Sve teže za državne „prodavce magle“
Upozorenje Evropske komisije je jasno: Korupcija ostaje preovlađujuća na mnogim područjima i predstavlja ozbiljan problem u Srbiji, konstatuje se u papirima upućenim državnom vrhu. Istraživanja pokazuju da svaki četvrti građanin daje mito, a iz (krnjeg) Saveta za borbu protiv korupcije navode da nijedna Vlada do sada nije zakazivala sastanak sa Savetom, niti je pokazivala zainteresovanost za njegove izveštaje
Februarsko upozorenje Evropske komisije upućeno na adresu države Srbije da mora da odblokira rad nezavisnih tela koja se bore proti korupcije - Agencije za borbu protiv korupcije i Saveta za borbu protiv korupcije - poput sličnih evropskih reagovanja koja nisu po volji vladajuće političke garniture, ostalo je u senci bombastičnih dnevnopolitičkih „tema“.
Doduše, iako nezvanično ležerni i opušteni, zvaničnici Srbije ovoga puta moraće malo više da se potrude ne bi li zadržali „pod tepihom“ sopstvenu nespremnost da se uhvate u koštac sa ovom rak-ranom srpskog društva jer je pomenuto upozorenje stiglo kao deo provere napretka Srbije u poglavlju 23 - pravosuđe i ljudska prava – o čemu uskoro treba da počnu pregovori Srbije i Evropske unije.
Riba smrdi...
Istini za volju, ovakvo reagovanje nije neočekivano. Evropska komisija u godišnjem izveštaju objavljenom početkom novembra 2016. ocenila da je korupcija i dalje veliki problem u Srbiji.
„Srbija je ostvarila izvestan stepen pripremljenosti za suzbijanje korupcije, ali korupcija ostaje preovlađujuća na mnogim područjima i predstavlja ozbiljan problem“, navela je Komisija, uz dopunu da “napori za suzbijanje korupcije tek treba da daju opipljive rezultate, istitucionalni mehanizam još ne deluje kao ubedljiva snaga odvraćanja za korupciju, a nužni su i bitni rezultati u istrazi i donošenju presuda u slučajevima korupcije”.
Ovo nije prvi put da Evropska komisija ukazuje Vladi na neophodnost saradnje sa nezavisnim antikorupcijskim telima, ali do sada te saradnje nije bilo, kaže članica Saveta za borbu protiv korupcije Jelisaveta Vasilić.
- Vlada se ponaša kao da ne postojimo. Nijedna vlada do sada nije zakazivala sastanak sa nama, niti je pokazivala zainteresovanost za naše izveštaje. Vlade su se od početka postavljale kao da smo mi na suprotnim stranama.
Mi smo u redovnim izveštajima ukazivali na konkretne probleme, ali su izveštaji ostajali u fiokama. Prvenstveno smo stavljali primedbe na donošenje zakona. Oni se uglavnom donose po hitnom postupku, veoma nestručno i sa brojnim koruptivnim elementima. Ukazivali smo na problem u vezi sa Zakonom o privatizaciji, ali naše sugestije nisu usvojene. Nažalost, desilo se ono što smo predvideli. Koruptivan je i Zakon o stečaju, ali niko nije bio zainteresovan da čita naše izveštaje - kaže
Jelisaveta Vasilić, član (inače dugo već krnjeg) Saveza za borbu protiv korupcije.
- To je jasan dokaz da korupcija dolazi od samog vrha države, zaključuje Jelisaveta Vasilić.
NJena koleginica iz Saveta za borbu protiv korupcije Miroslava Milenović, koja je nedavno podnela ostavku na ovu funkciju, ocenjuje da je korupcija u Srbiji svuda prisutna, ali smatra da je poseban problem kada je zdravstvo u pitanju.
- Gotovo je neverovatno da se hvalimo rezultatima humanitarnih akcija preko SMS-ova, Tvitera, Fejsbuka. Zapravo se radi o akcijama gde je država odavno trebalo da uredi sistem i obezbedi da se ljudi leče kao ljudi. Ovako, sve se dešava van sistema. Za mene je neverovatno da supruga predsednika ne obelodanjuje izvor donacija, ali vrlo glasno propagira da su sredstva uložena u bolnice. Pa bi to onda trebalo da je u redu? A nije, nema tendera, ništa nije transparentno. Danas u Srbiji možete da
se lečite ako poznajete nekoga, ako nikoga ne poznajete, osuđeni ste unapred… Pravda, lečenje, ugovori, posao dostupni su samo kumovima, društvu iz kraja i onima koji se kreću oko političke i ekonomske kvazielite. To nije život, to je životarenje – navodi Miroslava Milenović.
Poraz za porazom
Sociolozi i drugi koji se korupcijom kao društvenom pojavom profesionalno bave kažu da je osnovni problem u borbi protiv korupcije to što ona predstavlja “začaran krug” u smislu da nijedan od njenih aktera nema interes da korupciju prijavi jer imaju odgovarajuću korist od konkretnog koruptivnog procesa. Jedini koji imaju interes da prijave korupciju su lica njome oštećena, ali ona najčešće nemaju dovoljno dokaza da potkrepe svoje tvrdnje.
Otuda valjda i poražavajući podatak da se u Srbiji godišnje dogodi 374.000 slučajeva podmićivanja, a manje od jedan odsto krivičnih dela korupcije bude prijavljeno.
