Posle ovoga nema nazad
Policijski doček na aerodromu
Tokom čitavog trajanja Olimpijskih igara u ovim novinama objavljivali smo reportaže iz Brazila koje je iz dana u dan slao Dušan Đurić, Kragujevčanin, koji je kao član delegacije Košarkaškog saveza Srbije u ovoj zemlji proveo 35 dana
Krajem jula u redakciji „Kragujevačkih” novina pojavio se Dušan Đurić, koga u tom trenutku niko od nas nije poznavao, objašnjavajući da je član Košarkaškog saveza Srbije, da narednog dana putuje u Brazil na Olimpijadu i da bi rado, bez ikakve nadoknade, slao beleške i fotografije o svemu što mu se tamo bude dešavalo, a da zauzvrat sve to objavimo u novinama. Oberučke smo prihvatili njegov predlog, razmenili brojeve telefona, mejlove i usput mu sugerisali na šta bi trebalo da obrati pažnju i šta bi čitaoce moglo najviše da interesuje.
Priznajem da nismo baš previše očekivali od njega, ali se ispostavilo da je „izveštač” baš pogođen. Ne samo što je, gotovo svakodnevno, tokom 35 dana provedenih u Brazilu beležio i fotografisao sve što mu se dešavalo i gde god da je bio, nego su te njegove beleške bile toliko živopisne, zanimljive i duhovite da smo i mi u redakciji jedva čekali da pročitamo najnovije dogodovštine koje je Dušan slao mejlom.
Stranice i stranice tekstova stizale su na adresu redakcije, uz brojne fotografije, što uz savremene tehnologije nije veliki problem, ali niko nije mogao ni da zamisli da je za sve to što je radio Dušan koristio samo svoj mobilni telefon! Nije mu bilo teško da u vreme odmora, između takmičenja naših reprezentativaca, po čitav sat kuca po sitnoj tastaturi telefona desetine hiljada slovnih znakova, prenoseći svoje utiske i emocije iz ove daleke zemlje sa najvećeg svetskog sportskog događaja.
Nije prestao ni onda kada se telefon razbio, pošto je slučajno naleteo na neki stub, nego je nastavio na još manjem telefonu i tastaturi.
Uskoro i doktor nauka
Sve ovo bio je razlog da po povratku iz Ria zamolimo Dušana za razgovor, kako bismo predstavili čoveka koji je više od mesec dana bio naš kolega i slao nam ekskluzivne priče, kakve niko nije imao prilike da objavi, pa ni elektronski mediji.
Rođen je 1973. godine, igrom slučaja u Beogradu, opština Savski venac. Kaže da je u to vreme u našem porodilištu vladala neka epidemija, pa su majku prebacili tamo.
- Kragujevčanin sam, završio sam Prvu gimnaziju, a posle toga Mašinski fakultet. Magistrirao sam na ekonomiji i završio doktorat koji je trebalo je da odbranim 28. jula, ali sam to odložio za septembar zbog Olimpijade, počinje Dušan priču o svom profesionalnom obrazovanju.
Do kraja meseca postaće doktor ekonomskih nauka, ali to nije sve. I na Mašinskom fakultetu je dao dve godine na doktorskim studijama sa prosekom 10, ostalo mu je da završi treću godinu i da dobije i drugi doktorat. Na naš komentar da je pravi genije, Dušan odgovara da je samo dokon čovek.
O svojoj sportskoj karijeri govori pošteno, bez lažnog „naduvanja”. Kaže da je bio košarkaš u „Radničkom”, ali „tanak” igrač, ništa specijalno, jedan od slabijih. Jasno mu je bilo da tu ne može da postigne bogzna šta, pa je počeo da se bavi sudijskim poslom. Stigao je do druge „Be” lige, u ono vreme kada se država zvala Srbija i Crna Gora. Kasnije je prešao u delegate u Košarkaškoj ligi Srbije, s tim što sada taj status miruje, pošto je izabran u Upravni odbor Košarkaškog saveza Srbije
(KSS).
