„Dosije Vihor” - vredno svedočanstvo vremena
Ova knjiga je veliko ohrabrenje da se o obračunu sa liberalima piše, jer se o tome dugo nije govorilo i tek posle 30 godina od tih događaja održan je prvi okrugli sto na ovu temu, rekla je na promociji Latinka Perović
Bilo je to teško vreme kada je svako svakoga prijavljivao policiji, a u njihovim prostorijama slagalo se sve više dosijea o ljudima koji su praćeni da više nije bilo slobodnih polica na kojima bi mogli da se smeste.
Tako je vreme iz sedamdesetih godina prošlog veka opisao Nikola Kartalović, nekada visoki funkcioner partije u Kragujevcu i istaknuti privredni rukovodilac u „Zastavi”, koji je i sam bio žrtva obračuna partijskog vrha sa liberalima koji su 1972. godine za kratko vreme smenjeni sa partijskih funkcija i izbačeni sa posla.
Ove burne događaje kada su ljudi koji su hteli više demokratije i slobode u partiji i državi označeni kao liberali i tehnokrate i bili sklonjeni sa političke scene,Kartalović je opisao u svojoj autobiografskoj knjizi pod naslovom „Dosije Vihor”, što je naziv pod kojim se vodio njegov dosije u kragujevačkoj policiji.
Promocija knjige u Narodnoj bilbioteci u Kragujevcu 1. decembra privukla je toliko veliko interesovanje publike da je veliki broj posetilaca morao da je prati stojeći. Tolikoj poseti, pored samog autora i zanimljive teme svakako su doprineli ugledni gosti koji su o njoj govorili, Mijat Lakićević, urednik „Novog magazina”, Dušan Veličković, publicista i izdavač, Dragan Jovanović, novinar i Latinka Perović, poznata istoričarka i jedna od najviših partijskih rukovodilaca Srbije koja je i
sama uklonjena u obračunu sa liberalima.
Nikola Kartalović u ovoj autobiografskoj knjizi sabrao je sećanja u 156 kratkih priča, od kojih je manji deo posvećen samoj biografiji, a veći političkom radu koji su obeležili sukobi liberala sa vlastima.
Kartalović kaže da je dugo razmišljao da li da svoja sećanja pretoči u knjigu, jer je imao dilemu da li vredi pisati o događajima koji su se zbili pre 45 godina. Ali, prevagnula je želja da ona bude „zrnce” istorije koje će jednom neki istraživač pronaći i iskoristiti ga za ozbiljnije bavljenje temom srpskih liberala.
Program partije ili ubeđenje
Tako je knjigu zasnovao na svom dnevniku koji je godinama vodio, a što je u njemu obilje autentičnih podataka i dokumenata može da zahvali tome što je kao partijski i privredni rukovodilac svaki dokument koji je prolazio kroz njegove ruke uredno čuvao i stvorio veliku arhivu.
Svoju priču na predstavljanju knjige počeo je sećanjem na razgovor sa ocem kada je kao dečak od 15 godina krenuo u Kragujevac na školovanje. Tada mu je otac rekao da upamti dobro kako ljude ne možeš voditi na užetu ni ka lošem, ni ka dobrom. Ovih reči autor i junak knjige setio se kada je kao mlad aktivista primljen u Savez komunista.
- Kada sam ušao u partiju do detalja sam proučio njen program. Tu je bilo sve zapisano i ništa se nije moglo ni misliti ni raditi što nije u programu propisano. Nije bilo prostora za slobodno kritičko mišljenje i delanje, rekao je Kartalović.
O tome je često razgovarao sa najvećim srpskim privrednikom tog vremena Prvoslavom Rakovićem, generalnim direktorom „Zastave” koji je svojom vizijom stvorio najveću fabriku automobila na Balkanu. Kartalović se seća da mu je Raković rekao da može da ostane njegov blizak saradnik u fabrici samo ako radi iz uverenja, a ne po partijskom programu.
I sa Markom Nikezićem, tada prvim čovekom partije u Srbiji, koga se seća kao jednog od najvećih intelektualaca tog vremena, Kartalović je razgovarao o tome koliko program partije ostavlja prostora za kreativan rad. Tada muje Nikezić, kako kaže, rekao da je najvažnije raditi iz uverenja, jer će u suprotnom birokratija, koja sve drži u rukama, nadvladati i sve srušiti.
- To mi je slikovito pojasnio. Rekao je da su tada umodi bile košulje na štrafte, a da sutra može da se donese odluka da se nose bele košulje. I ljudi će početi da nose takve košulje iako im se one ne dopadaju. Zapravo, poruka je da ljudi mogu da prihvate program partije, iako u njega ne veruju. Te reči sam dobroupamtio, rekao je Kartalović.
Kao partijski rukovodilac često je dolazio u sukob sa tadašnjim pravilima jer je verovao da se ljudima mora ostaviti prostor da slobodno misle i rade. Tako se podsetio događaja iz Hotela „Dubrovnik” iz sedamdesetih godina kada je grupa zanatlija tamo proslavljala srpsku Novu godinu. Te proslave bile su zabranjene jer ih je vlast smatrala nacionalističkim.
Došla je policija i pohapsila sve zanatlije, sem jednog koji je pobegao i ujutru došao u Komitet kod Kartalovića da se žali. Kao visoki funkcioner nije se složio sa hapšenjem ljudi i naredio je da se sve zanatlije puste. To mu je, kako kaže, pored mnogo drugih stvari, zapisano u dosije koji se vodio u policiji.