- Dokle god je korupcija isplativa u odnosu na rizik upuštanja, problem neće biti rešen. Neophodna je jasna politička volja da se osnaže institucije za borbu protiv korupcije i njihova koordinacija, Jedino tako, uz prevenciju i vaspitanje, stvorićemo antikoruptivnu kulturu, a ljudi će početi da veruju da partijska knjižica nije razlog zaposlenja, odnosno da su
liste čekanja u zdravstvu i obrazovanju nisu ispravne. Mi tu stagniramo već duže vreme. I dalje je veliki prostor za korupciju pre svega u oblastima gde ljudi treba da reše urgentni problem kao što su zapošljavanje ili zdravstvo. Problem je i što smo imali veliki broj hapšenja zbog korupcije, ali malo presuda, pa tako nemamo dovoljno rezultata - objašnjava Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka iz Beograda, koji se takođe nedavno povukao iz Saveta za borbu protiv
korupcije.
Svest da je korupcija u mnogim situacijama "rešenje", dovodi do apatije građana i nespremnosti za aktivnu podršku borbi protiv ove društvene anomalije, ocenjuje Zoran Gavrilović, sociolog, direktor programa „Gradovi protiv korupcije“. Činjenicu da se korupcija u Srbiji veoma retko prijavljuje objašnjava ocenom da su građani obeshrabreni negativnim iskustvima – ili ne veruju da će prijavljivanje proizvesti bilo kakav efekat, ili strahuju da će prijavljivanje korupcije dovesti do
represije nad onima koji su je prijavili.
– Koruptivna strana u Srbiji je dobro organizovana i jaka. To je jedan ozbiljna mašina. Nasuprot tome, imamo jedno veliko – ništa. Valjda i zato Srbija ima i previše poraza u borbi protiv korupcije, a trebaju nam pobede u toj borbi, one su najbolji zamajac za promenu svesti građana, konstatuje Gavrilović.
Sve u svemu, iako u Srbiji postoji i pravni i institucionalni okvir za borbu protiv korupcije koji je skoro u potpunosti usaglašen sa evropskim zakonodavstvom u toj oblasti, Srbija je i dalje zemlja sa sistemski utemeljenom korupcijom, odnosno zemlja gde bez korupcije građanin teško može da ostvari svoja prava. Antikorupcijske institucije u nas, iako zakonski utemeljene i organizovane na svim nivoima, „prodaju maglu“, osnosno samo simuliraju borbu protiv korupcije. Drugim rečima, ova
tela na nivou države formirana su tek formalno, radi sebe samih, a ne za ostvarivanje cilja koji u nazivu nose.
BAROMETAR KORUPCIJE
Svaki četvrti daje mito
Rezultati Globalnog barometra korupcije za 2015. i 2016. godinu u organizaciji „Transparensi internešenel“ (TI), predstavljeno septembra prošle godine ovdašnjoj javnosti, pokazuju da je ukupno 68 odsto ispitanika imalo kontakt sa nekom od osam posmatranih institucija (sabraćajna policija, javno zdravstvo, obrazovni sistem, sudovi, javne službe koje izdaju službene isprave, službe nadležne za naknade za nezaposlene i druge naknade u okviru socijalnog osiguranja), a od tog broja 22 odsto
njih ili članova njihovog domaćinstva je dalo mito makar jednom u poslednjih godinu dana.
Glavni problem je, 
kako kaže programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić, što sitna korupcija ne biva otkrivena, a mere koje su državni organi primenjivali nisu imale efekta.
Najviše slučajeva podmićivanja je registrovano u odnosu na saobraćajnu policiju i zdravstvene službe.
Građani, pokazuje istraživanje, smatraju da je borba protiv korupcije bitnija nego što to čine političari na vlasti. Oni svrstavaju borbu protiv korupcije među tri najvažnija zadatka za Vladu. Na prvom mestu je nezaposlenost (52 odsto), sledi ekonomija (50 odsto), pa korupcija (39 odsto).
Broj onih koji veruju da je korupcije manje nego ranije se prepolovio. To misli 26 odsto ispitanika, dok dve trećine građana smatra da napretka nema.
Istraživanje Transparentnosti Srbije bavilo se i pitanjem zašto ljudi ne prijavljuju slučajeve korupcije. Državni organi nisu uverili jednu trećinu građana u osnovnu stvar - da neće trpeti štetu ako prijave korupciju. Čak 24 odsto njih ne prijavljuje korupciju u strahu od posledica, a šest odsto se plaši da će time sebe označiti kao davaoca mita.
Slično pokazuje i istraživanje Biroa za društvena istraživanja iz Beograda. Prema tom istraživanju, svaki četvrti ispitanik spada u kategoriju „teških korupcionaša“, odnosno ljudi koji su uvek spremni da pribegnu tom činu ne bi li ostvarili ono što im je potrebno, četvrtina se „dvoumi“ oko toga, a ostali spadaju u kategoriju „neopredeljenih“.
NEMANJA NENADIĆ
NOVO LICE KORUPCIJE
Mito kao socijala
Za razliku od uvreženog stava kod građana da je korupcija = mito, u Birou za društvena istraživanja naglašavaju da je mito tek deo koruptivnih metoda.
Ništa manje značajni, pa možda i pogubniji od direktnog davanja, odnosno primanja mita kada se imaju u vidu akteri, jeste političko zapošljavanje, zatim usluge tipa „ja tebi - ti meni“, kao i brojne druge „olakšice“ i „prečice“ u realizaciji zahteva koji su u suprotnosti sa aktuelnim propisima i rešenjima državnih organa.
– Ne treba zapostaviti ni činjenicu da su u svim oblastima podložnim korupciji – lokalnim upravama, zdravstvu, školstvu i drugde – ljudi slabo plaćeni. Zato činovnici mitom naplaćuju ono što ne primaju kroz platu te korupcija dobija i socijalno-sindikalnu ulogu, kaže Zoran Gavrilović.