- Kada su 2007. godine napravljeni regionalni savezi, organizovani su izbori za rukovodstva u tim savezima. Ja sam tada izabran za generalnog sekretara Centralne Srbije sa četvorogodišnjim mandatom, ali sam reizabran 2011. i 2015, tako da mi sada teče treći mandat na ovoj funkciji. Prošle godine u februaru održani su i izbori u okviru KSS za funkcije u Upravnom i Nadzornom odboru. Naš Upravni odbor ima devet članova, predsednik je Dragan Đilas i on ima pravo da sam izabere četiri
potpredsednika, dok se ostalih četvoro bira iz košarkaške organizacije, objašnjava naš sagovornik. Za svoje prve saradnike Đilas je izabrao vrhunske sportiste, među kojima su Igor Rakočević i Dejan Tomašević, Ana Joković, Andrija Kleut. Naš Dušan je na tim izborima dobio najveći broj glasova, 21 od ukupno 24, što je i njega prilično iznenadilo i postao je jedan od dvojice članova UO koji dolaze južno od Beograda i imaju moć da upravljaju srpskom košarkom. Kaže da je jedini u UO nestranačka
ličnost, nikada nije bio član ni jedne partije, niti ga to zanima.
Dušan je, inače, u radnom odnosu u regionalnom Košarakaškom savezu, dok je članstvo u Upravnom odboru volonterska funkcija. Osim što učestvuje u donošenju važnih odluka, najveća prednost od članstva je što može da putuje i prati reprezentativne selekcije na svim takmičenjima. Prošle godine bio je u Budimpešti na EP za žene, posle toga u Berlinu, Lilu, Brižu, Amsterdamu, Briselu...
Pisanje za novine lakše nego pisanje poruka
Ono što nas je naročito interesovalo je odakle mu ideja da piše reportaže iz Brazila i objavljuje ih u novinama? Objasnio je da to nije nije učinio slučajno, već zbog toga što kad god negde putuje prijatelji i poznanici redovno od njega traže da im šalje slike i da im posle priča o svemu što se događalo.
- Bežao sam od toga da otvorim svoju stranicu na fejsu, ali kada sma video da pola vremena u nekom gradu izgubim odgovarajući na poruke, ipak sam je otvorio, ali mi je bilo mnogo lakše da sve objavim u novinama i da mnogo ne objašnjavam. E, pošto su svi čitali reportaže u novinama, kada me sretnu odmah mi kažu: „Ništa nemoj da pričaš, sve znamo”.
Na našu konstataciju da ima „novinarsku žicu” u sebi i oko za detalje, skromno odgovara da nema veze sa tim, da je mašinac, ali da je nekada pisao pesme, doduše, ne baš uspešno.
Kaže da je još uvek pod utiscima iz Ria i da mu treba vremena da se vrati u normalu. Priseća se i nekih detalja koje nije stigao da zabeleži u svojim reportažama. Recimo, u Brazilu ga je oduševilo što ne pate za brendiranom garderobom, niti voze skupe automobile poput „poršea” ili „mercedesa”. Više luksuznih auomobila je video tokom jednog prepodneva u nekoj ulici u Frankfurtu, nego u celom Riu tokom čitavog boravka.
Pretreanog luksuza nema ni u najelitnijim restoranima i kafićima, enterijeri su vrlo skromni, kao kod nas šezdesetih godina, obični drveni stolovi i stolice na sklapanje. I dizajniranje odeće i obuće nije im jača strana, kaže naš sagovornik, a i lično se u to uverio.
- Drugar mi je rekao da ne nosim cipele, jer, navodno, tamo mogu da kupim od vrhunske kože za pedesetak dolara i ja sam ga poslušao. Ali kada sam video kakvi su modeli, pokajao sam se. Ipak, morao sam da ih kupim, a kada su me videli naši iz saveza počeli su da mi se smeju i rekli mi da ih odmah izujem. Posle su se i sami uverili da teško može da se nađe nešto našta smo mi navikli kada je reč o dizajnu. Imaju kvalitet, ali modeli su katastrofa, priča Dušan.