Kartalović kaže da je po dolasku u Kragujevac zatekao mali nerazvijen grad u kome je bilo puno konjskih i volovskih zaprega. NJegov san je bio da se privreda razvija i grad oslobodi topota konja. To je u velikoj meri i uspelo i grad se ubrzano razvijao.
Ipak, pitanje je da li je razvoj mogao da bude i veći. LJudi na položajima koji su slično mislili kao autor knjige hteli su da se gradovi oslobađaju i samostalno razvijaju, ali nisu dale upravljačke strukture sa vrha države. To su, po Kartaloviću, bile strukture bezbednosti i boračka organizacija.
Govoreći o knjizi svog saborca liberala, sa kojima je sedamdesetih blisko sarađivala, Latinka Perović je potvrdila da je boračka organizacija bila u to vreme vrlo uticajna i da je prema zvaničnim podacima 1966. godine imala 1,3 miliona članova. 
Ta organizacija je određivala ciljeve društva i ona je nerado gledala na dolazak mladih ljudi i kadrova, rekla je Perović. Zapravo, glavni sukob u obračunu sa liberalima odvijao se, po njoj, oko pitanja da li će se društvo razvijati kao moderno društvo, ili će propadati u bratoubilačkom sukobu.
U obračunu sa liberalima ne postoje verodostojni podaci o tome koliko je rukovodilaca iz partije i privrede počišćeno sa scene, ali podaci do kojih je u jednom istraživanju došao novinar „NIN”-a Miloš Mišović, govore da je to bilo 12.000 ljudi.
Dugo ćutanje
Promene u društvu tada su zaustavljene, seća se Perović, ali je zanimljivo da se posle toga godinama o ovoj temi nije pisalo niti diskutovalo u javnosti. Tek 30 godina posle ovih događaja novinar i urednik Mijat Lakićević je organizovao okrugli sto na ovu temu, koji je imao veliki odjek u javnosti.
- Ne samo da se nije pisalo o tome, već ni učesnici tih događaja nisu nikada pozivanina okruglestolove na kojima se diskutovalo o budućnosti zemlje, a sa svojim znanjem i iskustvom imali bi šta da kažu, jer teme koje su tada pokrenute aktuelne su i danas, smatra Latinka Perović.
Istaknuta političarka istoričarka, inače rođena Kragujevčanka, toplo je preporučila knjigu Kartalovića, za koju je napisala i recenziju, smatrajući da je ona vredna u sociološkom smislu pošto sadrži autentične dokumente i svedočenja o jednom vremenu. Za nju je knjiga veliko ohrabrenje jer su u čistki liberala vrhovi partije bili zaštićeni, dok su najviše stradali lokalni rukovodioci, koji su ostajali ne samo bez funkcija, nego i bez posla. Nakon Kartalovićeve knjige, ona veruje da će se
mnogi lokalni kadrovi koji su tada doživeli progon osmeliti da i sami pišu o svojim sećanjima. Perović smatra da će ova knjiga sa svojim obiljem podataka biti važan izvor za mlade ljude koji budu hteli da izučavaju ovaj period istorije, ako odluče da ostanu u zemlji.
Mijat Lakićević kaže da se knjiga „Dosije Vihor” može čitati i kao krimi roman, jer je u njoj policija svuda prisutna kao nevidljivo i „treće oko”. Ona govori o društvu kakvo je tada bilo, ali je istovremeno i dubinska analiza privrednog razvoja grada Kragujevca, koji se najbrže razvijao u bivšoj Jugoslaviji. NJena dragocenost su i autentična svedočenja o izuzetnim ljudima, kakav je bio Prvoslav Raković, jer u njoj možemo saznati da je najveći privrednik tog vremena živeo sam u maloj
garsonjeri i jeo pržena jaja, zaključio je Mijatović, napominjući da je ovo gorka knjiga koja će biti napadana i sa levice i sa desnice.
Dušan Veličković smatra da je vrednost ove knjige što ilustruje mehanizamborbe za vlast koji traje do danas i da su liberali stradali jer su hteli da uvedu demokratiju u društvo. Ovo je autentična i istinita proza u kojoj autor o sebi govori u trećem licu, što dodatno povećava utisak objektivnosti u opisu događaja, kaže Veličković.
Poznati književnik Vidosav Stevanović, koji je prisustvovao promociji bio je prvi koji je pročitao rukopis i, po rečima autora, savetovao ga da biografski deoknjige smanji, a poveća onaj koji se tiče politike i privrede, što je Kartalović i usvojio. Stevanović nije štedeo hvale za knjigu rekavši da je ovo „prva prava knjiga o Kragujevcu”.
PITANJE ZA LATINKU PEROVIĆ
Šta ste rekli Titu
Nakon promocije publika je mogla da postavlja pitanja autoru knjige i gostima. Prvo pitanje upućeno je Latinki Perović, a čitalac je hteo da sazna da li je istina da je ona Tita lično jednom prilikom, tokom obračuna sa liberalima, pitala koliko treba da se smeni srpskih kadrova da bi on bio zadovoljan.
- Ti razgovori postali su na neki način legenda gde se dodaje i oduzima. A, zapravo, radi se o sastanku sa Titom kome je prisustvovalo 40 najviših funkcionera i na kome sam ja bila jedina žena i najmlađa. Tada je pročitan govor o partijskom rukovodiocu Srbije Milentiju Popoviću koji je tih dana preminuo. Ja sam tada pitala Tita da li o Srbima može da se govori pohvalno još samo u nekrolozima. Znala sam da ne moram da ostanem sekretar CK Saveza komunista Srbije, ali i da ne
moram da govorim ono što ne mislim, rekla je Latinka Perović.