Brvnara sija jače od mermera
Obnovljena crkva brvnara i novoizgrađeni trpezar u njenoj porti centar su okupljanja meštana Pajazitova, Mironića i Malog Šenja, ali i okolnih sela i ljudi kojima su ovde koreni. Ceo kompleks izuzetno je sređen i uređen – sve novcem i angažovanjem ljudi koji ovde žive
Drugog dana Trojica, 5.juna, u porti crkve u selu Pajazitovo, koje meštani određuju kao „podrudničko – s leve strane reke Uglješnice”, okupilo se oko trista duša. Povod je, kao i mnogo godina dosad, proslava slave mesne crkve, ali sada je sve bilo lepše, svečanije, uljudnije...
A bilo je i razloga za to. Meštani i gosti slavili su u novom trpezaru, kako sami zovu nadkrovljeni prostor, zatvoren sa tri strane, dok je četvrta kompletna otvorena prema crkvi, koju su sami sagradili – svojim novcem i svojim radom. Ovu novu građevinu, dugu 41 i široku šest metara, što će reći za malo pa 250 kvadrata, dovršili baš uoči Trojica, pa su se za crkvenu slavu ovde sjatili svi meštani Pajazitova, Mironića i Malog Šenja, kojima ova crkva služi, pride gosti iz okolnih sela,
pride oni kojima su ovde koreni, a žive po gradovima širom zemlje.
Dvadeset godina napornog rada
Priču o Pajazitovu, životu u selu i slozi seljana, o tome kako veoma uspešno rade za dobrobit svih, počinjemo sa Zoranom Stevanovićem. On je još od 2009. predsednik Saveta Mesne zajednice, pre toga je više godina bio podpredsednik, i isto toliko je član Crkvenog odbora. A s razlogom počinjemo s crkvom, tačnije crkvom brvnarom, koja je jedinstvena u Srbiji. Podignuta je 1943-44. godine, sagradili su je ondašnji pripadnici četničkog pokreta Draže Mihailovića, zbog čega su meštani u
potonjem komunističkom dobu imali i te kako problema.
- Rekonstrukcija crkve i celog prostora oko nje počelo je još negde 1992. godine, kada su u Crkveni odbor i Savet Mesne zajednice, skoro istovremeno, došli novi, mahom mlađi ljudi. Odmah smo se dogovorili da ovaj prostor učinimo lepšim i bogatijim i da on postane mesto našeg okupljanja. Prvo smo pred meštanima obnarodovali šta hoćemo i da u svemu moramo da se oslonimo
isključivo na sebe. Znači, svojim parama i radnim angažovanjem. Zato je sve što smo naumili i potrajalo, ali smo ove godine završili gotovo sve što smo naumili, počinje priču Zoran, koji je ranije radio u „Zastavi”, pa ostao bez posla, a sada je pola godine u selu, a drugu polovinu provodi kao radnik „sezonac” u Austriji.
Prvo je, još 1994. godine, krov od šindre na crkvi brvnari, koji je počeo da prokišnjava, zamenjen novim bakarnim limom. Istovremeno su zaštićena hrastova brvna, uređena unutrašnjost crkve i povađena dotrajala stabla u njenom dvorištu.
- Onda smo ceo prostor oko crkve ogradili, napravili zvonaru i crkvenu kapiju, uradili pešačke staze, a nešto kasnije sagradili smo i dve pomoćne prostorije, u kojima smo zimi i kad je loše vreme održavali krštenja i druge slične obrede, objašnjava Zoran Stevanović. 
Sve je urađeno bez dinara pomoći iz budžeta grada i Šumadijske eparhije. Inače, crkva brvnara u Pajazitovu pripada Crkvenoj opštini u Lužnicama.
- Svih ovih godina, dok smo sređivali portu i crkvu, redovno smo slavili crkvenu slavu, drugi dan Trojica. Sve do ove godine pozajmljivali smo šatru, ali sada smo, i na to smo svi u selu ponosni, proslavili u novom trpezaru. Tu smo, izjutra, posle službe priredili doručak, pa onda rezanje slavskog kolača i ručak, a onda je usledilo narodno veselje. Sve je proteklo u najboljem redu, uz prisustvo velikog broja meštana i gostiju. Lepo je kada se tri sela okupe i tako proslave slavu svoje crkve,
zaključuje Zoran.
Muke zbog četničkog porekla
Pajazitovo, Mironić i Mali Šenj sada zajedno imaju oko 150 aktivnih domaćinstava, nažalost većina su staračka. Punoletnih žitelja ima tačno 305, toliko ih je upisano u biračke spiskove. Loš je podatak da je samo trideset dvoje mlađe od osamnaest godina.
