Batina koja nekog udari, a nekog preskoči
U poslednje dve godine, Srbija se nalazi u procesu fiskalne konsolidacije, to jest u pokušaju da smanji budžetski deficit i obuzda javni dug. Najveći izazovi su na rashodnoj strani, kako su već osetili penzioneri i zaposleni u javnom sektoru na svojim primanjima, mada je u poslednje tri-četiri godine na prihodnoj strani već ispucana sva municija. Povećan je PDV sa 18 na 20 odsto, porez na dobit sa 10 na 15 odsto, određivanje visine poreza na imovinu je prebačeno na lokalne samouprave, a neke su to iskoristile da napune budžete. Akcize su sve povećane, a uvedene su i neke nove, kao recimo na struju.
Ali porezi nisu jedini trošak prema državi koji firme imaju. Tu je i više od 400 parafiskalnih nameta. Pre nekoliko godina je navodno sprovedena seča propisa, ali su za njima brzo nikli drugi, često još besmisleniji.
S druge strane, period od poslednjih osam godina je prošaran recesionim godinama i skromnim rastom, pa se tek očekuje da BDP dođe na pretkrizni nivo iz 2008. godine. Znači, ekonomski rast i razvoj se nameću kao prvi prioritet i najvažniji zadatak ekonomske politike u kojoj istaknuto mesto zauzima poreska politika.
Velike dažbine na rad
Otkako je sveta i veka, poslovni ljudi se žale na visoke poreze, a državi nikada nisu dovoljno visoki da plati sve troškove. Koliko god se srpski privrednici žalili na visinu poreza, kada se uporede sa okruženjem, pa i razvijenim zemljama, porezi u Srbiji su ili konkurentni, ili negde u sredini.
Tako je sa porezom na dobit od 15 odsto Srbija nešto skuplja od zemalja u okruženju, kao što su Albanija, BiH, Bugarska, kod kojih je ovaj porez 10 odsto, ili Crne Gore, gde je svega devet odsto. S druge strane, konkurentniji smo od Grčke, gde je porez na dobit od 26 do 33 odsto, Slovenije gde je 17 odsto, Turske i Hrvatske gde je 20 odsto, ili SAD gde je čak 35 odsto. Bogate skandinavske zemlje da ne pominjemo.
I sa visinom PDV-a od 20 odsto nalazimo se u sredini, sa većim porezom od Makedonije i Rumunije sa 18 odsto, ali sa nižim porezom od Grčke (23%), Hrvatske (25%) i Mađarske (27%).
Domaća preduzeća, pre svega mala, najviše primedbi imaju na opterećenja rada. Čak i tu sa porezom od 10 odsto poresko opterećenje nije bogzna kako veliko. Ali kada se u to uključe doprinosi za penzijsko i zdravstveno osiguranje, onda se dažbine na rad „nazidaju“ do 64-65 odsto neto plate.
Svaki privrednik, vlasnik malog ili srednjeg preduzeća reći će da su nameti na rad neodrživi i da su razlog velike nezaposlenosti i sive ekonomije. Zoran Vujović, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije (APPS) predlaže smanjenje opterećenja na zarade sa 64 na 40 do 45 odsto.
„Kada su visoki porezi, ljudi beže u sivu ekonomiju, a kod nas je 30 odsto BDP-a u sivoj zoni. Vlasnici preduzeća ne mogu da plate tolike namete. Kada posao stane, vlasnik mora da otpusti radnika, ili ga ovaj moli da mu plaća samo neto platu, bez doprinosa. Sa manjim nametima svi ti ljudi bi bili prijavljeni. U Srbiji ima oko 300.000 domaćih privrednih subjekata, a na birou za nezaposlene oko 750.000 nezaposlenih. Pametnom fiskalnom politikom i smanjenjem poreza i doprinosa domaće firme mogle bi primiti veliki broj tih ljudi“, ističe Vujović.
Ono što je zanimljivo jeste da u uporednoj analizi Srbija sa opterećenjem rada i ne stoji tako loše. Prema studiji “Sistem oporezivanja rada i mogući pravci njegove reforme”, koju je 2013. uradio NALED, nakon poslednjih promena u porezima i doprinosima na rad (koji nisu smanjili opterećenje za poslodavca, već samo prerasporedili sredstva iz lokalnih u republički budžet) Srbija se nalazi negde na sredini u Evropi kada se posmatra „poreski klin“, odnosno procenat udela svih poreza i doprinosa u ukupnim troškovima rada (u slučaju Srbije, ukupni torškovi rada su jednaki “bruto 2” plati, tj. kada se uračunaju i doprinosi koji idu i na teret poslodavca i na teret zaposlenog).
