Nabacila 10 kilograma do treće godine
Rođena sa svega 480 grama i jedva 29 santimetara narasla je na 10,5 kilograma i 92 santimetra, do svoje treće godine i sustiže svoje vršnjake. Do skoro je bila najlakjša beba koja je ikada primljena na beogradski Institut za neonatologiju, a sada je najveća sreća svojih roditelja Radmile i Uroša
Jovana Jovanović je devojčica koja je pobedila sve zakonitosti prirode, pa i nauke. Veliki je borac, šarmer, jedan mali, radoznali nestaško koji je raditeljima u dom uneo neizmernu sreći, uprkos svim mukama kroz koje su zajedno prolazili zbog prevremenog rođenja i male težine, ali i samog začeća. Ali, trud, odricanje i borba su se isplatili. Na svet je došla 7. jula 2017. godine carskim rezom sa 27 nedelja i tri dana, tako bar piše u otpusnoj listi. Imala je obim glave i grudi 16 santimetara,
mogla je stati u dlan svom tati. Bila je sva providna – roze, videle su joj se sve venice, kao mali vazemaljac, objašljavaju roditelji prvi sustret s njom.
Po veličini Jovana spada u tri najmanje bebe ikada rođene u Srbiji. Pre nje rođen je dečak sa 475 grama, a posle se rodila devojčica sa 350 grama. Jovana je primljena na neonatologiju sa svega 440 grama, jer je u međuvremenu još izgubila na težini.
Jovana ispred nauke
Priču počinje majka Radmila.
-Čekali smo je tri godine. I toliko smo bili srećni kada sam ostala trudna. Začeta je prirodnim pitem. Imala sam insulinemiju i pila sam lekove za šećar. Sve je bilo super do šestog meseca trudnoće. Išla sam na posao, radila sam do četiri sata, a već u šest sam bila u bolnici. Onda su nastale prve komplikacije jer sam ja dobila povišen pritisak, zbog čega sam ostala u bolnici čitavih mesec dana.
Posle toga lekari su videli na ultrazvuku da Jovana zaostaje u razvoju – gramaži. Kada sam otišla za Beograd, odmah su hteli da me porode, međutim lekar koji me je kasnije i porodio je insistirao da se sačeka 72 sata, nakon primljene injekcije koja se daje za razvoj bebinih pluća. Dali su mi tu injekciju čim sam stigla, ali na konzilijumu lekari nisu bili za to da se čeka tri dana, jer bi bilo opasno da beba umre u meni.
Po maminoj priči Jovana je uspela čak i lekare da iznenadi. Svi su očekivali da je veća i nisu davali uvek dobre prognoze. Na prvom ultrazvuku rekli su da je teška oko 650 grama, po obimu glave, butne kosti i ostalim parametrima. I očekivali su da će nakon terapije narasti na 800 grama, jer tada su i veće šanse da beba preživi, međutim rođena je sa 480 grama, a na Institut za neonatologiju primljena je sa svega 440 grama kao najlakša beba do tada.
U priču se uključuje Jovanin tata Uroš Jovanović:
- Tek pre par meseci smo saznali da je Jovana rođena po nekoj novoj metodi, gde je pet posto veća opasnost da dete umre tokom porođaja, ali zato, ako preživi, imaće preko 70 posto kvalitetniji život. Čekalo se na dopleru da Jovani stane srce i čim je stalo počeli su porođaj, jer je Radmila već bila pripremljena za porođaj i pod anestezijom. Zato Jovana kad se rodila nije imala ni puls ni otkucaje srca, nego je bila reanimirana i intubirana.
Jovana je posle rođenja provela četiri meseca na Neonatlogiji i za ta četiri meseca imala je samo jedu krizu - prestala je da diše. To je bilo u trenutku kada su je preveli sa intezivne na poluintezivnu negu. Zbog toga je bila vraćena ponovo na intezivnu, ali samo na 24 sata. Na sreću, to se nikada nije ponovilo, priča majka.
- Jovana je bila pravi borac. Sve je brzo usvajala. Prešla je sa ishrane na cevčicu na cuclu. Mi smo svakog dana išli kod nje. O jutra do mraka bila sam pored nje, hranila je, presvlačila. Ali to je bilo tek pošto je izašla iz inkubatora. Jovana je imala i „kengur” negu koju UNICEF promoviše, opet nova metoda telo – na telo u sobi koja izgleda kao dečija, sa posebnom ležaljkom i uz muziku koja prija bebama. Obuče se majica, na grudima leži beba dva sata i na taj način se zbližava sa
roditeljima, priča dalje majka o svom iskustvu.
Posle četiri meseca Jovana je prvi put došla kući. Tada je narasla na celih dva kilograma. NJen dolazak, koliko je pričinjavao radost, toliko je budio zebnju i dvadesetčetvoročasovno bdenje roditelja.
- Doveli smo je kući, ali tu više nisu bile medicinske sestre 24 sata i nije bilo opuštanja. Postojao je aparat koji se stavljao ispred krevetića koji reaguju ukoliko beba ne diše, ali meni Uroš to nije to dao da stavljamo. Dežurali smo na smenu. Samo sam gledala da li diše. Još u bolnici sam se uigrala za hranjenje. Prvo moje hranjenje je bilo katastrofa, jer je povukla previše i zbog toga povraćala u mlazu. Bila sam u šoku, ali i to je ostalo iza nas, kaže Radmila.
