Umetnost je transfer energije
Prihvatanje Đurđevdanske nagrade je podrška da ona preraste ili dobije svog parnjaka u jednoj ozbiljnoj umetničkoj nagradi koja će značiti nešto i van teritorije grada, kaže ovogodišnji laureat nagrade za umetnički rad
Književnik Zoran Petrović ovogodišnji je dobitnik Đurđevdanske nagrade za oblast umetnosti, a kako se ovim priznanjem nagrađuje rad u jednoj konkretnoj godini, njemu je dodeljena za knjigu poezije „Nedostajući sebi“. Razgovor vodimo na njegovom radnom mestu, u Spomen parku „Kragujevački oktobar“, gde već duže vreme radi u izdavačkoj delatnosti.
Kako ste?
Dobro. Dok god funkcionišem ja sam dobro. A funkcionišem u gornjem delu tela. Dok radi glava biće sve u redu.
Da li je funkcionisanje glave dovoljno jednom umetniku?
Jeste. Mladi ljudi su u potrazi za iskustvom. NJima je za funkcionisanje potrebno više delova tela da bi došli do nekog svog pogleda na svet, svoje filozofije života. Stariji ljudi su, inače, osuđeni na jedan niz, seriju amputacija, suočavanja sa nemoći, suočavanja sa gubitkom vremena, u smislu da im je sve više vremena potrebno za sve banalnije stvari, ali ako umeju ili ako žive od svog iskustva i svoje pameti, onda im je dovoljna ta pamet. Starost je, što je pričala moja baba (ja se vrlo
često vraćam što sam stariji filozofiji mojih deda i baba): „Bog ti jednom rukom daje, a sa dve uzima.“ Ipak, ja sam čovek koji je,iako u poznim godinama, vrlo zadovoljan situacijom u kojoj se nalazi.
To zvuči skoro paradoksalno kada se zna da upravo sada bolujete od jedne teške bolesti i prolazite kroz naporan ciklus hemoterapija. Neki veliki pisci, poput Solženjicina, to svoje iskustvo prenosili su u književnost. Definitivno je to iskustvo koje običan čovek smatra veoma teškim. A vama ovo čak i nije prvi put da se borite sa bolešću. Kako to iskustvo uspevate da preradite i da budete zadovoljni?
Ja sam veteran. Upravo to prvo iskustvo me je i naučilo da se koristim onom izrekom koju vidim da mladi vrlo često citiraju: „Ako ti život ponudi limun, ti napravi limunadu“. U životu čoveka uvek postoje neka ostrva na koje on može da se naseli, ma kako mala bila. Ja sam to naučio na vreme i pronašao sam jedan kutak u kome mogu da funkcionišem na optimalan način i nadam se da ću tu i opstati. Što se bolesti tiče, ja sam sa svojom bolešću na ti. Svako radi svoj posao i trudimo se da jedno
drugom što manje smetamo.
U knjizi „Nedostajući sebi“, koja je jedan od povoda ovog našeg razgovora, postoji ciklus pesama iz ciklusa „Trostav“ koji je iz ležećeg položaja. Pitala sam se nije li to upravo to iskustvo iz bolesničkog kreveta?
Zapravo ta metafora se odnosi na ciklus našeg života. Mi prvo puzimo, pa stojimo, pa klečimo kada upoznamo da postoje sile više od nas i onda legnemo da bi se izjednačili sa tim silama. To je blisko nekim Teslinim razmišljanjima o svetu, vasioni, Bogu. Na neki način to jeste knjiga o starenju, kao nečemu što, one baš srećne, izvesno čeka.
Jedan od razloga zbog kojeg danas vodimo ovaj razgovor je vest da ste ovogodišnji dobitnik „Đurđevdanske nagrade“. Oko te nagrade je mnogo kontraverzi, dobili su je mnogi koji nisu zaslužili, a opet, izostala je za mnoge koji je jesu zaslužili, što, na sreću, nije slučaj sa vama. Kakav je vaš stav o ovoj nagradi?
Ja tu i nemam izgrađen stav. Od pisaca, bar koliko ja to pratim poslednjih godina, dobili su svi oni koji je na neki način zaslužuju. Moj stav je kao prema svim nagradama. One su uvek kompromis i nikada ne možemo da kažemo da su one pravične ili pravedne. To je stvar jedne komisije, nekog žirija, dakle jednog ugla gledanja. Pitanje je samo da li vi to hoćete da prihvatite ili ne. Međutim, moj način da prihvatim ovu nagradu je moja kritika kragujevačke kulture u poslednjih četrdesetak
godina. Dakle, od kada ja pamtim kragujevačka kultura je uvek patila od manjka festivala i manjka nagrada. Vi nemate u Kragujevcu nijednu nagradu koja je srpski relevantna, za razliku od Čačka, za razliku od Kraljeva i drugih, čak i manjih gradova nego što je Kragujevac, pa čak ni Domanovićevu nagradu, koja se zaglavila u Topoli. Mi nemamo nagrade u bazičnim umetnostima: muzici, slikarstvu, književnosti... S te strane, prihvatanje Đurđevdanske nagrade je podrška da ona preraste ili dobije
svog parnjaka u jednoj ozbiljnoj umetničkoj nagradi koja će značiti nešto i van teritorije grada.
Vi ste već dobili jednu književnu nagradu koja je veoma vrednovanau srpskim okvirima, nagradu „Miloš Crnjanski“ za svoj prvi roman „Kamen blizanac“. Šta je promenila ta nagrada? Da li je Zoran Petrović čitaniji posle te nagrade?
