RODNO MESTO I TAJNA VLADAVINE RADIKALA U SRBIJI: Žvrljanje ispod Marksa i Špenglera
Radikali su od devetnaestog veka partija po meri srpskog naroda. Srbi zbog svoje sabornosti uvek daju prednost kolektivnim rešenjima u društvenoj praksi, ali ne vole kad im se individualnost sasvim oduzme, odnosno ne vole tiraniju. Zato su, u početku, oberučke prihvatili komunistički eksperiment (ne zaboravimo da su svima ostalima Rusi doneli komunizam na krilima pobede u Drugom svetskom ratu, a da je u Evropi samo Jugoslavija ušla u komunizam na svojim krilima – a tu su Srbi bili vodeća snaga).
No, Srbi pošto su se, sticajem istorijskih okolnosti, oslobodili komunizma, nisu bili zadovoljni tranzicijom sa početka 2000-ih, te se nisu oslobodili samih sebe. Kad su izabrali novovekovne radikale 2012, oni su opet glasali za kolektivnu prljavštinu života u stadu, jer im je dosovska vlast bila simbol tranzicije. A tranzicija nije ništa do prvobitna akumulacija kapitala, koja je uvek pljačkaška (nove vlasti su insistirale na toj slici toliko da je i sada koriste, i to uspešno – kad razgovarate sa njihovim pristalicama oni i dalje govore kako je tranzicija posle 2000. bila pljačkaška, ništa što „Forbs” objavljuje da u Srbiji sada ima 39 milijardera, a kad se to izanalizira ni trećina nije iz perioda pre radikala).
Setite se samo Dikensovih romana koji opisuju Englesku u periodu intenziviranja njihove prvobitne akumulacije kapitala. I kod nas je tokom 19. veka bio pokušaj akumulacije kapitala (nemački istoričar Ranke naziva Prvi srpski ustanak buržoaskom revolucijom) pod Milošem Obrenovićem, ali su se Srbi pobunili i proterali ovoga. Pisao je o tom vremenu Milovan Glišić, „Glava šećera”.
Potom smo između dva rata imali takođe pokušaj akumulacije kapitala (Branimir Ćosić „Pokošeno polje”, Andrić „Gospođica”), ali nas je uhvatila „istočnjačka reka” i tu se naš pokušaj uključivanja u kapitalizam završio. To jest, prvobitna akumulacija kapitala surov je i nepravedan proces, pa su Srbi zbog svoje sklonosti da sa prljavom vodom izbace i dete odbacili kapitalizam i prosto su kliknuli sa komunizmom. Setimo se da je ustaška emigracija naš poredak posle Drugog svetskog rata zvala srbokomunizam, mada mu je na čelu bio jedan Hrvat – Tito.
Ima i drugih naroda koji su oberučke prihvatili komunizam (Rusi, Kinezi). Obe zemlje su bile carstva neprilagođena svom vremenu. A mi Srbi smo narod dete, adolescent, mi smo ostali bez plemstva 1459. godine i nismo uspeli da sazrimo kao narod, jer je plemstvo u svim narodima imalo značajnu ulogu u formiranju građanskog sloja, koji je polako odrastao uz tog tutora i kod većine naroda doveo do sazrevanja kolektivne svesti, dok smo mi ostali nezreli kao narod.
Otud ono zapažanje Dobrice Ćosića da „Srbi izgube u miru ono što dobiju u ratu”.
I stoga mi još uvek hoćemo svoj komunizam, kao dete što hoće igračku. E, sad, komunizam je u svesti narodnih masa vreme kad si ti bio pitan za mnogo toga, narod i sad priča da se u komunizmu bolje živelo. Kao, svi smo išli na more. A taj turizam je bio paradajz turizam. Srpske starije žene i sada nameštaju krevete kad odsednu u hotelu, jer ne znaju da u hotelu to rade sobarice, pošto su uvek išle u nekakva kolektivna odmarališta, ili eventualno bile u privatnom smeštaju, dok se poneki ljudi i sada sapunjaju ispod tuša na plaži. Međutim, kolektivni stav je da je život u zajedničkoj nemaštini bio pravedniji.
Kaneti je u svojoj studiji „Masa i moć” pokazao da je masa u svojoj manifestaciji kao gomila gluplja od svog najglupljeg člana. Što se belodano videlo u incidentu kod Skupštine grada u Beogradu. To je grupica nasilnika, prema tvrđenju opozicije - podmetnuta, navela masu na divljanje. Ako proširimo to na ponašanje mase kao glasačke mašine, postaje nam jasno kako je vlast koja uvodi liberalnu varijantu kapitalizma postala u podsvesti glasačke mase zaštinik ne baš komunizma, ali ipak mlakog kolektivizma. Jer, bes što ga pokazuju glasači koji drže na vlasti ove novovekovne radikale socijalni je bes.
Tu prevaru je sadašnja vlast uspešno izvela zato što je i sama poverovala u nju, dakle to je paralogizam, a ne silogizam.
Sad biste očekivali lament nad tom situacijom, koja nas drži kao taoce jednog autokratskog režima ili, savremenije rečeno, stabilokratskog. Međutim, ja ni u Miloševićevo vreme nisam verovao da su Srbi nebeski narod, pa ni sad ne verujem da smo najgori narod. Nedovoljno smo zreo narod za 21. vek, ali to nam je što nam je.
Ima jedna kineska priča o nekom lokalnom tipu koji, nezadovoljan teškim prelazima preko neke planine, počinje da je raskopava. Ljudi mu kažu da je lud, nikad neće uspeti da raskopa planinu, a on odgovara: Radiću ja dok mogu, pa će doći moja deca, pa njihova deca, pa deca te dece i raskopaćemo planinu. A sad tu uskače Mao Cedung i objašnjava „ta planina - to je Kineski narod”. Mao je govorio o ortodoksnom marksizmu, klasnoj borbi, ali je onda došao Deng Sjaoping. On je, doduše, uveo klasnu saradnju, ali je nastavio, mutatis mutandis, isti posao i kineski narod je pokrenut. Tako je civilizacijska štafeta prešla na Kinu. To može da izgleda zastrašujuće s obzirom da je i kineski režim autokratski. Ali, s druge strane, sve civilizacije počinju sa fazom ropstva, pa se onda to olabavljuje, dolazi se do demokratije. To se prvi put desilo u zapadnoj civilizaciji, čija je kolektivna svest dospela do nivoa razuma, ali je to sada domet kome će morati da teži i naredna civilizacija (kinesko-azijska). Tako da je predsednik Si autokrata koji sanja habeas corpus, ljudska prava, dok su Putin i naš Aca autokrate koji sanjaju da budu diktatori, što je istorijski anahronizam.
Ovo je žvrljanje ispod Marksa i Špenglera, koji su i sami žvrljali ispod Hegela. Samo što je Marks pretenciozno mislio da je popravio Hegela, a Špengler ga i ne pominje, mada njegov svetski duh cepka na civilizacijske duhove.