne bi bilo čudno da su, recimo, obavešteni i ostali gradski mediji ili da je doček upriličen u Skupštini grada, kako to dolikuje „domaćinskim kućama”. Ali, ništa od toga. Šta više, informativna kuća u koju je došao ni u jednoj od svojih emisija nije objavila informaciju o poseti, niti je ministar vojni bio gost u nekoj od njihovih emisija. Šta je, onda, bio povod njegove posete? 

Zaposleni koji su se u to vreme, u popodnevnim satima, našli u prostorijama televizije i radija koji je takođe posetio u pratnji svojih „gorila”, naviknuti da ništa ne pitaju, samo su prokomentarisali da je ministar došao da vidi šta je kupio. Uostalom, da se pojavio i sam Bog (čitaj Vučić), ne bi ih zanimalo, osim po službenoj dužnosti, s obzirom da dva i po meseca nisu primili ni dinar i da se baš tih dana ozbiljno pripremao štrajk u ovoj medijskoj kući.

Ispostavilo se, međutim, da je za zaposlene iznenadni dolazak Bate Gašića bio „plodonosan” jer im je već narednog dana, u petak, isplaćena akontacija za novembar, a dva dana docnije i drugi deo novembarske plate. Kakve veze ima vojni ministar sa zaradama zaposlenih u RTK, može se samo pretpostaviti, ali za bolje upućene ovo je samo potvrda onoga u šta se odavno sumnjalo – da je ime ove privatizacije Bata Gašić, a da je Radoica Milosavljević  samo njen eksponent.  To je, ovom prilikom, potvrdio i sam Gašić rečima „Došao sam da vam obiđem i da vam dam pare“.   

Ima neka tajna veza
 
Kockice ove do kraja (ne)transparentne privatizacije počele su da se pakuju otkako je Milosavljević počeo da se pojavljuje na konkursima za privatizaciju medija. O njemu se  uglavnom pisalo kao o čoveku povezanim sa ministrom odbrane Bratislavom Gašićem u smislu da Gašić zapravo kupuje medijske kuće preko svog drugara, kruševačkog biznismena. 

Činjenica je da je Milosavljević do 2012. bio zamenik gradonačelnika Kruševca kao član SPS, a svojevremeno i poslanički kandidat ove stranke, ali ga je javnost, ipak,  nekako povezala sa sugrađaninom Gašićem. On je, navodno, Gašićev tihi poslovni partner, iako se u medijima čudio kako to nekome uopšte pada na pamet, kad je on samo iz istog sela kao Gašić, a sa Gašićevom majkom je sedeo u istoj školskoj klupi. Demantovao je sve glasine, rekavši da televizije kupuje samo u interesu svog džepa i da sa Gašićem nema nikakve poslovne veze. I televizija N1 koja se, nedavno, bavila Gašićevom radnom biografijom, nije pronašla „direktan link” između njih dvojice. Kruševljani su potvrdili da su ih često viđali zajedno, neki su rekli i da su dobri prijatelji, ali je sve ostalo na ovim pričama. Ipak, teško da će javnost „progutati” priču o površnom poznanstvu, pošto se sve vreme uporno tvrdi da „kruševački Berluskoni televizije kupuje za kruševačkog Zdravka Čolića”. Istina je da među njima nema potpisanog ugovora, ali su interesno povezani i za sada niko ne zna pouzdano da li je Milosavljević uopšte učestvovao svojim novcem i u kojoj meri u kupovini, izjavio je, nedavno, za medije jedan kruševački funkcioner. 

A da je naprednjake u privatizaciji medija zastupao, pre svih, Radoica Milosavljević postalo je jasno vrlo brzo, pošto je naprednjačka politika zasela na Radoičine ekrane.