U Srbiji je poreski klin (koji se koristi zbog uporedivosti podataka) za 100 odsto prosečne plate 39,2 odsto, dok je na primer u Češkoj i Grčkoj više od 40 odsto, a u Mađar¬skoj čak 49 odsto. S druge strane, u Bugarskoj je 33 odsto, a u Irskoj svega 25,9 odsto. Međutim, poresko opterećenje najnižih plata na nivou trećine i polovine prosečne plate je među najvišim u Evropi.
Samovolja poreske uprave
Prema rečima Milice Bisić, jednog od najvećih poreskih stručnjaka u Srbiji, problem nije visina opterećenja zarada, već nizak kvalitet usluge koja se za to dobija. I ovo ne važi samo za ovaj, već i za sve druge poreze. S tim se slaže i Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i glavni urednik Kvartalnog monitora, koji ističe da bi porez uvek bio trošak i ekonomski štetan kada se ne bi uzimalo u obzir za šta se on koristi. U stvari, situacija je takva da su porezi sveukupno
gledajući prosečni, ali da su usluge koje se njima plaćaju neadekvatne.
Ipak i u NALED-u predlažu reformu i smanjenje opterećenja rada, ali glavno pitanje koje se postavlja je odakle nadoknaditi prihode u državnim i lokalnim budžetima koji su iovako u minusu.
Milojko Arsić smatra da je to jedino moguće povećanjem poreza na potrošnju, pre sve¬ga PDV-a. U pomenutoj studiji NALED-a smatraju da bi se smanjenjem oporezivanja rada i kompenzacionim povećanjem PDV-a domaći proizvodi učinili konkurentnijim na domaćim tržištima, jer bi se smanjili troškovi domaće proizvodnje, a takođe bi se povećala konkurentnost i srpskog izvoza, zbog smanjenih troškova proizvodnje.
Ipak, u Asocijaciji malih i srednjih preduzeća i preduzetnika imaju neočekivanu i originalnu ideju kako nadoknaditi ovaj manjak - ukinuti naknade članovima upravnih i nadzornih odbora u državnim institucijama.
„U Srbiji ima 7.000 direktnih i 8.000 indirektnih budžetskih korisnika. Ako isključimo vojsku i policiju koje nemaju upravne i nadzorne odbore, ostali prema našoj računici koštaju godišnje 350 miliona evra, a računali smo da u svakoj instituciji upravnog i nadzornog odbora imaju prosečno pet članova i da mesečno bruto primaju po 600 evra. Ako može da se razume da u firmama gde je država suvlasnik ima predstavnika u upravnom odboru, nije jasno šta će upravni odbor domu zdravlja“, ističe Vujović, dodajući da oni ove naknade nazivaju nevidljivim parafiskalnim nametom.
Milica Bisić, koja je učestvovala u brojnim poreskim reformama, ističe da su problem nestabilnost i neizvesnost, različita tumačenja Poreske uprave i Ministarstva finansija...
„Primena propisa, posebno u poslednjih godinu dana, katastrofa je u praksi. Poreska uprava nezakonito donosi rešenja i prosto nemate pravne zaštite od toga. Čak i kada drugostepeni organ u Poreskoj upravi potvrdi žalbu, prvostepeni ne postupa po tome, nego izda isto rešenje kao i prvi put. Dešava se da Poreska uprava ne poštuje odluke suda i tako godinama može da traje postupak, što uvodi pravnu nesigurnost“, upozorava ona, dodajući da i zaposleni u Poreskoj upravi, gde je prosečna starost zaposlenih preko 54 godine, imaju veoma male plate za posao koji rade.
„Posebna je priča kako političari tretiraju Poresku upravu kao batinu kojom će nekog da udare, a nekog da poštede“, ističe ona.
Koliko je parafiskalnih nameta
Sa ovim se slaže i Đerđ Pap, poreski konsultant koji se svakodnevno susreće sa bespućima srpske birokratije.