Stah da neće progovoriti
- Nije volela da jede i ne voli ni danas. Jede samo u obdaništu bez problema, jer valjda se tamo kod nje probudi takmičarski duh. Krenula je u jaslice sa 13-14 meseci, samo što je počela da sedi. Još nije bila prohodala. Puzala je. I nikada nije zaplakala kada smo je ostavljali u obdaništu. Voli da ide i druži se sa drugom decom, priča Jovanina mama, a tata dodaje:
- Popela se na stalažu bez problema, gde je bio ostavljaen rančić drugog deteta, jer joj se on svideo.
Po priči roditelja Jovana je fino napredovala, ali više je išla u visinu nego u težinu. Još uvek je prate endokrinolozi i tim stručnjaka i tako će biti do četvrte godine, kao za svu decu prevremeno rođenu.
- Jedno vreme mislili smo da ne čuje i to nam je bio šok, mada su nam lekari govorili da se kod malih organizama javljaju razni neneobični simptomi. Čak joj je izašla i kila koja se sama povukla. Išlo je čak dotle da su nam rekli da nema jedan jajnik. Odmah smo motali po glavi da li sutra može da bude majka. Vodili smo je kod dečijeg ginekologa na Institutu za majku i dete. Na sreću, rekla nam je doktorka sve je u redu, ima oba jajnika, ali još je mala za dalje prognoze. To su sve
stresovi, uz duboke uzdahe, dočarava majka faze Jovaninog odrastanja, koje su prolazili i još uvek prolaze.
Prilikom izlaska iz bolnice dobili su ogroman spisak pregleda koje moraju obaviti jer dete je rođeno sa nerazvijenim organima. Sve to su ispoštovali do kraja.
Što se Jovaninog odrastanja tiče, ona se normalno razvija ne tempom svojih vršnjaka, ali postiže sve. Šta god da usvoji novo to je za njene roditelje sreća do neba.
Pričaju da ih vrlo često iznenadi nekim „novitetom”. Da li je to izjava: „Mama, što ti je lepa haljina” ili nova pesmica, reč na engleskom ili povezivanje događaja i ljudi, a da to pritom nije čula od njih.
- Najviše sam se obradovala kada je progovorila. Prvo je rekla tata, iako sam je učila da kaže mama. Hod joj nije bionajbolji, ali su nju pratili fizijatri i niko nikada nije ukazao na neki problem. Smatrala sam prohodaće pre ili kasnije, ali za govor sam se plašila. Ona i danas ima malo problem s govorom. Priča ona, ali kaska. Vodili smo je i kod logopeda. Pokaže joj na jagodu i pita šta je to, a Jovana kaže - jagoda. Isto tako i za bubamaru. Mi se samo pogledamo, jer je nismo to
učili. Naučila je i da broji i još mnogo toga, priča Radmila.
Kada je njen suprug nešto grdio psa, prišla mu je i rekla : „Tata, nemoj tako, mir, mir, mir, niko nije kriv”. I odmah ga je razoružala i izmamila osmeh.
Uz Jovanu je, inače, rasla i kuca koja je u kuću došla pre Jovaninog dolaska na svet. Znala je kucu istera iz kućice i da ona sedne u nju. A sada je ojačala, vuče je i ne može lako da pobegne od Jovane. Inače, voli životinje.
Uroševa mama živi u selu i Jovana voli da ide tamo. Ushićena je kad vidi koze, patke, guske, morke... Uzme koficu sa žitom i hrani ih. Prvo je i naučila šta su domaće životinje - ovce, krave, svinje... Jedino se plaši jelena, čula je na TV-u kako riče.
Takođe voli more, vodu, kupanje i rođendane. Prvo je naučila da kaže žive-živeo!
Jovana će 7. jula proslaviti svoj treći rođendan i tome se raduje. Od ranije je naručila da to bude igraonica, čiji je česti posetilac, i rotilji će joj ispuniti želju, mada nisu od onih koji joj baš sve ugađaju i dozvoljavaju. Vezana je za roditelje, više za mamu, jer je popustljivija.
- Nismo stigli čestito da se obradujemo kad se rodila Jovana, kako bi se neko obradovao rođenju deteta. Nismo pravili terevenku, cepali majice... Strepeli smo. Došao je uveče brat da mi čestita, a mi gledamo u nebo, prepričavamo šta je doktor rekao oko porođaja i ćutimo...
Sve smo malo odložili. Pravili smo krštenje pa prvi, a onda proslavili drugi i sada ćemo i treći rođendan. Najvažnije je nam je da je sada ona u redu, da uči da priča priče, peva... Mi prvih meseci nismo ni mislili o tome koliko smo srećni, nego samo da se Jovana izvuče. Sada mi smo najsrećniji roditelji, samo što je naš put s njom bio duži i teži.
Ali sve to nije ubilo volju i želju da Jovana uskoro dobije brata ili sestru. To je trenutno na nivou plana, a mi navijamo da se i desi.