Nedeljne informativne novine, poznatije i vrlo prepoznatljive po skraćenici NIN, obeležile su osamdesetu godišnjicu od izlaska prvog broja – 26. januara 1935. Kako i dolikuje jednom uglednom nedeljniku, „rođendanska torta” bila je specijalno izdanje lista, sa sećanjem na početak „tiskanja”, decenije javnog delovanja, do aktuelnih tema – i društvenih i novinarskih.

NIN iz 1935. godine uspeo je da opstane oko sedam meseci, posle policijske zabrane 26. broja novine su pod režimskom prinudom prestale da izlaze, da bi od 1951. do danas gradilo ime i ugled kao naš najuticajniji njuzmagazin.

LJubitelji istorije i poznavaoci istorije novinarstva u Srbiji znaju da je samo šest meseci posle prvog oglašavanja NIN-a, na Vidovdan, 28. juna 1935. godine, rođena i kragujevačka „Svetlost”. List je po mnogo čemu bio sličan NIN-u, po sadržaju, izgledu, obimu, ali i političkoj orijentaciji i po okončanju prve faze života - jer je i nedeljnik iz Kragujevca policija zabranila posle 17 brojeva, s tim što je posleratna „Svetlost” obnovljena već uoči Božića 1945. godine. Zanimljivo je da je i novi NIN 1951. startovao na Božić. Slučajnost ili ne, tek poznato je kakav je tretman u komunističkoj Jugoslaviji imao ovaj najznačajniji hrišćanski praznik.

Pokretači NIN-a, prvi urednici i novinari bili su deklarisani levičari i mladi intelektualci  Sveta Popović, Veselin Masleša, Jovan Popović, Vojislav Vučković. Kragujevačku „Svetlost” takođe su osnovali i tokom 1935. kreirali levičari i intelektualci, među kojima je najznačajniji bio LJubiša Manojlović, utemeljivač lista i prvi urednik, u poratnom periodu istaknuti publicista i satiričar. Ima zagovornika da su predratni i NIN i „Svetlost” nezvanično bili glasila Komunističke partije, mada je bliže istini da je njihova levičarska orijentacija bila bliska KPJ, ali da su oba lista ipak imali, današnjim jezikom rečeno, uređivačku politiku koja nije bila puko preslikavanje partijskih programa.

Na stranu to, možda će se čitalac pitati čemu ovo podsećanje i pravljenje paralele između NIN-a i „Svetlosti”, mada se njihov poratni profil bitno razlikuje: NIN se razvijao kao jugoslovenski nedeljnik, dok je „Svetlost” ostala gradski list, ali u pojedinim periodima sa značajnim rejtingom i uticajem?

Za poređenje postoji samo jedan, ali krucijalni povod: NIN je proslavio osamdeseti rođendan, a „Svetlost” je već nekoliko godina – mrtva. Možda će se neko na Vidovdan setiti da je to i njen rođendan, takođe osamdeseti, ali pokojniku za taj dan može da se da – samo čitulja, koju bi potpisali retki ožalošćeni. Da ironija bude potpuna, moguće je da baš oko Vidovdana bude i odloženi pogreb „Svetlosti” pošto je u toku stečajni postupak kao pravna procedura stavljanje tačke na ove novine.

Nesvrsishodno bi bilo sada vraćati film o uništavanju kragujevačke „Svetlosti”, o pogubnoj privatizaciji, nekompetentnosti novih vlasnika, totalnoj državnoj nebrizi za očuvanje novina, naročito onih sa tradicijom i ugledom. Sve je to, čak i uz nepominjanje bilo čije odgovornosti, protumačeno kao neminovnost, maltene kao elementarna nepogoda u kojoj strada sve nezaštićeno.

Uostalom, tužna priča o „Svetlosti” nije ništa novo za Kragujevac, koji se stalno hvali istorijom i nabrajanjima u čemu je sve bio „prvi” u Srbiji, mada je mnoge svoje „prvence” olako umeo da zatre i zaboravi, da pokida kontinuitet između prošlosti i savremenosti.

Dakle, NIN-u srećan rođendan (sa malim zakašnjenjem), a „Svetlosti” neka je - laka zemlja.