„Mislim da su učestalim žalbama na poreze doprineli pogoršani uslovi poslovanja. Ako imate građevinsku firmu sa 100 zaposlenih, ona će morati da isplati 100 plata i kada nema posla i kada stane priliv novca. Mnoge građevinske firme su u krizi tako propale. Ono što je problem jesu administrativne procedure, katastrofalno komplikovane, opterećujuće i neracionalne“, objašnjava Pap, dodajući da ne možete ostvariti svoja prava u propisanim rokovima.
„Ja sam podneo jednu tužbu upravnom sudu u novembru 2014. godine i još nije rešena, iako imaju rok od 60 dana za donošenje rešenja. Poslednji odgovor koji sam dobio jeste da se rešavaju predmeti s početka 2014. godine“, ukazuje Pap.
Na kraju, na poslovanje preduzeća isto kao i porez, pa čak i više utiču takse, naknade, saglasnosti, dozvole, licence, da im se broja ne zna. I to bukvalno niko tačno ne zna koliko u Srbiji ima parafiskalnih nameta. Prošle godine Unija poslodavaca je izbrojala 499. Usledilo je ukidanje nekih nameta, ali su se u drugim oblicima još brže vratili. U registru parafiskalnih nameta koji vodi NALED, sada ih je trenutno 403, mada u postojećem pravnom okviru svaki upravni odbor javnog preduzeća ili agencije ili lokalna samouprava mogu da smisle neki novi i da sami odrede njegovu visinu.
Kako ističe Milica Bisić, parafiskalni nameti se uredbama stvaraju i određuju proizvolj¬no, od opštine do opštine. „Ako hoćete da investirate ili otvorite neki biznis, ne možete izračunati koliko će vas to koštati“, kaže ona.
Država se hvali malim porezom na dobit od 15 odsto, ali je problem kako uopšte doći do dobiti. Recimo, ko otvori firmu, plaća poreze i doprinose od prvog meseca, iako nije imao ni dinara prometa.
Lista nelogičnih dažbina je duga i preduga, a Zoran Vujović napominje neke od najčudnijih, kao što je naknada od 0,025 odsto prihoda za šume i to isto plaća i preduzeće koje radi na Tari i ono na Terazijama, Komunalna preduzeća naplaćuju odnošenje smeća po kvadratnom metru poslovnog prostora, bez obzira na to da li se radi o IT firmi koja dnevno ne izbaci jednu kantu papira, ili o proizvodnji organskih materija gde ima ogromne količine otpada.
„Ne postoji institucionalni okvir, a to bi moralo biti Ministarstvo finansija, da se formira registar parafiskalnih nameta i reguliše uvođenje novih nameta da ne može svaki upravni odbor agencije ili javnog preduzeća ili lokalna samouprava da donosi šta i kako hoće. Mora se zakonom urediti ko može da kreira namet i da se utvrdi margina od mi¬nimalnog do maksimalnog iznosa. Takođe da sva plaćanja idu preko Trezora, da se ima kontrola“, zahteva Vujović, dodajući da su uređene države partneri privredi, a kod nas se ona više ponaša kao reketaš.
(Autor je novinar magazina „Nova ekonomija”)
EFIKASNOST I PRAVIČNOST
Porezi na dobit ubijaju investicije
Ekonomisti ocenjuju efekte poreza iz dva ugla, iz ugla ekonomske efikasnosti i pravičnosti. Kako objašnjava Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, sa stanovišta efikasnosti najbolji je porez na imovinu, jer on ne menja ponašanje ljudi u pogledu rada, štednje i preuzimanja rizika. Porezi na imovinu nisu izdašni, a nisu ni popularni, pošto za razliku od npr. poreza na zaradu, koje ni ne vidite jer ih plaća
poslodavac, ili PDV-a koji je već sadržan u računu, porez na imovinu je vidljiv zato što morate sami da ga prijavite i plaćate ga svake godine.
Inače, u Srbiji je ovaj porez već prilično visok i dostiže i do dva odsto godišnje.
Po kriterijumu efikasnosti na drugom mestu su porezi na potrošnju, poput PDV-a, akciza i carina, jer ne remete odluke o štednji i investiranju, a u Istočnoj Evropi to su najizdašniji porezi za državu.
Treći su porezi na dohodak, a četvrti, odnosno najgori sa ovog stanovišta su porezi na dobit, jer najviše utiču na investiranje. To je poslednjih decenija pojačano zbog globalizacije, jer kapital lako beži iz zemalja sa visokim porezima, posebno ako pored poreza nedostaju i drugi faktori kao što su politička i makroekonomska stabilnost, pravna sigurnost, nedostatak korupcije...