Osam godina čekanja na potomstvo
Dragan i Milijana Damljanović posle osam godina braka i lečenja zvaničnim medicinskim tretmanima i alternativnim metodama uspeli su da dobiju dve kćerke i jednog sina, iako su im šanse za potomstvo bile svega pedeset posto. Istovremeno, uspeli su da sačuvaju brak uprkos svim naporima suprugove porodice da ih razdvoje - zato što je snaha „nerotkinja”
Da sudbina ume opako da se poigra sa ljudima pokazalo se i u slučaju supružnika Dragana i Milijane Damljanović iz Bečevice, koji su silom prilika završili na ognjištu Draganovog dede i to u kućerku od 12 kvadarata, koje je upodobio za život svoje petočlane porodice. Daleko je to od uslova, ali ovi ljudi su, kako kažu, srećni, jer imaju zdravu i pravu decu, dobre đake i, što je za njih najvažnije, odrastaju u dobre ljude. I ne smeta im što svi spavaju u jednoj sobi u dva odvojena kreveta, što
nemaju kupatilo, ve-ce i štošta drugo, uprkos svemu zadržali su dostojanstvo.
Ispod njih, u podrumu, uzgajaju pet koza da bi deca imala mleko i meso, ali pre svega iz zdravstvenih razloga, jer su mlađi kćerka i sin podložni čestom bronhitisu. Mališa je dva puta do sada završio u bolnici zbog toga, ali otkad pije kozije mleko ni jednom se nije razboleo.
Znali su oni i za bolje. S početka braka živeli su u Kragujevcu, to jest u Malim Pčelicama u komfornoj kući Draganovih roditelja, u koju je on ulagao puno. Međutim, kako Milijana dugo nije mogla da ostane trudna, tako su krenuli problemi i zahtev da se razvedu. Ali Draganu to nije padalo na pamet. Razmišljali su čak i da usvoje dete, kad već ne mogu dobiti svoje, samo su to prolongirali nadajući se da će sunce i njih da ogreje s obzirom da je Milijana mlada.Udala se sa 18 godina.
Što su pritisci bivali veći, to su se sve grčevitije držali jedno za drugo. U kući u Pčelicama 2002. godine rodila im se prva kćerka Marija, koja je sada četvrta godina srednje škole (tehničar drumskog saobraćaja) i to odličan đak, najbolji u odeljenju. Ali se u Pčelicama nisu dugo zabavili, jer su, kako tvrde, deda i baba smatrali da oni treba za sve da se pitaju i vaspitavaju dete po svojim pravilima.
S bebom na ledinu
Život u zajednici je postajao sve gori, jer odnos prema snahi nije se promenio ni posle rođenja deteta. Posle godinu i po dana odlučili su da se isele i odu u podstanare. Ali, od jedne kovačke plate, pošto je Dragan radio u „Zastava kovačnici”, nisu mogli dugo da ostanu u tom statusu, pogotovo što su svi stresovi doprineli da glava porodice oboli od dijabetesa. Na kraju on biva proglašen tehnološkim viškom. I odluka o odlasku na dedovinu ispostavila se za njih kao jedino rešenje. Tamo 2010.
godine dobijaju drugu kćerku Nikolinu, koja je sada četvrti razred osnovne škole u Konjuši, pošto je njihova seoska škola zatvorena. Nikolini je škola udaljena četiri kilometra, ali nju učiteljica Jasmina Đurić odvozi i dovozi, na čemu su joj zahvalni do neba. Pre 32 meseca dobili su i sina Vukana, prelepog, naprednog dečačića. Sva deca su čista i negovana, iako majka i danas pere veš na ruke.