Neizostavno pitanje po povratku u Kragujevac, koje je najviše interesovalo mušku populaciju, bilo je kakve su žene Brazilke. U jednom tekstu Dušan je zabeležio da su posle Srpkinja najlepše na svetu, ali je ovom prilikom malo dopunio ovu priču. U Brazilu je, kaže, sasvim normalno da svaka žena koja napuni 40, 45 godina uzme kredit od oko 15 hiljada evra da bi uradila plastičnu operaciju, zategla lice, grudi, zadnjicu. To je tamo masovna pojava, kao, recimo, kad kod nas žene idu kod frizera,
manikira ili pedikira. I kada upoznaš Brazilku uopšte ne možeš da provališ koliko stvarno ima godina, sve je zategnuto na njima. Estetska hirurgija je tamo čitava industrija.
Iako im je standard sličan našem, oni su treća rastuća ekonomija u svetu. Čuvaju svoj sistem ekonomije, koji se zasniva na poverenju i ne dozvoljavaju stranim finansijskim institucijama da se razmahnu i oderu ih svojim kamatama.
U Brazilu, inače, živi oko 150 naših ljudi i najveći broj njih je u mešovitim brakovima. Oni se znaju među sobom i svi su prihvatili brazilski mentalitet. Uspešni su u poslu, veseli i zadovoljni svojim životom.
Za razliku od njih Dušan kaže da nikada ne bih mogao da živi van Kragujevca. Evropa je čudo, sve ostalo je van toga. Putovanje može, ali uvek se vraća kući. Za četiri godine čeka ga Tokio, a posle ovakvih tekstova iz Ria nema mu nazad. Biće ih opet, obecavam.
Bežao sam od toga da otvorim svoju stranicu na fejsu, ali kada sma video da pola vremena u nekom gradu izgubim odgovarajući na poruke, ipak sam je otvorio, ali mi je bilo mnogo lakše da sve objavim u novinama i da mnogo ne objašnjavam. E, pošto su svi čitali reportaže u novinama, kada me sretnu odmah mi kažu: „Ništa nemoj da pričaš, sve znamo”
Svaka žena koja napuni 40, 45 godina uzme kredit od oko 15 hiljada evra da bi uradila plastičnu operaciju, zategla lice, grudi, zadnjicu. To je tamo masovna pojava, kao, recimo, kad kod nas žene idu kod frizera, manikira ili pedikira. I kada upoznaš Brazilku uopšte ne možeš da provališ koliko stvarno ima godina.
EMOCIJE SA UTAKMICE
I smeh i suze
Tokom čitavog boravka u Riu, delegacija KSS bila je odvojena od naših olimpijaca, ali stalno u kontaktu sa njima. U početku je bila prisutna velika nervoza zbog rezultata koji nisu bili kako se očekivalo, a Dušana je naročito nerviralo što se ovde odmah loše pisalo o reprezentaciji i podigla se velika tenzija. Zbog toga su naši sportisti bili pod velikim pritiskom, bilo je mnogo nervoze, a tokom utakmica i adrenalina.
- Na utakmici ženske košarakaške reprezentacije protiv Australije, koja je bila jako dramatična, nakon što su pobedile i pošle prema nama, ja se u jednom trenutku okrećem ka šefu i vidim mu suze u očima. Šta ti je, bre, pitam ga, a on mi odgovara - šta je tebi, što plačeš. Nisam ni primetio da mi suze samo liju. Sve vreme smo vrištali od sreće i smejali, ali je toliko brzo dolazilo do smenjivanja emocija da je u nama nešto puklo u tom trenutku i nismo mogli da zadržimo suze, a pri tome nismo
svesni da one samo liju, priseća se Dušan, još uvek pun utisaka.
Policijski doček na aerodromu
Dušan nam je ispričao i o neobičnom dočeku na beogradskom aerodromu, zbog kojeg je njegov povratak iz Brazila u Kragujevac trajao dva i po dana.
