Pred nama se prostire jednostavna knjiga o Čoveku – njegovom miru, usamljenosti, napuštenosti, melanholiji, potrazi za LJudima. Povest je to o osvešćivanju sveprisutne hegemonije i njenih mehanizama. To je i lirska priča o osvajanju slobode i o novom humanitetu, koji se vratio kolektivu.

Priroda usamljenosti lirskog subjekta Nenada Glišića, u svetu u kome Bog ne egzistira, vezana je za suštinsku napuštenost u dirigovanom društvu, sastavljenom od ograničenih i uplašenih jedinki. Pesnik cinično preokreće veštačke jazove među subjektima (građanima)/objektima, i poziva na solidarnost. U hobsovskoj današnjici, gde usamljene i prepuštene slučaju ljudske monade, sinhronizovano licemerno vode rat jedne protiv drugih, nameće se potreba za postojanjem i održavanjem iluzije. U poetici 27 pesama opsena se manifestuje kao „urednost prevrtljive samoće” gde se kao pesnička strategija bira raskrinkavanje licemerja ukazivanjem na „preskupe maske/ plaćene mrzovoljama/ krvlju znojem i suzama/“. 

Na drugom tasu Glišićeve poetike nalazi se bezazlenost sna. On je analgetik kojim se ublažava stvarnost. San se sneva i u budnom stanju što dovodi do zanosa i opijenosti. Bekstvo u fantaziju pokazatelj je napuštenog i ugroženog sopstva. Svakodnevni pratilac bitka malog čoveka je teskoba, nelagoda koja svoje izvorište nalazi u klasnoj diskriminisanosti.

Pesma je ovde egzistencijalističko uporište, srce duše; ona je oruđe i oružje revolucionarne borbe. Život pesme i život sa pesmom u cilju slobode za sebe i slobode za druge vodi, u društvu nadziranja i kažnjavanja do nomadizma - izgona, dobrovoljnog ili prisilnog. Posledica doga je dislociranost, hodanje u praznim prostorima obeleženo cinizmom. Otelotvorenje zadatog cilja - slobode, subjekat vidi u prekoračenju granica, koja nužno vode do spoticanja o centre moći. LJudska beda se savladava pevanjem i mišljenjem. Sloboda je zov romantizma a on je, podsetimo se, jedan od rezultata revolucije. Načini delovanja i dolaska do slobode su raznovrsni, a samim tim je disperzivan i aktivizam ove poezije. On je antimaterijalistički, antifašistički, antimerkantilistički, antikapitalistički.

Životni impuls lirskog „ja”, koje na sebi nosi odgovornost sveta, je započeta borba, koja poziva na samospoznaju. Ona je autopoetička i u svojoj biti revolucionarna Na drugoj strani kvijetizam, odvraćanje od životnog nemira, odušuje Glišićevu poetiku, otkrivajući nam melanholični sentiment. Potraga za mirom je instinktivno kod Pesnika potraga i za prožimanjem u zajednici ljudi, svojevrsni osvešćeni kolektivizam, sa sebi sličnima. U tom otkrivanju, u tom ateističkom otkrovenju, ostaje vidljivo samo telo. Ono je posuda, predmet, materijalna potvrda postojanja i nesebična žrtva: „na kraju krajeva/ u životu/ imamo samo tela// mi ćemo ih rado ugraditi/ u nešto čisto/ u neki viši cilj/ jedni za druge”. 

Pred nama se ogolila duša. Iz njene ranjivosti, peva zdrava snaga.