Dece za fudbalski tim
Šest dečaka i pet devojčica krasi dom supružnika Jasmine i Radojice Simić iz Malih Pčelica. Neki ih zbog toga osuđuju, drugi veličaju. Oni su srećni, uprkos svim teškoćama koje su ih snašle
Simići imaju jedanaestoro mališana uzrasta od osam meseci do 15 godina, što je dovoljno za jednu fudbalsku postavu. Svi jedni drugima do ušiju. Ali to nije prepreka da pomažu u kućnim poslovima i čuvaju najmlađe. Da je drugačije, pitanje je da li bi njihova tridesetšestogodišnja majka Jasmina mogla sve da postigne, s obzirom na broj sitne dece, koju smo zatekli bosonoge kako trčkaraju po travi toplog septembarskog dana. Vri kao u košnici od graje i smeha.
Tu je i otac Radojica, deset godina stariji od supruge, koji često odsustvuje od kuće zbog nadničenja. On je profesionalni konobar, ali bez stalnog zaposlenja. Dok nije proglašena epidemija imao je pun tefter zakazanih „tezgi”, budući da je stalno angažovan po vašarima, svadbama i sličnim manifestacijama - sezonski. Kako je sve to otkazano, tako je i njegov posao „zamro”, a to znači da danas žive samo od socijalne pomoći od 20.000 dinara i 10.000 dinara dečjeg dodatka za samo četvoro dece,
jer tako je država uredila. Ali zato više vremena provodi u kući s porodicom, što je dobro po klince, a i za njihovu mamu, jer otac drži disciplinu i „komanduje” svojom „vojskom”. Majka se nije nametnula kao autoritet, kaže glava porodice, i popustljiva je, pa ponekad ne može da izađe na kraj s decom. Njegova je reč poslednja. Otac kaže da deci treba dozvoliti sve, ali u granicama, jer čim dete pređe granicu nastaju problemi.
Jasmina, iako je završila za optičara, nema ni dana radnog staža, sem onog glavnog - roditeljskog. Porodici povremeno stiže pomoć uglavnom crkvena.
- Ima nekoliko njih koji nam stalno pomažu. To su Manastir Žiča, naša Eparhija jednom-dva puta godišnje, mati Mileševe, samo nekog da ne zaboravim, pobraja Jasmina.
Htela samo jedno dete
Jasmina i Radojica su posle relativno kratkog zabavljanja od mesec-dva odlučili da stanu na „ludi kamen”. Mlada je tada ušla u dvadesetprvu i već naredne godine rodila se ćerka Teodoru. Ona sada ima 15 godina. Krenula je očevim stopama, prvi je razred škole „Toza Dragović” – ugostiteljski tehničar.
Posle dve godine na svet je došao Arsenije, koji je pošao godinu dana ranije u školu. On je sada osmi razred OŠ „Dragiša Mihailović”, koju pohađaju i ostale sestre i braća školskog uzrasta. Već naredne godine rodio se sada dvanaestogodišnji Danilo. On je šesti razred i drugi razred muzičke škole – svira harmoniku. Onda je na svet došla Anastasija (11), pa Sofija (10). Ona je četvrti razred i drugi razred muzičke škole – svira violinu. Iza nje pristizali su Vasilije (8), Filip (6),
Simonida (5), zatim Bogdan (3), pa Konstantin sada mu je godinu i po dana i poslednja Stefana od osam meseci. Svi nose stara srpska imena, koja su im birali roditelji uz saglasnost kuma.
Izgleda da je ovaj supružnički par stavio tačku na dalje uvećavanje potomstva, ali kod njih se nikada ne zna. Bitno im je da deca rastu u dobre ljude i što su svi dobri đaci. Pored škole, aktivni su i na drugim poljima. Arsenije je trenirao plivanje dve godine, Teodora je išla na folklor tri godine, ali pošto sada treba da se plaća, a roditelji nisu u mogućnosti, nema ništa od toga. Ne mogu podržati ni talentovanu Anastasiju za ritmičku gimnastiku, za koju je pokazala interesovanje i
četvorogodišnja Simonida.