Damljanovićima fali kupatilo i bar još jedna soba. Kako trenutno žive samo od socijalne pomoći, i to samo za njih čertvoro, jer Dragana smatraju radno sposobnim, bez obzira na mogućnosti za privređivanje, nisu u prilici da to sebi priušte. Od onoga što Dragan donese nadničeći po selu i okolini, dovoljno je samo da se sastavi kraj s krajem. I to zahvaljujući supruzi koja sama obrađuje baštu imaju i svoje povrće. Ona kosi dvorište, obavlja sve kućne poslove, stara se oko dece i priskače
mužu u pomoć kad god to uslovi dozvole, jer posle teškog rada Dragan ne može u baštu i da se bavi oko stoke, zbog zdravstvenog stanja. Ali zato deca pristižu i pomažu. Rade sve. Mlađa devojčica obožava životinje, starija čak ide u nadnicu s ocem. On je ne tera, nego sama insistira da ga odmeni koliko može. I mališa kad otac seče drva vuče grančice. Vidi i on da se nešto radi. Inače, Milijana i Dragan su se upoznali u njenom rodnom Leposaviću, par puta videli i posle toga se uzeli.
- Cela njegova familija je bila protiv nas kada su videli da ne mogu da ostanem trudna. Svekar i svekrva su hteli da se ja i suprug razvedemo. Govorili su sinu „što držiš jalovu kravu”, ali mi smo se držali sve jače. Na kraju hteli smo da usvojimo dete. Onda smo bili imućniji i mogli smo. Imali smo veliku kuću u Pčelicama. Nismo ni slutili da ćemo biti izbačeni iz kuće kada se dete rodi. Svekrva čak nije ni verovala kada sam ostala trudna, morala sam da joj pokažem lekarski nalaz o trudnoći.
Prvo je bio problem što nemamo decu, a kada se dete rodilo postao je problem što mi vodimo svuda dete sa sobom. Naravno da dete koje doji mora da bude s majkom. Oni su hteli da naše dete vaspitavaju, objašnjava Milijana.
Na njene reči se nadovezuje Dragan rečima da su njegovi roditelji ispustili drugog sina u vaspitanju, tri i po godine mlađeg od njega. Da ne bi bilo zabune, kaže, brata voli uprkos tome što četrnaest i po godina nije ušao u njihovu kuću, i što nikada nije stao na njihovu stranu. Obrlatio je roditelje da mu prepišu porodičnu kuću u Pčelicama u kojoj živi sam.
Objašnjava da se njima nešto desilo, u redu bi bilo da njegovi roditelji preuzmu brigu o unučetu, ali pored živih roditelja to nije u redu. Tu je nastao konflikt.
Kada su jednom prilikom poveli dete sa sobom i vratili se uveče, njegov otac je zapretio da će narednog puta da pozove policiju. To je posle preraslo u kinjenje, ponajviše Milijane, kada bi on otišao na posao. Zbog toga se jednom sakrio i čuo priču koju su njegovi vodili u dnevnom boravku. Zavladao je tajac kada se pomolio. I posle toga su se iselili.
Kada su se doselili u selo sa malim detetom spavali su na patosu, jer ni krevet nisu imali. Nisu imali ni tanjir, kašiku, viljušku... Ništa.
- Došli smo na golu ledinu, ali smo se snašli, hvala Bogu. Radio sam i kad nisam mogao, četiri puta dnevno primam insulin i dalje guram, moram zbog njih, kaže Dragan.
Uzgred kaže da ne pije lek koji služi za periferne nerve, a morao bi, zato što je lek skup - 1.800 dinara.
Prelazak iz grada u selo Milijani nije pao teško, jer je ona odrasla na selu, a i Dragan se lako prilagodio. Meni je ovde spasenje, kaže, a mislim i njoj. Zove je sestra da dođe sa decom na 15 dana kod nje u Beograd, ali ne može, jer je već navikla da živi ovde. Drugi sadržaji nam ne nedostaju, priča Dragan.
