Da dobiju krov nad glavom
Dvanaestogodišnjoj Milici Vučković iz Krunića, koja je trenutno samo privremeno smeštena u Dom kulture u Bumbarovom Brdu sa mamom i tatom, jer je njihova stoletna kuća blatnjara dotrajala, potrebna je pomoć ljudi dobre volje. Socijalna pomoća od koje živi njena porodica nije dovoljna za to
Priča o skromnoj i lepoj dvanaestogodišnjoj devojčici Milici Vučković iz zabačenog zaseoka Krunići, udaljenog oko četiri kilometra od Bumbarevog Brda, koliko je svakog dana morala da pešači da bi došla do autobusa i odvezla se osnovne škole u Kniću, da se pride dva puta prezuva da bi uredna došla na nastavu, dirnula je srca humanih ljudi. Oni su se samoorganizovali kako bi joj pomogli da „pobegne” iz siromaštva u kojem živi sa mamom i bolesnim tatom. Ili bar, da ne mora više da
strepi da li će joj se dok spava srušiti greda s tavana na glavu.
Milica je odličan je đak šestog razreda, pohađa paralelno i muzičku školu, na odseku za violinu i trenira karate. Za godinu dana otkako se bavi ovim sportom, uspela je da dođe do trećeg pojasa i osvoji bronzanu medadalju na takmičenju.
Ikao je druželjubivo dete, ne druži se sa vršnjacima, jer nema gde da dovede drugarice i drugove. Ne zove ih kod sebe i ne ide u goste kod njih, pa čak ni kada su rođendani. Najbolji drug joj je brat od tetke, sa kojim je u istom razredu i deli istu klupu, a zajedno su pohađali i muzičku školu.
Ni opština Knić, kojoj pripada ovo selo, nije ostala bez reakcije na potresnu priču o ovoj devojčici. Odlučili su da pomognu, doduše sa „malim” zakašnjenjem i obezbediliovoj porodici da prezimi u boljim uslovima.
Život u stoletnoj čatmari
Milica kaže da je trošnoj, staroj kući u Krunićima živela jedanaest godina. U njoj se rodila i njena prabaka, 1932. godine. Kuća prokišnjava i gotova je da se sruši. Otac Novica krpio je krov koliko je mogao, ali više ne može to da radi.
Milica se uvek dobro nosila sa svojim siromaštvom i nije joj smetalo što mnogo toga nema što imaju njeni vršnjaci, ili što oni žive u daleko boljim uslovima, mada je priželjkivala nešto od toga.
- Moji drugari žive u velikim kućama, sa dosta soba. Ja nikada nisam imala svoju sobu. Imali smo samo dve prostorije. U jednoj smo spavale ja i mama u drugoj tata. Kupatilo nisam imala, kupala sam se u koritu. Kao mala crtala sam kako bih volela da izgleda moja soba, a sada mi se to donekle i ostvarilo, kaže Milica.
Nije joj se ispunila želja da svira klavir, ali svira violinu po nagovoru majke Stanice, mada je više volela klavir. Učiteljica Zorica Jovanović otkrila je njen talenat i poslala je u muzičku školu.
Od para koje je njena majka zaradila radeći na farmi u Bečnju, dobila je prvi instrument, koji je zamenila ove školske godine za veći uz doplatu.
Paralelno trenira i karate od prošle godine i uspeva sve da uklopi sa školskim obavezama. Mama joj je kaže sugerisala da se upiše na karate, jer je jedinica, sama ide putem, svašta se dešava, pa da zna da se odbrani ako zatreba.
- Stigla sam već do trećeg (narandžastog) pojasa za godinu dana, pa i da se takmičim. Osvojila sam treće mesto. Kada prođe raspust očekuje me ispit za „zeleni pojas”. Na karate takođe idem sa mojim bratom od tetke, on osim što mi je brat, on je moj najveći prijatelj. Idemo u isti razred, sedimo zajedno, bukvalno se ne odvajamo. On mi je zamena za rođenog brata, kaže Milica kroz široki osmeh.
Ona sebe za desetak godina vidi kao medicinskog tehničara, ali malo je mama koleba, jer se to njoj ne sviđa zbog svega što se tati dogodilo i što je Milica gledala kao mala. Mama, kaže, ima fobiju od bolnice i više bi volela da završi kriminalistiku ili vojnu akademiju.
