U čast legendarnog trenera Ace Vukotića
U sportskim analima ostalo je zabeleženo da je pre 49 godina na stadionu „Maksimir” u Zagrebu odigrana finanalna utakmica Omladinskog kupa Jugoslavije između domaćeg velikog „Dinama” i do tada malo poznatog „Radničkog” iz Kragujevca. Mladi igrači iz centra Šumadije, selekcija do 18 godina, imali su peh u putu, jer su se na ručku u Šidu otrovali hranom, pa su na dan utakmice bili iscrpljeni, što je zabeležila i ondašnja „Politika”.
Utakmicu su izgubili sa 4:0, ali ni sami igrači, niti njihov trener i pedagog Aleksandar Vukotić, čuveni Aca Čamac, ni jednog trenutka nisu tražili alibi zbog poraza, već su čestitali „Dinamu” na zasluženoj pobedi.
Uspeh je bio veliki jer su do finala imali težak put, pobedivši velikog „Partizana”, u čijem je omladinskom timu tada igrali jedan Moca Vukotić, Olarević, braća Petrović. Potom su savladali „Vardar” u Skoplju, a pre toga eliminisali i „Vojvodinu”.
Ovaj istorijski meč bio je jedan od dva najsvetlija trenutka omladinske škole FK „Radnički”, jer je zabeleženo da su u tri godine dva puta igrali finale Omladinskog kupa Jugoslavije.
Okupljanje u „Balkanu”
Posle 49 godina od ove kultne utakmice većina igrača iz tima koji je branio boje „crvenih” te 1967 godine, 28. maja u Zagrebu, okupili su se nedavno u Kragujevcu u restoranu „Balkan”, da se sete velikog uspeha generacije, ali pre svega da odaju počast svom treneru Aleksandru Vukotiću koji ih je učio fudbalu, ali i kako da budu dobri i uspešni ljudi.
Za stolom u poznatoj gradskoj kafani prvo je minutom ćutanja odata pošta preminulim igračima Srbi Marinkoviću, Momi Radojeviću, Srbi Nedeljkoviću, Branislavu Jeliću, Zoranu Šarancu i Aleksandru Dimitrijeviću Krnji. Potom je glavni inicijator okupljanja Slavoljub Gale Ristić održao zdravicu. Ristić nije bio član ovog tima, jer je godinu dana ranije prešao u drugi klub, ali je prošao kroz fudbalsku školu „Radničkog” i imao privilegiju da ga trenira čuveni trener Vukotić. Okupljanje generacije nije bilo nimalo lako jer nekoliko igrača danas živi u Beogradu, a jedan u Beču.
Iz tima koji je igrao protiv „Dinama” tri igrača izgradila su zavidne karijere. Najveća zvezda postao je Miodrag Miki Živaljević, koji je nosio i nadimak „Zerdinac” po starijem bratu Zerdi, i kasnije postao poznati prvotimac „Partizana”. Potom je igrao za „Nirnberg” i „Lion”, da bi karijeru završio u Americi, gde je osnovao školu malog fudbala. Danas živi u Beogradu i čest je gost u rodnom gradu.
Uspešnu karijeru imao je i Slobodan Karatošić Toša, koji je igrao u prvom timu „Radničkog”, u „Šumadiji” iz Aranđelovca i beogradskom „Radu”. Postao je doktor ekonomskih nauka i danas ima uspešno privatno preduzeće u Beču, gde i živi.
I prerano preminuli Srba Marinković postao je igrač prvog tima „Radničkog”, gde je godinama bio nezamenljiv. Ipak, najveća zvezda ovog tima bio je upravo trener Vukotić, Aca Čamac, kome je na svečanom skupu bilo posvećeno najviše vremena. Vukotić nije mogao da dođe na susret svog tima, a izostanak je opravdao „zdravstveno emotivnim razlozima”.
Danas živi u Kragujevcu kao penzioner i izgleda da je procenio da bi susret sa učenicima doneo previše uzbuđenja i da bi to teško podneo. Vukotić je takođe imao uspešnu trenersku karijeru. Bio je prvi i pomoći trener prvog tima „Radničkog”, a neko vreme i pomoćni trener Dušanu Nenkoviću u egipatskom prvaku „Zamaleku”. Potom je godinama radio kao profesionalni trener u Grčkoj.
Zdravica za trenera
U zdravici posvećenoj treneru Vukotiću Gale Ristić je rekao da je cilj susreta generacije evociranje uspomena na čuvenu utakmicu u Zagrebu, ali i da se kaže hvala treneru, nastavniku, kako su ga zvali, Aleksandru Vukotiću jer im je usadio životni moto – živeti, znači boriti se.