Na pomolu „Gaša Tudej“

Posle su se pojavile još neke naznake Milosavljevićevih veza sa SNS-om, pošto je grad Kruševac dodelio gradskoj televiziji 17.500 evra putem projektnog sufinansiranja medija samo nekoliko sati pre nego što će je kupiti Milosavljević za 14.000 evra. Još bolje je, međutim, prošao ovde u Kragujevcu. On je platio RTK oko 85.000 evra (nešto više od 10 miliona dinara), ali su mu te pare višestruko nadomeštene iz gradskog budžeta. Od avgusta do oktobra, koliko je trajalo potpsivanje kupoprodajnog ugovora, na račun ove televizije uplaćeno je 30 miliona narodnih para, dok je u ovoj godini inkasirano još oko 26 miliona dinara i to 18 miliona na ime „zaostalih“ obaveza u vreme kada je ovaj medij već bio privatizovan i još oko osam miliona na ime zakupa prostora za Gradsku poresku upravu, koje mu je dodelilo Gradsko veće. Kada se sve ovo sabere, ispada da je od momenta privatizacije do danas samo iz budžeta grada Kragujevca dobio blizu 600 hiljada evra!?

I pored toga, čim je trebalo da kao novi vlasnik isplati prvu zaradu zaposlenima, ostavio ih je više od dva meseca na cedilu. U televiziji se pojavio samo jednom nakon zvaničnog potpisivanja ugovora i prilično uspešno uverio zaposlene u svoje dobre poslovne namere - da će sa njim sve da im krene na bolje. Ali, kako je plata sve više kasnila, a njihovo nezadovoljstvo   počelo da raste, više ga nije bilo.

Pošto su stvari počele da izmiču kontroli, a sindikat se taman naoštrio da krene u  štrajk, k’o iz vedra neba pojavio se ministar Gašić. Zaposleni su primili plate za novembar, malo odahnuli, a ako je sa njihove strane i bilo nekog talasanja, smirilo se.
Pokazalo se da nije drugačija situacija ni u ostalim medijima koje je kupio Radoica. Doduše, ovde zaposleni nisu uslovljeni članstvom u SNS, kao u pančevačkoj televiziji, ali su, sudeći po nekim pričama, mnogi to učinili na dobrovoljnoj osnovi, čim su naprednjaci preuzeli vlast u gradu i doveli svoje rukovodstvo na RTK. 

Osim finansijske šeme partijske kupovine medija, po sistemu kupac da evro za televiziju a lokalna vlast toj televiziji uplati 10, suština je da su te medije kupovali partijski povezani kupci tako teritorijalno raspoređeni da je stvorena nova TV mreža koja pokriva gotovo celu Srbiju. 

Očito da je ovaj partijski zadatak poveren proverenom medijskom biznismenu Gašiću, koji ga je realizovao preko svog zemljaka, ali je i sam mnogo godina pre dolaska SNS-a na vlast postao vlasnik televizije „Plus” iz Kruševca. Da je to postao uspšan porodični biznis svedoči i činjenica da je i njegov sin Vladan vlasnik televizije „Zona” iz Niša i jedan od vlasnika Sportske TV iz Kruševca. Zato i ne čudi da se proneo glas kako Bata Gašić, zapravo, osniva u Srbiji „Gaša tudej”.

Konačni rezultat čitavog ovog procesa, pre svega u vezi sa privatizacijom RTK, i dalje je prilično nepoznat. Previše je nepoznatih elemenata, naročito o tome šta je sve novi gazda kupio za 85.000 evra i previše je spekulacija i jednosmernih finansijskih transakcija iz budžeta prema RTK. Nije to, međutim, nikakvo iznenađenje. Oni koji su iole upoznati sa privatizacijama medija u Srbiji, kao i ovdašnjom medijskom scenom, mogli su da pretpostave da će sve to baš ovako da izgleda – tim pre što su nekadašnji državni mediji godinama sistematski, temeljno srozavani i uništavani, kako bi na kraju postali lak plen za nove gazde. Pitanje je samo da li će prodati mediji preživeti duže od predstojećih izbora, imajući u vidu prethodni krug medijske privatizacije iz 2007. godine, jer malo koji od tada prodatih medija postoji i danas.