Sve su me volele do poslednjeg dinara

 Umetnost slikara Milivoja Tasića Maketa obeležila je vreme i ljude iz jedne čaršije koji  malo nas pamte, a možda još manje  uvažavaju. Izlagao je po celoj Jugoslaviji i ukrasio sve važne kragujevačke gradske kafane i institucije. Dekorativno slikarstvo mu je ležalo, naslikao je prepoznatljive murale: „detalje Pariza” kafanice boema Sirenčeta,  „Rasplešeno jato ptica” u Paligoriću, mural koji je tri puta obnavljao u “Balkanu”, i jedan za kojim ga srce boli u hotelu Šumarice. Srednju slikarsku školu završio je u Herceg Novom,  društvu retkih đaka Voje Stanića, gde su još predavli Luka Berberović, a likovno obrazovali  Lubarda, Dado Ćurić.

 -Slikao sam svuda. Među najuspešnije moje radove izdvajam mural u „Vodenici” u Donjim  Komaricama  kod Šveđanina, koji je kupio fabriku kod nas i   “Sikstinsku kapelu” u Skupštini grada .

Kragujevčani se ponose legendom „Makijem slikarom”?

–Meni su deda i otac rođeni kragujevčani. Ja sam mogao da budem rođen u Albaniji, ali sam poreklom iz prve prestonice. Imam najveća priznanja grada Kragujevca, iz 1993. godine Oktobarsku nagradu,  „Povelju velikog građanina”, Udruženje likovnih umetnika Srbije priznalo mi je status, imam 42 godine slikarskog staža.

LJudi me vole, nema kuće i institucije, a da nemaju moju sliku. Ne vole me ovi opštinari. živim u 26 kvadrata, treba da mi daju petosoban stan. Ja kao javna ličnost i počasni građanin grada Kragujevac  ceo život slikam štafelajem na ulici. 

 Zaslužio sam da mi  se da veći stan, da bi mogao da slikam kako treba, još malo ovo godina što mi je ostalo. Nekada sam ovde pre pet – šest godina u Vodovodu imao privremeni atelje, tu sam spavao i slikao. LJut sam na opštinare, ja sam napravio “Sikstinsku kapelu” u Skupštini grada, a oni naučnici prikrili su nekim krpama. Za to sam dobio Oktobarsku nagradu. Ogrešili su se, jer ja sam ovekovečio grad Kragujevac. Moćni političari gaze po Kragujevcu misleći da je selo Vinjište. Ne bi znali u svetu i u Kragujevcu za čaršiju da nije mene!

Likovni umetnici tvoje epohe?

-U Kragujevačkoj osnovnoj školi Svetozar Marković  moj talenat otkrio je nastavnik Rista Ruzmarin, pružio je prst na mene i rekao: „Ovaj će da bude slikar”. Od kolega slikara cenim: Rašu Stevanovića, Vladu Gavrilovića, vajara Zorana Ilića, Ristu Ruzmarina, Bobe Popovića, Mojsijev brat…. Cenim slikare koji slikaju na šteafelaju u prirodi i na ulici, majstore što slikaju četkama i poštuju zakone perspektive. Ne cenim sliikare što crtaju olovkama, to su deca u zabavištu,  sve doktori nauka. Kornel je bio slikarčina, šteta što je umro. Upoznali smo se na jezeru. Ja sam ga naterao da naslika Kermuša koji ga je proslavio, a kupio mu ga iz taka Dića Tadić. Da nezaboravim damu Jelenu Petrović, udata za nekog Kostića, koja je slikala impresionizam i bila najlepša žena u Kragujevacu.

Naglašavam sa štafelajem  na kaldrmu su izlazili Bata Flaja, Boba Popović, Sveta Mladenović i Jevta Azdejković.  Franjo Martinac, profesor iz tehničke škole  je bio veliki akverelista, ulazio u detalje, impresionistički slikar…

Sportska karijera ti je bogata?

–Kao mlad igrao sam fudbal, boksovao kao pionir od 8 do 15 godina u Radničkom kod trenera Božice. Ja volim ljude, miran sam čovek. Nekada sam znao da se pobijem zbog drugih.

Družio si se sa legendama?

–Družio sam se i rastao u Kragujevcu pored bogova kragujevačke i jugoslovenske kulture: LJube Tadića, Mije Aleksića, Gidre Bojanića, Cice Perovića Palilulca. U  Beogradu sam često bio u gostima kod najboljeg svetskog glumca Paje Vujsića. Paju su cenile svetske veličine kao što je Orson Vels, jer  je bio ljudina i kad pričam o njemu hvata me jeza. Bio sam siromašen, ali dodirnuo me božiji prst, višestruko sam talentovan.  Paja Vujsić me je voleo što sam lepo pevao stare gradske pesme. Od mene jedino je lepše peva Pančo, ali on je surovi preofesionalac.

Tvoji akvareli su zakon?

–Ja sam jedini slikar na svetu koji je radio osam likovnih tehnika:  ulje, akvarel, crtež, suvi pastel masni pastela gvaš, temera.

Ne volim akril, to ti je  s konja na magarca, sada sam navikao na ulje.