Simići nisu imali planove za ovako veliku porodicu. Sve se, kažu, nekako spontano dešavalo. Niko u porodici nema toliki broj dece. Jasmina ima samo brata, a njen suprug četiri sestre i jednog brata.
- Nikada nismo doneli odluku da imamo toliko dece. To je išlo od Boga. I nije nam bio bitan pol, kaže Radojica.
Jasmina dodaje da nikada nije maštala o puno dece i velikoj porodici. Kada se rodila prva devojčica rekla je - samo ona i niko više. Posle se predomislila. Pošto je sa poslednjom devojčicom porođaj išao teže, rodila se carskim rezom, čak je bila i reanimirana, Jasmina je definitivno odlučila da tu stavi tačku na dalje rađanje.
Glavno pitanje je kako prave finansijsku gimnastiku sa mesečnim prihodima koji su na nivou jednog minimalca?
- Veoma teško.Treba nahraniti ovu „vojsku”. Pogotovo na današnje vreme kada ne možeš da radiš. Imaš posla, a ne daju ti da radiš zbog korona virusa. Eto, tako ja vidim trenutnu situaciju, jada se glava porodice.
Sastavljaju kraj s krajem tako što im pomažu ljudi dobre volje.
- Javljaju se neki ljudi sami. Neke vidimo po prvi put, neke više puta. Ni sam ne znam kako su čuli za nas. Supruga nema roditelje, nažalost rano su umrli oboje, otac pre pet godina, majka pre tri meseca, a moji ne pomažu ništa. Uglavnom smo oslonjeni na sopstvene snage i povremene poslove, a supruga i kada bi htela nešto da radi ne može zbog male dece, objašnjava Radojica.
Imaju samo četiri ara dvorišnog prostora i lepu kuću na sprat. Uspeli su da je srede. Svako dete ima svoju sobu i svoj krevet, radni sto, odnosno po dvoje dece je u jednoj sobi, samo beba Stefana deli sobu s mamom i tatom. Imaju i dva kupatila, da svako može da dođe na red za kupanje u jednom danu. Međutim, nemaju prostora za baštu, tako da sve kupuju.
Jasminin radni rad počinje rano – presvlačenjem dece, spremanjem doručka, slanjem u školu... Posebnu pažnju traži Bogdan koji ima zdravstvenih problenjma, za koje im je rečeno da će nestati kroz godinu dana. Prima redovnu terapiju.
- Desi se situacija da otvorite frižider i da u njemu nemate ništa. Zapljesne vas belilo. I onda šta se nađe u kući - spremaj, improvizuj. Obično tada mesim hleb ili nešto od testa. Iks puta sam ja otišla gladna u krevet da bi oni bili siti, kaže Jasmina.
Obraćali su se Centru za socijalni rad i izdejstvovali jednokratne pomoći tri puta godišnje. I jednom je pomogao grad, bilo je to pre pet godina. A za trenutno bolesno dete niko nema razumevanje.
- Najteže mi pada kad sam kod kuće, znam da mogu da radim i nešto zaradim, ali kako. Desi se, na primer, da nemaš u kući ni 100-200 dinara da kupiš hleb, kaže Radojica.
NJegova supruga ne krije da su skoro imali dug za struju od 66.000 dinara i da su dobili opomenu pred isključenje. Taj problem sami nisu mogli da premoste. Pomogao im je otac Jovan iz manastira Pokrov presvete bogorodice iz Lešća kod Paraćina, koji im je pokrio račun za struju. Ali to nije i jedini problem.