Razgovoru se priključuje Milentije Gajić, kojem je skoro 85 godina i on je jedan od najstarijih žitelja Pajazitova.
- Moj otac Marko je za vreme rata, kada je počela gradnja crkve, radio na udaranju njenih temelja, zajedno sa Dragomirom Radomirovićem zvanim Šindra. Crkva je od početka slavila Trojice, ali kad su došli komunisti okupljanja su bila zabranjena. Ja sam, negde 1980. godine, odneo jednu pečenu kokošku i sa sveštenikom i još dvojicom ljudi obeležili smo slavu. Međutim, za to je saznala policija i zato što smo slavili u četničkoj crkvi, prvo su me, satima isleđivali, a onda naredili da se svakog
dana javljam u SUP. Da ne pričam dalje, bilo je mnogo teško, proganjali su nas sve dok se ta politika nije promenila, priča vremešni Milentije.
Inače, otkad se vlast promenila, u crkvi brvnari u Pajazitovu svakog 17. jula održava se pomen đeneralu Draži Mihajloviću.
I preci Radmila Đorđevića, koji je dugogodišnji blagajnik u Crkvenom odboru, veoma su vezani sa nastajanje crkve brvnare u Pajazitovu. NJegov deda dao je trideset ari svoje zemlje za plac na kome je nikla crkva, a zatim je dvadeset godina bio crkvenjak. Radmilo je „po funkciji” zadužen da vodi računa o parama, ne samo o trošenju, već i o prikupljanju.
- Novčane priloge za sve akcije crkve skupljamo idući od kuće do kuće. Svako da koliko može, ako neko i nema novca – nema ljutnje. LJudi daju od hiljadu dinara, pa do 500 evra. Odazivaju nam se i oni koji ne žive u selu, već su im samo koreni ovde, a o svakom dinaru vodi se tačna evidencija, objašnjava Radmilo.
On kaže da im je najveći trošak bio izgradnja trpezara. Samo za krov otišlo je oko 13 kubika građe i oko 5.500 crepova.
- „Za ruke” nismo dali mnogo, jer sve što je moglo uradili smo sami, kroz dobrovoljni rad, ili, što bi se reklo, na kuluk. Veoma korektan bio je majstor iz Trnave Milinko Vasiljević zvani Đed. Nešto za rad smo mu platili, a betonažu trepezara uradio je o svom trošku, to je bio njegov prilog našoj akciji, kaže blagajnik Đorđević. ]
Slede nove akcije
Ali, vredni ljudi iz Pajazitova nisu stali, već planiraju i nove radove.
- Planiramo da deo trpezara zatvorimo, kako bi imali pogodnu i komotnu prostoriju koju bismo koristili kada su hladni dani, bilo za razne crkvene obrede ili za parastose. Takođe treba da nabavimo i stolove i klupe, da ih ne bismo pozajmljivali kao ove godine za slavu crkve. Sve ćemo to uraditi, uveren je Zoran Stevanović.
Inače, odmah uz crkvu brvnaru je i seosko groblje. Prvo što pada u oči je da je izuzetno uređeno, čisto, pokošeno, bez korova i vrzina, za razliku od većine naših grobalja, ne samo seoskih.
- Svi se trudimo da selo bude uređeno, a uspeli smo i da preko Centra za socijalni rad angažujemo dvoje radnika, čija je obaveza da tokom meseca sto sati rade na uređenju groblja, doma kulture i fudbalskog igrališta, kaže predsednik Saveta mesne zajednice.
U Pajazitovu jedino žale što im je pre dve godine ukinuta mesna kancelarija, pa ljudi za razne administrativne poslove moraju da idu u Desimirovac. Ali – to je već viša sila, tako je odlučila gradska uprava u Kragujevcu.
Šta na kraju reći? Sve se može kad se hoće. To potvrđuju meštani Pajazitova, Mironića i Malog Šenja. Mali su, nisu bogati, ostali su mahom stariji ljudi, ali imaju nekolicinu onih „koji vuku”, ostali ih podržavaju i rezultati su veoma vidljivi.
Antfile
ČETVORORAZREDNA ŠKOLA U LOŠEM STANJU
Nema ni pedeset hiljada za sanaciju
U Pajazitovu postoji četvororazredna osnovna škola, koja radi kao odeljenje osnovne škole u Lužnicama. Ove godine, nažalost, u njoj je bilo samo petoro đaka i jedan predškolac. Sa svima radi jedna učiteljica.