- Vaspitavao nas je ne samo za fudbalski, već i za životni teren, na rečima Martina Lutera Kinga, koji u svom čuvenom govoru „Ja imam san” kaže: Ako ne možeš leteti, trči, ako ne možeš trčati, hodaj, ako ne možeš hodati, puzi, bitno je da možeš nastaviti dalje ka svom cilju, završio je Ristić zdravicu propraćenu aplauzom.
Nekadašnji polaznici pionirske i omladinske fudbalske škole „Radničkog”, danas ljudi u ozbiljnim godinama, sećaju se kakav je trener bio Vukotić. Zahtevao je strogu disciplinu, pa su svi igrači morali da ustaju u šest ujutru i da rade gimnastiku. Na treningu je za svakog igrača određivao posebne vežbe, a bio je dobar poznavalac fudbalske teorije.
Miško Đorđević, koji pripada starijoj generaciji od ove koja je igrala u Zagrebu, ali je došao na skup u „Balkan”, kaže da je Vukotić posebno izučavao rusku fudbalsku školu i da u stanu sigurno ima bar hiljadu knjiga na tu temu.
Miodrag Lazić, takođe pripadnik starije generacija, koji je utakmicu u Zagrebu posmatrao sa tribina kao vojnik, seća se da ga je trener jednom odveo kući da zajedno gledaju prenos neke važne utakmice. Dao mu je svesku sa zadatkom da prati jednog igrača sa brojem četiri i da crta liniju njegovog kretanja. Kasnije je tu skicu odneo na trening i igračima objašnjavao kako se treba kretati.
Po jednom se Vukotića njegovi igrači najviše sećaju. Imao je princip da nema izdvajanja i da svi moraju da imaju isti tretman. To je primenjivao za vreme ručka kada su putovali na utakmice. Svako je naručivao jelo po želji, ali ako se većina opredeli za pljeskavice, svi će da jedu pljeskavice. Nije priznavao, na primer, da neko ne voli luk, pa je taj dobijao duplu porciju luka i morao sve da pojede.
Prvi put pod reflektorima
Sećanja na istorijsku utakmicu na „Maksimiru” i danas su sveža. Milovan Joksimović, koji je igrao desnog halfa, najviše pamti da su se igrači zbog trovanja pasuljem u Šidu noću sudarali po hodnicima, tražeći tolaet, jer je hotel bio skroman i nije svaka soba imala kupatilo. Pri prolasku kroz tunel na izlasku na stadion kaže da su mu se tresle noge od treme. Igrali su utakmicu pod reflektorima prvi put u životu, i to posle prvnstvenog meča između prvog tima „Dinama” i „Olimpije”, koji su im, ustvari, bili predigra.
Joksimović, koji je karijeru nastavio u ovdašnjoj „Šumadiji”, a završio u „Jagodini”, kaže da je možda moglo i više igrača iz ove generacije da obuče dres prvog tima „Radničkog”, ali su se kockice loše složile. Godinu dana pre njih u prvi tim su iz omladinskog ušli Paunovski, Relja Nikolić, Vlado Vučković, Sava Punović...
I Vasko Jovanović seća se zagrebačke utakmice kao da je bila juče. I njemu su reflektori i huk 20.000 navijača bili najjači utisak, ali i zajednička večera sa omladincima „Dinama”, kada su kao poražena ekipa dobili plakete i pehar za drugo mesto. Posebno im je godila pohvala Branka Zebeca, fudbalske legende i ondašnjeg trenera prvog tima „Dinama”.
I pored poraza rekao je da su omladinci „Radničkog” prikazali dobru igru i da tim ima budućnost. Jovanović je danas uspešni poslovni čovek koji u Beogradu ima firmu za proizvodnju vatrogasnih vozila. Fudbalsku karijeru nastavio je u Makedonoiji, gde je igrao za „LJuboten” i „Teteks”, a u Skoplju je završio i fakultet.
Inicijator okupljanja najuspešnije generacije omladinaca „Radničkog” Gale Ristić kaže da je ovogdišnje okupljanje samo priprema, jer sledeće godine je pola veka, zlatni jubilej velike utakmice. Tada će se u Kragujevcu ponovo okupiti igrači ovog tima, ali i pripadnici ostalih generacija omladinske škole fudbala čuvenog trenera Ace Čamca.