Sveto grožđe manastirsko
Supružnici su se, dok su čekali na potomstvo, lečili od steriliteta. Lekari su im davali samo pedeset posto šansi da Milijana zatrudni. Kada je otišla na ultrazvuk kod dr Živanovića, jer je primetila promene svojstvene trudnoći, on se samo prekrstio i rekao - ovo je samo Božja ruka.
- Lekarima nikada nismo rekli šta smo sve koristili. Zahvaljujući svešteniku Milošu koji je došao iz Kanade, koristili smo svetu lozu sa Hilandara. Imamo još par prijatelja kojima smo rekli da probaju i oni su posle dobili decu. A ja sam imao vasionsku želju da imam kćerku, valjda što su moji imali nas dvojicu. Volim ja i Vukana, ali ćerke su mi na prvom mestu, kaže Dragan, dodajući da je zato on majkin mezimac.
- Moja Marija je vaspitana i prevaspitana za ovo vreme, kaže Dragan s ponosom.
Po priči supružnika, oni nisu želeli da prave velike pauze između dece, nego je to bila Božja volja. Sve se nekako dešavalo na osam godina, kako koje dete pođe u prvi razred, drugo se rodi. A da li će se zaustaviti na Vukanu, kažu da ne znaju. Ako zatrudni, Milijana će roditi svakako.
- Teško smo došli do prvog deteta, ne bi žena sada pobacila ni za živu glavu. Deca su naša jedina sreća i smisao, kaže Dragan, sa čim se slaže i Milijana. Jeste da nemaju dobre uslove za život, ali dece nikad mnogo. Odgajila ih je bez veš mašine, kupatila, ve-cea. Na terasi kupa decu, muž izađe za to vreme iz kuće.
- U jakni i kapi perem zimi, kao da živimo u 13. veku, ali moram da se borim za moju decu. Moraju da budu čisti i siti. Srećom, moje najstarije dete živi u đačkom domu i može tamo da se okupa, kaže Milijana.
Jedina osoba koja im pomaže je Milijanina sestra od strica, koja je situirana i živi u Beogradu. Ona im pošalje povremeno novac da za dete plate dom, jer nisu joj odobrili stipendiju iako je odličan đak. Sramota ih je da joj traže stalno, pogotovo što ona kaže da joj i ne vraćaju taj novac. Ali čovek mora da ima malo i obraza, napominje Milijana.
- Naša deca moraju da budu lepo obučena, a za mene i supruga ako ostane nešto. Mi moramo da platimo druge da nam pooru baštu, jer nemamo mehanizaciju. Imamo samo okućnicu, malo zemlje, ali dovoljno za nas, kaže Milijana.
Oni nemaju ni svoju šumu, pa za ogrev se snalaze tako što Dragan kod ljudi krči međe i oni mu daju da nosi ta drva. On sve to iseče ručno, a Milijana iznese na leđima. Nemaju traktor da mogu da prevuku.
- Komšije nam pomognu, ali svako ima svoje obaveze, hoće da ti učine kada nemaju svoj posao, ali ja ne mogu da čekam na njih, a da se deca smrzavaju, kaže Dragan.
A Milijana dodaje da oni nikoga ne mole za pomoć, Bog sam pošalje dobre ljude da im pomognu. Jedan od njih je komšija Milan Stevanović.
- Kada mi je najmlađe dete bilo u bolnici, imalo je veliku upalu pluća. Na rukama smo ga gotovo mrtvog odneli. On nam je tada jedini pozajmio novac, i on i njegova supruga Dušica preuzeli su kompletnu brigu o mlađoj devojčici, i to nikada ne mogu da im zaboravim. Dušica je mojoj deci kao druga majka. To su ljudi koji iz srca žele da nam pomognu, kaže Milijana.
Inače, Milijanini sada žive u Kuršumliji. Ima samo majku i brata. Otac joj je rano umro.
Od kada su dobili decu nisu išli na godišnji odmor. Dragan čak ni u banju koju je besplatno dobio nije otišao jer ne može da ih ostavi same.