Zgrada škole je stara i dosta oronula, čak u jednom delu i prokišnjava, jer je propao sims, pa kroz njega prodire kiša. Školska inspekcija naredila je da se taj deo popravi, u protivnom doneće se rešenje o zabrani korišćenja zgrade.
- Kad je u upravi grada Kragujevca radila Slađana Radisavljević bilo je dogovoreno da se uradi neophodna sanacija zgrade, ali ono je potom smenjena i sve je stalo. Nedavno sam išao kod novog gradskog funkcionera Zorana Rajović i tražio da se uradi šta je potrebno, međutim on mi je rekao da moramo da sačekamo rebalans budžeta, u avgustu ili septembru, pa će onda da se zna hoće li biti para za sanaciju škole, kaže predsednik Saveta mesne zajednice Pajazitovo Zoran Stevanović.
Inače, najnužniji radovi ne bi koštali više od pedesetak hiljada dinara, ali pitanje je da li će nova školska godina opet početi u zgradi koja prokišnjava.
SAMO OBEĆANJA ZA POPRAVKU ŠKOLE
FUDBALSKI KLUB „MLADOST”
Utakmice gleda celo selo
Pored crkve brvnare, centar okupljanja meštana Pajazitova i okolnih sela je i fudbalsko igralište. I ono je uređeno, pokošeno, ograđeno, teren je u vrlo dobrom stanju, a fudbalski klub „Mladost” je ponos svih.
„Mladost” se već godinama takmiči u Prvoj gradskoj ligi Kragujevca i ovu sezonu je završila na odličnom četvrtom mestu. Naši sagovornici kažu da je to veliki uspeh, jer je konkurencija jaka i skoro da nema tako malog sela u opštini u tom rangu takmičenja.
Klub je osnovan 1970. godine, a pre toga, 1934. postojao je „Zadrugar” iz Pajazitova. Naši sagovornici kažu da kostur ekipe čine momci iz sela i okoline, mada ima i nekoliko „stranaca” iz Kragujevca. Kada igra „Mladost”, na seoskom igralištu okupi se i po više stotina gledalaca, a mnogi svoj klub prate i navijaju i kada igra na strani.
EKIPA „MLADOSTI” ČETVRTA U PRVOJ GRADSKOJ LIGI
VIŠEGODIŠNJA SARADNJA SA „VIKTORIJOM”
Dragocena pomoć starima
Više od jedne decenije Mesna zajednica Pajazitovo sarađuje sa kragujevačkim udruženjem „Viktorija”, posebno kroz programe pomoći i podrške starijim meštanima. Reč je o psihosocijalnoj podršci, a glavne aktivnosti su kućne posete starima, podela higijenskih paketa, nabavka lekova, ali i semena i baštenskog alata.
Takođe, ustaljeni su i jednodnevni izleti za penzionere, obeležavanje školske slave Svetog Save, podela prigodnih paketića za decu školskog i predškolskog uzrasta.
Predsednik saveta MZ Zoran Stevanović kaže da se sve čini kako bi život u selu bio kvalitetniji i kako bi mladi imali motiva da ostanu u njemu. Međutim, štošta i nedostaje.
- Veliki problem nam je bolja zdravstvena zaštita stanovništva. Selo nema ambulantu, a veliki je broj starih i bolesnih lica. Takođe nam nedostaje zadruga koja bi pomogla organizaciju poljoprivrede i otkupljivala naše proizvode i, na kraju, potrebni su nam bolji putevi u selu i zaseocima, kaže Stevanović.
LEGENDE O NASTANKU I NAZIVIMA
Ime po caru Bajazitu
Pajazitovo je naseljeno između 1804. i 1810. godine i podaci kažu da je „najveći broj rodova došao 1809. sa Karađorđem, kada se vraćao sa Sjenice”, a selo se prvi put pominje u popisu iz 1822.
Zanimljiva je legenda o nastanku imena Pajazitovo, Mironić i Šenj. Po predanju, kada je turski car Bajazit sa vojskom došao u Srbiju, ulogorio se na kosi – koja se od tada zove Taborište, a kada je sa te kose sišao zaustavio se u mestu Bajazitovo, gde je danas Pajazitovo.
Car je sa vojskom krenuo dalje, ali se odmah sreo sa srpskim izaslanicima, sa kojima je sklopio mir, pa je to mesto nazvano Mironić. U čast izmirenja i Srbi i Turci priredili su veselje, odnosno šenluk. Srbi su napravili mali šenluk i tu je Mali Šenj, a na mestu velikog turskog šenluka nastao je Veliki Šenj.