Mišljenje kao suprotstavljanje
''...varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje.''
Jovan Hristić, Varvari
Suprotno verovanju koje je poslednjih godina ušlo u modu, da je mišljenje kao i dupe, jer ga svako ima, odlučujući je kulturni napor upravo doći do mišljenja. Početi misliti, i to ne na neku daleku niti uzvišenu temu, nego misliti najpre baš sopstvenu svakodnevicu, ono podrazumevano, onom o čemu se i ne misli jer se prihvata kao samorazumljivo i uzima zdravo za gotovo.
Meni nikad nisu bile baš po ukusu te posprdne vrcavosti na najozbiljnije teme, ali sasvim je moguće da je i anonimni narodni autor novokomponovane komparacije o bezvrednosti mišljenja, jer ga ''svako ima'', ovu sentencu i skovao baš zato što mišljenja nema: u znak protesta, ironično, zgađen raspričanom slobodoumnošću u odsustvu misli. Zaista, govor i misao nikad nisu bili u većoj nesrazmeri, dakako, na štetu mišljenja.
Na ceni je izražavanje i izjašnjavanje. Brbljanje je nezaobilazno i permanentno. Kao da je realnost postala jedno šuplje mesto, praznina koju valja zatrpati hiperprodukcijom govora. I to, sa što manje uključenja mozga - to prihvatljivije, uverljivije i verbalno fluentnije. Mišljenja više nema, pa nema šta da ometa, otežava i usporava komunikaciju.
Gotovo da je formiran društveni imperativ komunikacije kroz iznošenje gotovih stavova: Fejsbuk statusi, tvitovi, kratke vesti, naslovne strane, rijaliti program, ali i izjave zvaničnika i komentari analitičara, u identičnom govornom registru, osuđuju i hvale, napadaju i brane, ocrnjuju ili vade fleke, i to je to. Kultura navijačkih tabora kao model rasprave i demokratskog dijaloga. NJu jednoobrazno promovišu svi, od Zadruge i Parova do Narodne skupštine i predsednika Republike.
Veliko je pitanje: da li dijaloga nema zato što je subverzivan ili, sasvim suprotno, zato što bi subverzivnom postala očiglednost da smo za dijalog nesposobni i nezainteresovani. Ti ćeš da mi kažeš!
Plod čreva adamskoga
Ni po jada šta objavljuju tabloidi na naslovnim stranama. Posle toliko najavljenih atentata koji se nisu dogodili i državnih udara koji su izostali, kakvo je čudo što su uspeli da predskažu i smak sveta. To se donekle da pravdati i zahtevima petparačkog tržišta: pažnju stečenu na krupnoj laži može da zadrži još samo krupnija naredna izmišljotina. Po modelu šaljive narodne priče: ko ništa ne misli, i nema šta da kaže, prinuđen je da pamet dokazuje tako što će da govori samo krupne
reči.
Međutim, u takvog đuvegiju iz narodne književnosti nisu se zaodenuli samo tabloidi već, naopako, i najviši državni funkcioneri. Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova u vladi Republike Srbije, u žaru borbe za nacionalnu stvar, raspalio je ugarak mnogo krupniji od kuće: on je, ni manje ni više, nego najavio Treći svetski rat!?!
Taman, e da ne bi ko pomislio da to više ni pas s maslom ne bi progutao, brzo ga je dopunio najveći baron Minhauzen današnjice, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić. Dakako, njegova preterivanja su druge vrste, stolpnička i isposnička. U centru njegove pažnje nikad nisu takve stvari kao svet i svetski mir, već mnogo krupniji entitet: njegov lični ego. Tačnije, razmere zla koje je deklarativno spreman sebi da nanese u interesu srpskog naroda i Srbije, za koju još samo harakiri
nije počinio. Iako prezauzet međunarodnim poslovima i susretima najvišeg ranga, gostujući u Nemačkoj na zvanični poziv kancelarke Angele Merkel, uspeo je tamo da se susretne čak i sa srpskim novinarima i da im se ispovedi, direktno u kameru: predsednik je, kako veli, prestao i da jede i da spava!?! Dakle, po celi dan i celcatu noć samo radi i misli za Srbiju. Mada, preteško je doznati: a šta to, tačno?