Harmonika za hleb
- Isključili smo zamrzivač, zašto bi radio prazan. Čak smo bili prinuđeni da prodamo Danilovu harmoniku da bismo imali da kupimo deci hranu. Od sutra kreće u Muzičku školu i nema instrument. Žao nam je, ali nismo imali izbora, kaže Jasmina, dodajući da bi druga priča bila da su joj živi roditelji, čiju je smrt veoma teško podnela. Doduše, priskoče im u pomoć i njena baba od devedeset godina i tetka, ali ni one nemaju.
U ovoj porodici nema birkanja - šta se stavi na sto mora da se jede.
- Našoj deci u suštini ne fali ništa. Imaju komfor, telefon, tablet i dva laptopa... Jedino što nedostaje u kući je novac i hrana. Za Stefanu mi je potreban i pampers, kaže Jasmina, dodajući da je pre dva dana, kada je vodila najmlađe dete na kontrolu, morala da trči kući da bi umesila pogaču kako bi najstarijoj devojčici imala šta da pošalje za užinu. Tada u kući nije bilo ni sto dinara da bi mogli da joj daju da kupi nešto da pojede. Ne bi bilo tako da suprug zbog korone nije izgubio
pet-šest hiljada evra od konobarisanja. Zato su dospeli u situaciju da moljakaju za pomoć, na šta nisu ponosni. Sedam đaka u kući, a tek dolazi zima. Radojica kaže mirniji je kada ne razmišlja o tome.
Za garderobu ne brinu, jer ih snabdeva prijatelj iz Austrije. Javljju se i drugi ljudi koji nude polovnu odeću, koju ne odbijaju čisto iz zahvalnosti što su mislili na njih, iako im je u tom trenutku nešto drugo potrebnije.
Pošto se greju na drva, već su se obezbedili za zimu. Kupili su devet metara i još treba da stignu dve tone uglja i dva metra drva.Ugalj i drva obezbeđuju preko Jasminine babe i tetke, na rate od njihove penzije. A dva metra dobili su od „Slave transa”, od koga se godinama snabdevaju ogrevom.
Inače, po priči roditelja, Arsenije i Sofija najviše se izdvajaju od dece – najosetljiviji su i najbrižniji. Aki kupa Stefanu, Sofija – Koleta, uglavnom stariji mlađe. Sofija, kada se vraća iz škole pešice, bukvalno trči kući da bi na vreme stigla da okupa brata i da ga uspava.
Simići su posvećeni svojoj deci, zajedno s njima uče, igraju se, nalaze vremena za svako dete, pa i svi zajedno idu i na godišnji odmor – naravno autobusom. Na more su par godina išli zahvaljujući prijateljima koji imaju kuću u Čanju, a zahvaljujući svom prijatelju Milošu Stojkoviću, koji je iguman manastira Hilandar, prošle godine bili su na duplom odmoru - i na Zlatiboru i na moru.
Svaki dan i svako veče mole se Bogu i verujući su ljudi.
Napominju da ima i zlobnih ljudi kojima smeta što su završili kuću, imaju toliko dece, što su složni i srećni i što napreduju i opstaju. Mnogi ih, čak i među srodnicima, osuđuju što su se, kako kažu, „nakotili” u tolikom broju. Ali njima je dobro. Deca uvek imaju društvo među braćom i sestrama i nikada im nije dosadno.
Najstarija Teodora kaže da je imala i ružnih iskustava. Podsmevali su joj se što ih ima toliko i nisu je zvali na dečje rođendane. Anastasija je uspela to da izbalansira sa vršnjacima. Deci iz njenog razreda je simpatično što ima dosta braće i sestara. Slično je i Sofijino iskustvo.
- Za nas su deca ceo svet, bogatstvo i jedina sreća. Svaki novi član porodice nam upotpuni život. Radujemo se svakom njihovom uspehu, pa i nestašluku. Mladima poručujemo da rađaju što više dece, jer je to jedini smisao u ovom životu, kaže Jasmina, dodajući - Bog je dao usta, Bog će i da ih nahrani.