Ništa se nije promenilo. Nemam informaciju da li sam bio čitaniji, premda su mi se javili neki momci koji se bave izdavaštvom, iz mlade izdavačke kuće.Oni su dosta ambiciozni i suvereno rade taj posao, tako da se jedna knjiga posle ove pojavila u takozvanom „Kontrast izdavaštvu“ koje vode odlični momci Manivuda i Lučić.To smatram, možda, uticajem „Kamen blizanca“. Oni su se isto pozivali na tu knjigu, kažu da su bili oduševljeni njom. Ja sam im ustupio novi roman zato što se radi o
mladim ljudima i zato što se radi o jednoj energiji za koju mislim da će opstati na ovom ne baš blagonaklonom izdavačkom prostoru.
Govorimo o knjizi..?
„Šaptač stihova“. To je knjiga o dva pesnika, ili jednom, iz doba vizantijske umetnosti. Oni su se isto zvali i negde ih vode kao mlađeg i starijeg, a negde kao istog. Jedna zanimljiva tema, a u stvari tema koja govori o tome da su muzika i poezija u centru društva, u centru duše, centru samog bića i na neki način eho tvoračke reči u nama. Dakle, ova knjiga govori o čuvarima tog eha koji žive među nama. Jer, za divno čudo, materijalna kultura bude i prođe. Imate masu spomenika koji sada
pripadaju arheologiji i čije delove koji nedostaju možemo da obnovimo tek u mašti. Sve te artefakte koji su samo krnji delovi nečega što je nekada bilo kulturna vrednost. Opet, samo nekim ličnim angažovanjem, talentom možemo da ih dopunimo, bez obzira da li radimo samo maštom ili nekim alatima koji su nam dostupni za rekonstrukciju, poput kompjutera. A poezija je preživela. Preživela je i paljenje Aleksandrijske biblioteke. Još uvek imamo poeziju iz antičkog, grčkog doba, iz Vizantije.
Gotovo čitava evropska civilizacija se temelji na „Ilijadi“ i „Odiseji“, na delima koja su još uvek živa.
Kada ste rekli da je poezija eho tvoračke reči, prisetila sam se da ste negde u svojoj knjizi „Nedostajući sebi“ rekli da poeziju danas niko ne čita. Da li to ima veze sa današnjim bezverjem?
Da, u svakom slučaju. Volim da citiram Lešeka Kolakovskog koji kaže: „Boga smo proterali, a sada se pitamo Bože, gde si?“. Ili LJudmilu Ulicku koja kaže: „Imali smo jednog dobrog dečaka koji se zove Hrist i oterali smo ga. I kako sada svrbi na tom mestu“. To jeste pitanje vere. Ili pitanje jezika. Ili pitanje Logosa. Logos je ono čime je stvoren svet. Čitav moj napor, a ja mislim da je to smisao poezije, je u tome da se na neki način bar uhvati delić tog eha, te tvoračke energije koja
je, ja duboko verujem, sačuvana u rečima. Talenat je koliko ko može da zadre, koliko ko može od toga da otvori. I onda se postavlja pitanje energije. Jer za mene je pitanje umetnosti, poezije, zvuka, boje, pitanje transfera energije. Umete li vi da doprete do te energije i, što bi rekli glumci, da je prebacite preko rampe. Da utičete na nekoga i da u njemu izazovete emociju.
U jednoj pesmi ste rekli da je poezija kao kućna radinost na atomskoj bombi.
Jeste. Jer metafora jeste jedna vrsta fuzije. Dve stvari koje su neuporedive mi jednom silom spajamo na do tada neočekivane načine, dajući tim stvarima možda i dublje značenje.
Pošto ovaj intervju vodimo u vreme Vaskršnjih praznika, šta biste rekli o temi Boga u poeziji? Poznato je da u vašim pesmama često raspravljate hrišćanske istine. Neke pesme su i razgovor sa Gospodom.
Stvar je jednostavna, iako je komplikovana. Jednostavna je zato što je priča o Hristu, bar za mene, neupitna. Međutim, ona je stalno izložena ne samo negiranju nego i postavljanju pitanja. Stalno je pitanje: jeste li ili nije, da li je prisutan ili nije, je li suštastven ili nije, da li je istorijski ili nije istorijski... To su pitanja koja dva milenijuma traju. Ja nisam od onih koji sumnjaju, ali uvek morate da odgovorite da izaberete jednu stranu. S obzirom da su vrlo često oponenti
postavljali pitanje svrhe religije, vi uvek morate odgovarati izpočetka. Tako je pitanje Boga stalno u žiži. Ja mislim da je to ono što ga održava na svetu. Taman posla kada bi se dogovorili da Bog postoji, mi bi ga do sada zaboravili. Nekad ga i sami dovedete u pitanje, posumnjate i morate da nađete odgovor, ali bez obzira na to uvek to pitanje držite u žiži. To je ona svetlost koja drži vaš intelekt i baza je vašeg svesnog života.
Ja sam veteran. Upravo to prvo iskustvo me je i naučilo da se koristim onom izrekom koju vidim da mladi vrlo često citiraju: „Ako ti život ponudi limun, ti napravi limunadu“
Od kada ja pamtim kragujevačka kultura je uvek patila od manjka festivala i manjka nagrada. Vi nemate u Kragujevcu nijednu nagradu koja je srpski relevantna, za razliku od Čačka, za razliku od Kraljeva i drugih, čak i manjih gradova nego što je Kragujevac