Akvarel bez pardona

 Za mene je život akvarel, igra svetla, voda koja nosi svetlo. U akvarelu nema povučenih granica. Nikad ne znam gde ta tehnika može da me odvede, koliko daleko, kao kad živiš život, kaže Milan Grković

 Našeg sagovornika poznaju mnogi Kragujevčani. Znamo ga kao fotografa, tv snimatelja,  akvarelistu, biciklistu, planinara, taksistu... Rođen je februara 1963. godine blizu „petice” u Erdogliji, odrastao između najvažnijih tranzitnih tačaka u gradu: autobuske i želizničke stanice. Posle osmoljetke upisao je Ekonomsku školu, pa Pravni fakultet. Ali, student Grković zanemario je suvoparnu pravničku literaturu i ozbiljno počeo da proučava život. Zaljubio se u pogled kroz objektiv i našao sebe u umetničkoj i novinskoj fotografiji. Oženio se, otac je dva sina a zapošljenjem u Televiziji Kragujevac, započeo je snimateljski život sa sedam kora.
 - Objektivi i četke za akvarel su ušli u moj život i pobedili za sva vremena! Umetnika sam u sebi video još u osnovnoj školi. Moj rad je pobedio u školi na temu „Berba šljiva”. Crtež je otišao u neku đačku razmenu u daleku Poljsku, i nisam ga sačuvao. U slikarstvu „šljive su krive za sve”. Kad god sam bio slobodan i bio svoj - ja sam crtao. Crtao sam sve što mi je padalo na pamet. Moji crteži su završavali kao pokloni prijateljima i drugovima iz škole. Dolazili su u goste i odlazili sa crtežima pod miškom. Nisam se bunio, bio sam zadovoljn i plaćen komplimentima: „ovo je super”, „ovo je interesantno”, „ovo je lepo”..., započinjemo razgovor sa Milanom.

Objektiv ili četka za akvarel?

 Tu dilemu nikada nisam imao. Objektiv se u mom životu pojavio intezivno, iz sve snage, 1984. godine. T e godine sam došao u posed do svog prvog profesionalnog foto aparata i postao član Foto kino kluba „Kragujevac“. U klubu sam učio od starijih i boljih kolega, pre svega od Bojana Ćorovića. Naše druženje potiče iz srednje škole. Bojan je iz umetničke porodice, majka Uršula bila je značajan fotograf u Kragujevcu. Imao je fotografiju u genima i u malom prstu. Pomagao me je usmeravanjem, savetima, pozajmljivao mi foto opremu. Često smo na terenu bili jedan pored drugog, radeći na istim projektima, svako iz svog ugla.
U svetu fotografije sam bio tada celim bićem i svom snagom. Ali, Kragujevac nije imao potrebu za velikim brojem fotoreportera. Ko je ušao u Svetlost - ušao je, ostali smo se snalazili gde da  objavimo svoje radove. Radio sam za mnoge omladinske novine širom Jugoslavije. Tada me je najviše interesovala i intrigirala novinska i reporterska rok fotografija. Tom vrstom fotografije sam se dokazao, a istovremeno sticao životno iskustvo, rastao i zahvaljujući tom životnom iskustvu formirao svoj umetnički pravac.
 Da ne zaboravim, osamdesetih, moj prijatelj Dejan me je zadužio da jednu staru ruiniranu ali zanimljivu kolekciju crno belih slika velikog formata o beogradskim kafanama između dva rata vratim u život. Oštećenja, naprsline, fleke i razderotine su me iritirale, retuširao sam celu kolekciju skoro godinu dana i detalje oplemenio akvarel bojama.

Ekstremni sportovi su ljubav ili potreba?

 Nisam nikada voleo takmičarske sportove. Potreba za sportom i za inspiracijom u fotografiji i slikarstvu nametnuli su mi sportove i drugove sa sličnim ambicijama. Planinarenje devedesetih me je povezalo sa brojnim alpinistima: Slobodanom Bobekom, Rajkom Batićem, Mikijom Zecom, sa Sretom Alpenom, ali sebe sam pronašao u planinskom biciklizmu.
Bavio sam se sa više stvari odjedanput. Snimao sam i proučavao pejzaže Srbije i Crne Gore i Grčke. Desetak puta godišnje vozio sam ciklo-turing po planinama. U slobodi čiste prirode u meni se razvila potreba za lepim. Nikada nisam težio da druge uvučem u svoj svet ili da ih podučavam mojim veštinama. Trudio sam se da napravim slike koje imaju dušu.

Kamere u tvom životu?

 Početkom 1997. godine kamera se u mom životu pojavila sasvim slučajno. Direktori televizije pisac Vidosav Stevanović i Cole Kovačević, poznanik iz Foto kino kluba, pozvali su me da doćem na televiziju. Rekli su mi: Grkoviću mog`o bi ti da dođeš kod nas na Televiziju, da vidimo da li ima prostora da radiš kao kamerman. Na sreću, snašao sam se sa kamerom i to je tako i danas. Generalno radio sam kao snimatelj i kamerman sve ove godine života od tad na Televiziji Kragujevac. Ne postoji tv format koji nisam radio, a kako je televizija rasla tako  sam prolazio sisteme: sa VHS i „bete“ na digitalni zapis.