Pogrešno je pitati se o poreklu tog standarda javnog informisanja, iz kojeg li je Najdonjeg Montipajtonzitova ova groteskno nadrealna slika sveta. Pretpostaviti da postoji nekakav krembilarijum, čijim bi nenadmašnim štićenicima bile namenjene takve poruke, značilo bi upravo zagristi udicu. Nikoga to ne treba da zavede, pridobije, podstakne.
Kreativnost takvih poruka je baš u tome što nemaju specifičnu ciljnu grupu. One pogađaju totalno, ukupnu humanu sferu, ceo univerzum. Jedini smisao permanentnog protoka fekalnog sadržaja kroz kanalizacioni sistem javnog informisanja jeste inhibicija i obustavljanje svakog misaonog procesa. Oduzimanje dostojanstva komunikaciji, obraćanju i javno izgovorenoj reči. Potpuno obesmišljavanje i poprostačenje. Hipoteza o postojanju adekvatne ciljne grupe samo je nameravani dobitak plus ove
dehumanizacije: gubitak poštovanja za ljude i sugrađane. Već sama pretpostavka je opasan korak ka novoj anatomiji ljudskog, prema kojoj su usta i analni otvor dva kraja jednog istog čreva adamskoga.
Znaci odrođavanja
Ovim procesom univerzalne banalizacije nisu zahvaćeni samo mediji u sistemu javnog informisanja. Pogođen je prvenstveno bazični medijum komunikacije i uslov smisla, sam jezik.
Naš maternji jezik, kojeg više niko i ne zove zvanično njegovim srpskohrvatskim imenom, sve učestalije se imenuje administrativnom šifrom BHCS (bosanski-hrvatski-crnogorski-srpski jezik), a i to jedino tamo gde makar formalno, zbog političke korektnosti, mora da se izrazi nekakva svest o integritetu. Uistinu, nad njim nema institucionalno podržane kompetentne svesti i brige. Otkad je ukinuta obaveza angažovanja lektora nad svakim objavljenim tekstom, a izdavaštvo ostavljeno isključivo
privatnoj inicijativi tržišta u nastajanju, on je i sam prepušten stihiji i silama entropije, i praktično je prestao biti zaštićeno javno dobro.
Pad standarda govorne kulture, pravopisna i gramatička nepouzdanost objavljenog teksta, degradacija leksičkog fonda, samo su prateće posledice bazičnog procesa banalizacije i fenomeni uočljivi već na prvi pogled. U svojoj dubini, tamo gde jezik začinje i povratno odražava svet i iskustvo zajednice koja njime govori, naš živi maternji jezik pokazuje simptome odumiranja, tačnije, procesa odnarođenja u poodmaklom stadijumu.
Važno je uvideti da to nije proizvod tuđinstva nego domaće volje, pameti i moći.
U radu sa omladinom ova problematika postaje bolno očigledna, a ''rat za srpski jezik i pravopis'' skoro subverzivna aktivnost hrabrijih nastavnika. Tek tu, u nastavi, postaje empirijski očigledno koliko je onaj ko čvrsto stane iza standarda koji je makar samo za kotu preko uprosečenih prežvakavanja, potpuno izložen i sam: protiv očekivanja, protiv sistema i tendencije društvene celine.
Naravno, ovaj proces nema nikakve veze sa dominantnim trendom učenja engleskog, niti sa uvećanim brojem stranih jezika koji se izučavaju u nastavi. Naprotiv, učenje svakog stranog jezika deluje okrepljujuće i povratno podsticajno na izučavanje maternjeg. Tendencija da se jezik zanemari, po mogućstvu preskoči, svede na pidžin dok se ne pređe, najzad, sasvim na kliše i sliku, na signale i emotikone, na zauzimanje stava umesto na razvijanje misli, suština je i težnja ovog propadanja. To
nije reflektovan i slobodan izbor jednog naraštaja nego sistemska prinuda.