Najveći kolekcionar u gradu mojih slika je Miša biletar sa 30 radova  i firma “Tora oružje” sa preko 150 slika i crteža.

Naslikao sam ja sve važnije čaršijance, uradio sam: portrete Bore Petrovića, LJube Tadića… Najteže je napraviti autentičan autoprtret, a ja sam i to napravio, kao i moje najbolje, i platno koje mi najviše leži na srcu, portret moje ćerke Jelene. Uživam u njemu od 1980. godine i ne mogu da se odvojim od njega ni za koje pare.

 Izlagao si?

–Imao sam stotinak izložbi .  Beogradu sam se predstavio 1980. godine  izložbom koju je otvorio LJuba Tadić. Tu sam sve slike prodao, od para nisam kupio ništa! Sve su moji drugovi u kafanama pojeli i popili na obostrano zadovoljstvo. Jedne zime 1976. godine upoznao sam Milića od Mačve, na mojoj izložbi. Milić lep čovek, vitak šlank lepotan sa zeleno-plavim očima. Doveo ga na izložbu čika Janaćko i Vlada, sin čika Radeta Mitrovića. Milić gledao dva sata moje akvarele, i pita me:

„Kako ti dolaziš do oviš polutonova, oseća se hladnoća sa platna, da obučeš kaput”. Onda sam stavio prst na čelo i shvatio, da kada me uvažava jedna svetska veličina, valjda i ja vredim. Pitao me da se zamenimo delo za delo, a ja sam se uplašio i nisam smeo da se zamenim sa njim, svetski slikar.

Poznat si kao čovek bez dlake na jeziku?

–Slikari si kriju iza titula profesora, Lubarda je imao jednu godinu umetničke škole, a slikar „svetsko čudo”. Treba talenat za slikarstvo, mora Bog da te pipa, ne može da se nauči sve u školi, tehnika se vremenom napipa, ali!

Druženje sa režiserom Torijem Jankovićem?

- Otac i majka Torija Jankovića su bili učitelji. Imao je i dva rođena brata. Bili su lepi kao Meksikanci, stanovali su u Vardarskoj. Snimio je genijalna dela: Krvavu bajku, Mirka i Slavka…On i ja smo mnogo drugovali, išli smo po poljoprivrednim kafanama: u Goločelo, Draču, kod Dileta u Korićane, kod Peke u Desimirovac, ali i u naš hram kulture Dom omladine i u kafanu Ženeva. Nisam bio kod njega u stanu, čim ga pozovem vodio me je u kafanu. Tori se lečio od alkohola, a bio je razočaran u ženu. Trebao je da snimi “Igmanski marš” i zafrkne ga njegov kum. Lečio se po bolnicama više puta. Ne znam što je skočio sa četvrtog sprat, sumnjam…

Šta te  boli u Prvoj prestonici?

- Uništavanje umetničkih dela koje nemaju cenu, a obeležavaju jednu epohu. Mural u knjižari „Svetlost” koji je uradio pokojni Čupa. To nisu smeli da diraju.Mi ne umemo da cenimo slikare, samo se cene oni što lažu. Na Liparu bacili glavu Đure Jakšića u potok. Bacili boga srpske slikarske scene. Ja sam gledao originalne slike Đurine u kragujevačkoj privatnoj kući  kod doktorka Dese, jedan Crnogorac to neko ukrao!  Kad Đura namala portret da ga uštineš za obraz, kako je napravljeno, suvi realizam isto kao Uroš Predić. Djurdevdanska nagrada je slavska nagrada, ne može da se uporedi sa Oktobarskom nagradom, uspomenom na streljane, hvataš me na srce.

 Prošla su lepa vremena, sada vladaju medvedi i vukovi. Kada kažeš da si pošten odgovaraju ti da pada kiša! Smatraju te da si budala, koji ne vrede oni su u prvom planu, pametni ljudi u šahtu. Ali kada su me LJuba i Mija zvali da se preselim  u Beograd, u Pariz Vlada Subotić, nisam prihvatio,  nisam mogao. Pupak mi se vezao za Kragujevac.

Saveti mlađima?

- Mladi moraju da budu uporni i da veruju u ono što rade.  Pesnici i slikari se raćaju, talenat se ne kupuje i ne stiče. Ne znaju ni kokošku da nacrtaju, a profesori.

Slikar mora da bude crtač, to je temelj slikarstva. Ne treba ni da pokušavaju, ne treba da se zanose.  Što oči ne prime-slika je lažna! Svi gledaju lepe žene, a ne grbave!

Lepe žene prolaze kroz tvoju dušu?

-Imao sam mnog lepih žena , a lepe žene nemaju dušu! Sve su me volele do poslednjeg dinara! Jedanput sam se ženio, i nikada više neću. Kad prvi put nemaš sreće ne treba više ni da više pokušavaš.  Te lepe „tete” te odmah omrznu… Ja sam smrtno zaljubljen u jednu ženu, Kragujevčanku u Beogradu, već 40 godina. Platonska ljubav, ona je moja muza. Nacrtao sam njene portrete i čuvam ih .