Slikarska tehnika koju voliš?

 Akvarel bez pardona. Sebe sam izrazio i materijalizovao kroz akvarel. Za mene je život akvarel, igra svetla, voda koja nosi svetlo. U akvarelu nema povučenih granica. Nikad ne znam gde ta tehnika može da me odvede, koliko daleko, kao kad živiš život.
Večita je dilema ta granica između. To je izvorna borba boje i beline papira koji ističe kontrast i daje svetlo koje karakteriše akvarel. Retko radim skicu, moje slike su odslikane u glavi pre nego što dođu na papir.
Gajim veliko poštovanje za Grujicu Lazarevića, za Zdravka Mandića. Mene oduševljava akvarel tehnika „mokro na mokro”, kao jedan specijalitet kraljice likovnosti na papiru.

Kroz izmaglicu sanjaš?

 Imam svoje cikluse slikanja. Počeo sam sa klasičnim slikanjem pejzaža, pa sam zavirio u život ljudi, pa sam se našao u kućama, iz te priče sam izvukao krov kao lajt motiv. Krovne pejzaže sam krenuo da razrađujem. Malo to ova zla vremena usporavaju!

Ipak, egzistencija pritiska. Što moraš u pečalbu?

 Pored stalnog radnog odnosa u Radio televiziji Kragujevac, više godina sam vozio noću taksi, da bih uspeo da sačuvam kućni budžet. Kamera i televizija nisu mogle da obezbede pristojan život mojoj porodici. Kada ni taj dodatni posao nije mogao da pomogne, moji prijatelji alpinisti su me angažovali da sa njima ofarbam toranj Energetike. Celo prošlo leto proveo sam na tom farbanju starom metalnom tornju. Hoće me četka u životu, pa makir i uljana boja na metalu.
 I onda, ne mogu više da izdržim pritisak ekonomske nestabilnosti i finansijske nemoći. Besmislene su baveze da provodiš vreme na fiktivnom zaposlenju, radiš, stvaraš, a ne primaš platu. Većina mojih kolega sa Televizije pobegla je iz novinarstva brzopleto se snalazeći u biznis vodama, a oni srećniji i partijski lepršaviji uhlebili su se na gradski budžet.
J a želim da omogućim jaku i stabilnu egzistenciju porodici. Ta želja nema kompromisa, nemam više vremena za gubljenje i nema cene za predomišljanje. Planiram da nastavim svoj kreativni rad i na severu Evrope, najpre kroz fotografiju i kameru. Naravno da ću i slikati, ne znam kako će se sve to odvijati, ali znam da imam prostora za dokazivanje u jednoj ekonomskoj stabilnoj zemlji kao što je Nemačka.

REČ LIKOVNOG KRITIČARA

Skoncentrisan na pejzaž

 Slikarstvo Milana Grkovića skoncentrisano je na pejzaž. Na njegovim slikama lirski zapisi sublimišu dinamička kretanja fizičke realnosti i subjektivni doživljaj trenutka. Grković je preokupiran ispitivanjem geografskih i tonskih varijacija. Klasičnim jednostavnim i jasnim kompoziocinim rešenjima prenesen je individualni intimni doživljaj neiskvarenog šumadijskog krajolika, neopterećenog prisustvom civilizacije i čoveka, napisala je Katrina Babić, istoričar umetnosti, za katalog njegove četvrte samostalne izložbe 2006. godine pod nazivom „Pejzaži” u Jankovića kući u Užicu.

SVE IZLOŽBE MILANA GRKOVIĆA

Sedam puta samostalno

 Prvi prolaz na žiriranim izložbama Grković je imao 2000. godine u Kulturnom centru Šabac, sa akavarelom „Jutro”. Odmah zatim u istom gradu, ali u tamošnjem Narodnom muzeju, prošao je sa akvarelom „Ozon” . Od tada učestvovao je na četrdesetak žiriranih kolektivnih izlaganja.
 Takođe, sedam puta se publici predstavio samostalnim izložbama.
 Prvu samostalnu izložbu „Milan Grković –Akvareli” priredio je novembra 2004. godine u aranđelovačkoj Maloj galeriji. Izlagao je samostalno još u Radul-begovom konaku u Zaječaru 2005. godine, u Jokanovića kući u Užicu i Art kafeu SKC Kragujevac 2006. godine, u Beloj sali Kulturnog centra Kruševca 2008, ponovo u Art kafeu 2010. i kafe galeriji Oblomov 2013. godine.
 Dobitnik je treće nagrade godišnje izložbe Udruženja likovnih umetnika Kragujevca 2007. za rad „Mrtva priroda”.