Ohrabrujuće, kao izraz kritičke distance u svetu supkulture mladih, deluje trend stilizovanog upropaštavanja jezika, naročito prisutan na društvenim mrežama. Mislim na one humorno estetizovane paralingvističke pojave kada se pod sloganom tipa ''Ne gujmo Srbski!'' nižu obrti poput ''šta me se smatra'', ''jeri bih teo palačinke ždžemom'' , ''oću dumrem'' i slično. Te pravopisno-gramatičke malverzacije su samo prividno manifestacija i primer entropije. One su svojom frapantnošću, zapravo,
pobuna, vrisak svesti o jeziku i njegovoj frontalnoj ugroženosti. Istovremeno, i svedočanstvo nemoći i sumnje u izglede organizovanog suprotstavljanja.
Rastuće varvarstvo
Kao ni tuđom glavom, niko ne može da misli na tom jeziku otuđenom od potreba unutrašnjeg života. Masovna dekapitacija i hirurška zamena glave, srećom, još uvek nije opcija. Međuti, pitanje je ima li uopšte za tim i potrebe kad je proces poprošćavanja masovne komunikacije i maternjeg jezika uveliko delotvoran.
Važno je primetiti da to nije neki naročiti srpski specijalitet. Bivše zemlje socijalističkog lagera, pogotovo one sa usporenim procesom tranzicije, među kojima je i Srbija, samo su avangarda jednog retrogradnog procesa koji je internacionalan, tačnije, globalan. I u najrazvijenijim društvima sveta pojavljuju se artikulisani glasovi otpora i ukazivanja na novo rastuće varvarstvo.
Globalna tendencija varvarizacije se pre svega ogleda u permanentnom rastu ekonomskog i ukupnog socijalnog jaza između bogatih i sve bogatijih, s jedne, i siromašnih i sve bednijih, s druge strane. Taj jaz dalje generiše tektonske socijalne i demografske poremećaje svetskih razmera, od ratova i rasta kriminaliteta, do masovnih migracija stanovništva. Sve to možda i ne bi izazivalo naročitu pažnju da poslednje decenije nisu obeležene i značajnim rastom globalne svesti o slobodi i pravima
čoveka. Makar deklarativno, ali sasvim dovoljno da nesklad novih retorika emancipacije sa starim praksama moći postane sve očigledniji i vulgarniji. Kao da slobodno čovečanstvo, valjda po prvi put, postaje ozbiljan problem i iskušenje za milenijsku tradiciju potčinjavanja.
Zavodljivi sjaj starih demokratija već počinje da bledi. Demokratija sve više postaje kibernetička forma društvene kontrole: industrija masovne proizvodnje saglasnosti i politička tehnologija reprodukcije legitimiteta. NJoj sve više nedostaje konkretna sadržina jednakosti, bratstva i slobode. Nacionalna iluzija ranijih vekova iščezava, ali umesto oslobođenog čovečanstva pomalja se masa prikraćena za elementarne atribute ljudskog dostojanstva. Masovni mediji postaju instrumenti manipulacije
globalnih razmera. Hiperprodukcija lažnih vesti, političkih afera, seksualnih skandala, kao da treba da stvori zavisničku potrebu za incidentnim događajem. Tačnije, da osujeti misao inicijative i akciju slobode.
Nema sumnje da se ljudi ne utapaju zbog misli o težini i da ih oslobađanje od pritiska takve misli neće samim tim učiniti plivačima. Dakako, plivanje se ne uči kontemplativno, na obali. Međutim, čak i trivijalna odluka, volja da se zagazi u vodu, kao i bilo koja akcija, svakako počinje mišljenjem.
Oslobađanje mišljenja, pak, nikako nije moguće bez obnove svesti o značaju prirodnog ljudskog jezika i vrednosti dijaloške komunikacije u tom bazičnom mediju. Reč ostaje suština i najveća tajna roda. Dokle god na svetu postoji fenomen da jedan čovek govori, a drugi ga razume, jednakost, bratstvo i sloboda neće biti samo mogući nego i dužnost za obojicu.