U svakom slučaju Milica treba sama da odluči, a ima još dosta vremena za premišljanja o budućem pozivu. Važno je da dobro uči i da je ambiciozna. Najbolje joj, kaže, idu srpski i likovno.
- Svima mogu da poručim da prate samo svoje snove i da će sve biti u redu, kaže ova mila devojčica.
Inače, Milicu su roditelji dobili u poznijim godina. Mama je imala 44, a tata Novica 33.
- Samo nju jednu imam. Naša porodica živela je samo od socijalne pomoći koju smo primali po devet meseci. Od oktobra ne primamo ništa, osim tri hiljade dinara dečjeg dodatka. Živeli smo u trošnoj kući, blatnjari, u Bumbarevom Brdu, kojoj je počeo da pada plafon. Kroz pukotine su počele da ulaze i zmije. Dalji život u njoj je bio nemoguć. Suprug je više puta sam krpio, ali toliko je dotrajala, da više ne može ni da se krpi. Doduše i on je teško oboleo, kaže pedesetšestogodišnja Stanica
Vučković, majka glavne junakinje ove priče.
Od socijalne pomoći, napominje, nisu mogli da joj obezbede bolje uslove za život. Majka je uglavnom radila privatno i nadničila, ima samo četiri godine staža koliko je radila u rudniku magnezita „Šumadija” u Čačku.
Od nadnice, kako kaže, ne može da se napravi kuća. NJen muž je radio samo četiri i po meseca prošle godine preko komunalca na čišćenju groblja u Bumbarevom Brdu. I to je jedini staž, sve ostalo bilo je nadničenje, bez plaćenih doprinosa.
Opština obezbedila nužni smeštaj
Roditelji su se trudili koliko su mogli i imali da se njihova ćerka ne izdvaja mnogo od drugarica. U kavim uslovima je živela, Milica je dobro dete i to ne samo u školi. Sama uči, jer roditelji ne umeju da joj pokažu, a ona sa majkom obavlja sve kućne poslove, a kad zaškripi idu zajedno u nadnicu.
Miličin otac se teško razboleo pre više od osam godina. Operisano su mu plućno krilo i jetra. Bio je dva meseca u komi, a četiri godine pre toga imao je tešku operaciju noge, zbog čega je dugo bio nepokretan. Milica je imala tri godine kad se njen tata razboleo.
- Kada su mi lekari saopštili da nema ništa od njega, da spremam šta nemamo, a pre toga nikada nije bio bolestan, od stresa mi je pukao kapilar u oku. Srušila sam se u bolnici pred lekarima i od tada ne vidim na to oko. A Milica je kasnije kačila infuziju ocu, ona njega najviše voli na svetu i mnogo je vezana, kaže Stanica, napominjići da pored njega imaju sigurnost.
Cilj im je da svom detetu obezbede dom, da ima konačno svoju sobu, svoju kuću.
U akciju za pomoć Milici priključila se i opština Knić koja im je, za početak, obezbedila nužni smeštaj u Domu kulture u Bumbarevom Brdu. U narednih šest meseci ne moraju da brinu za krov nad glavom, a posle ukoliko se ne sakupi dovoljno sredstava za kupovinu neke seoske kućice ili izgradnju nove, pitanje je šta će biti.
Opštinsko rukovodstvo obezbedilo je donatore koji su Vučkovićima kupili deo nameštaja i belu tehniku za stan u Domu kulture. Miličina mama dobila je stalni posao u šivari u firmi „Eurotaj” iz Kraljeva. Novčanu pomoć prikupili su i svi u opštinskoj upravi.
Za problem ove porodice znalo se i ranije i bio im je obećan privremeni smeštaj takođe u Domu kulture, jer, kako kaže Stanica, Milija Radonjić iz opštine nije to dozvolio, već je nameravao da taj prostor pretvori u lovačku kuću.
Zbog toga je Stanica ponovo pokrenula ovu priču i kontaktirala sa medijima. Vučkovići su beskrajno zahvalni svima koji su im izašli u susret ili tek planiraju, u nadi da će sledeću zimu dočekati u svojoj kući.
Ukloliko vam se dopala ova priča i imate želju da pomognete maloj Milici možete uplatiti sredstva na sledeće žiro račune otvorene kod Poštanske štedionice na ime Stanica Vučković.
200- 123425804 -31 dinarski
200-123463552-83 devizni