- Sleteli smo na aerodrom u Beogradu i ja sam prilično žurio da prođem pasošku kontrolu, pošto me je čekao jedan drugar, a i jedva sam čekao da dođem kući. Među prvima sam stigao do punkta, ali posle provere izdvojili su me na stranu i rekli da sačekam. Onda su došla dva policajca i odveli me u izdvojenu prostoriju. Kada sam pitao o čemu se radi, odgovorili su da ima nešto zbog čega me proveravaju, ali ja nisam imao predstavu šta bi moglo da bude, počinje Dušan još jednu priču o
dogodovštinama sa puta.
Šefica smene pogranične policije pitala ga je da li je imao neki prekršajni postupak u Kraljevu, pošto je videla da postoji poternica iz Kraljeva, a on je objasnio da nema ništa osim suđenja za neki saobraćajni prekršaj. Naime, imao je zakazano suđenje za 17. avgust, ali je advokat koji ga zastupa odneo opravdanje iz KSS za izostanak, pošto je tada već bio u Brazilu. Međutim, ni sudija za prekršaje nije došao toga dana na suđenje i na tome se završilo.
Mada policajci nisu verovali da se radi o tome, već o mnogo ozbiljnijem prekršaju, posle provere ispostavilo se da je ipak u pitanju saobraćajni prekršaj. Pokušali su da pozovu sudiju iz Kraljeva da ukine poternicu, ali bila je ponoć i niko nije mogao da ga nađe, čak ni Dušanov advokat koji je otišao kod njega kući u Kraljevo.
- Sve se izdešavalo kako nije trebalo, tako da su me zadržali u pritvoru na aerodromu, u prostoriji gde je postojala samo mala drvena klupa. Ni jastuk ni ćebe, niti bilo šta drugo. Skinuli su mi pertle, kaiš, čak i brojanicu, valjda da se ne obesim.
Uprkos svemu, bili su zaista ljubazni i sedeli su sa mnom do dva sata ujutro i pitali me da im pričam o događajima u Riu. Prespavao sam na toj klupi, a probudili su me sledećeg jutra kada je je došla najveća „marica” po mene iz Kraljeva. Kada su Kraljevčani saznali o čemu se radi, ni oni nisu mogli da veruju, ali odvezli su me na suđenje u Kraljevo, koje je trajalo dva minuta. Ispostavilo se da je u vreme kada je bilo zakazano suđenje sudija bio na godišnjem odmoru, a kada se vratio za
sve koji nisu došli, bez obzira na opravdanje, podigao je poterenice. Tako je moj povratak iz Brazila započeo u petak ujutro, a završio se u nedelju posle podne kada sam konačno stigao u Kragujevac.
O SPORTU U KRAGUJEVCU
Kad dođu pravi ljudi, doći će i uspeh
Naš sagovornik objašnjava da je pokušao da i na gradskom nivou učini prave stvari, ali je ta priča otišla nekim drugim tokovima. Naime, dve godine je, kao nestranačka ličnost, bio član gradske komisije za dodelu finansijskih sredstava klubovima, ali ove godine su se pri dodeljivanju para desile neke stvari koje nisu bile onakve kakve je trebalo da budu i više nije član te komisije. Imali smo podršku da radimo kako treba, ali nije tako ispalo na kraju, pare su otišle na drugu stranu, van
odluke komisije.
- Statutom KSS Upravni odbor uspostavio je najviši nivo organizacije, a rezulati su pokazali da je to uspešno. Dokle god ovde u Kragujevcu ne budemo imali takav sistem i dok na rukovodeća mesta ne dolaze ljudi sa menadžerskim i organizacionim iksustvom, finansijski samostalni, od sporta nema ništa. Partije daju svoje kadrove, koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa funkcijama na koje su postavljeni. Kod nas funkcija čini čoveka i niko ne zna za njega dok ne dođe na neku funkciju. To je u KSS
drugačije. Svi znaju ko su Igor Rakočević i Dejan Tomašević, kategoričan je naš sagovornik.
Kragujevac nije izuzetak, već je postala praksa da su u skoro svim gradovima funkcije stvar političkog potkusurivanja.