DŽvanjkanje ili revolucija
Gornji naslov je gorko ironična i samokritična parafraza znamenitog Kangrginog naslova ''Etika ili revolucija''. Jednom, ne baš tako davno, postojala je izdavačka kuća ''Nolit'' u Beogradu, a njeni naslovi su bili čitani, izdanja ponavljana. Čak je i filozof iz Zagreba mogao biti hit, skoro pa zvezda u Beogradu, popularan pisac, na ivici intelektualne mode, jer postojalo je nešto takvo kao jugoslovenska filozofija.
Krajem osamdesetih Milanu Kangrgi i njegovom izričitom evropocentrizmu počeo je da oponira jedan beogradski imenjak. Platformu za izmirenje ponudio je uticajni magazin, u komentaru pod naslovom ''Dva Milana, dva kretena'', koji ne bi bio vredan pominjanja, da nije tako nedvosmisleno najavljivao retoriku i duhovne horizonte vremena koje nastupa. Naše vreme je najavljeno kao doba varvarstva u kojem je mišljenje socijalni simptom kretenizma.
S krajem Jugoslavije u Srbiji se odustalo od daljeg mišljenja. Kao što je ovde već zabeleženo, i u svakodnevni srpski jezik uvukla se savremena sentenca prema kojoj je mišljenje kao dupe: svako ga ima. Ubrzo je taj duhovni koncept dobio i svoju pojavnu, estetsku verifikaciju u prestižnoj modi: ogromne debele glave, bez vratova, ćelave kao dupeta, postaju znak ''bitnosti'' i socijalne ''dominacije''.
Doba dupe-glava, u kojem će naše društvo reći zbogom pameti, obeleženo je opštom regresijom i patologijom svake vrste. Neće propasti samo izdavačke kuće, medij knjige i literarnosti. Sunovratiće se kompletna nacionalna ekonomija, a umnožavanje konflikata postaće jedina oblast produktivnosti. ''Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo'' zvanično će poručiti lider nacije, uveliko izrastao u idola, jedva nešto manjeg nego što je danas Vučić.
U plemenskim ratovima, etničkim čišćenjima, u ratu protiv sveta čak, sistematično će biti razorena, obesmišljena ili barem poljuljana i duhovno potkopana, svaka civilizacijska tekovina na ovom tlu. U ime jeftinog populizma i apstraktnog nacionalizma biće obezvređeno sve što je ovaj narod u dva veka, s mukom, u permanentnoj oskudici, ipak konkretno stvarao.
Jedna čežnja za prirodnim stanjem, varvarsko strahopoštovanje za argument sile i pravo jačeg, pala je od ta doba kao senka na našu sadašnjost i na izglede za u buduće.
Da li je više moguća alternativa varvarstvu? Postoji li mišljenje i konkretno delovanje koje iskoračuje iz uslovnosti i okvira zatečene realnosti? Da li u Srbiji može da dođe do odlučujućeg evolutivnog skoka u kojem bi se najzad, kako anatomiji čoveka dolikuje, razdvojilo dupe od glave?
Skupština Pokreta slobodnih građana
Kada se na jednom mestu okupe istinske zvezde kao Goran Marković, Zdravko Šotra, Nikola Đuričko, Bisera Velentanlić, te novinari, pisci, izdavači i profesori, kao Ratko Božović, Milan Vlajčić, Zoran Hamović, Janko Baljak, Radivoj Cvjetićanin, Borka Pavićević, Zoran Čičak, Rade Veljanovski, ali i mnogi drugi univerzitetski nastavnici i javni delatnici iz gradova širom Srbije, baš kao što su se u subotu okupili u skupštinskoj sali beogradske opštine Stari Grad, jasno je već na prvi
pogled da povod okupljanju mora biti prvorazredni događaj ovog društva i njegove kulture.
Ne može, takođe, a da se na prvi pogled ne primeti i neprirodan nesklad između veličine dela i individualnog značaja okupljenih, s jedne, i minorne javne pažnje koja se njihovom skupu posvećuje, sa druge strane. Televizijskih kamera, reflektora, fotoreportera i izveštača, jedva da je uopšte i bilo. Zato ovaj napis ima i prizvuk raporta.
Očigledno, 19. maja u Beogradu odigrao se događaj koji nije bio zabranjen, jer policija nije upala da rasturi skup, a nisu to učinili ni navijači, niti neki drugi ''spontano revoltirani'' prolaznici. To je bila Prva godišnja Skupština Pokreta slobodnih građana (PSG), kojom je svečano obeležen prvi rođendan najmlađeg izdanka na zakržljaloj i lomnoj biljci što dva veka u Srbiji raste, a koja se u debelim knjigama zove: modernizacija Srbije.
To što joj se i danas uskraćuju svetlost i pažnja potvrda je prisustva posvemašnje varvarizacije, gotovo jednog folklora zavere: postoji snažna i ukorenjena želja da se zvezde vide u blatu, da se uzvišeno unizi, da entuzijazam prevazilaženja bude poražen. I to nije samo želja režima. Logika režima i njegove uigrane profesionalne opozicije vremenom je postala ista.
Postoji, međutim, i uporstvo da se svetlo pokaže boljim od tame, otvorenost snažnijom od budžaka, a principijelnost kao zdravija od licemerja, te biljčica i u ovom naraštaju tera svoje lastare. Samo zbog toga ono pitanje o prekoračenju i evolutivnom skoku, vodeće u ovom tekstu, uopšte može i da se postavi, i eventualno nametne i razume.
Politika suštine
Pored finansijskog izveštaja i statutarnih izmena proceduralne prirode, Skupština PSG je raspravljala i odlučivala o izveštaju predsednika Saše Jankovića i o Manifestu slobode i pravde - svojem vjeruju, najopštijem političkom dokumentu. Sve nabrojano dvodoma Skupština PSG usvojila je velikom većinom.
U PSG postoji jedan zanimljiv unutrašnji grupni fenomen – iluzija da je prošlo nekoliko godina u toku prvih godinu dana rada. Razloge za taj efekat ponudio je i izveštaj predsednika koji nedvosmisleno pokazuje da je PSG najaktivnija politička organizacija u zemlji.
To isto važi i za naš grad. Broj dokumenata, objava, snimljenih materijala, protestnih skupova, javnih događaja i akcija koje je PSG napravio za godinu dana, u Kragujevcu kao i u Srbiji, prevazilazi ono što su sve druge političke organizacije za to vreme napravile u zbiru. To su javno dostupne i proverljive činjenice. Samo zahvaljujući tome ova organizacija se i održava u javnom životu.
Na Skupštini se, međutim, najmanje govorilo o otporu sredine, najvažnijem uzroku nesrazmere truda i efekta. To ćutanje je svojevrsni patriotizam PSG, jednan od stubova morala organizacije i valjda jedini smisleni patriotizam u Srbiji danas. Samo pominjanje toga otpora je prizivanje zloduha, a time se režim hrani. Janković prkosno ponavlja mantru ''verujte, ništa nam ne fali''.To je bodrenje, stvaranje pritiska za rečeni evolutivni skok.
Činjenice su, međutim, suviše tvrdoglave da bi se sa njima terao inat. Tom otporu materijala pripada i činjenica iz izveštaja Saše Jankovića da organizacija infrastrukturno postoji u samo 30 gradova Srbije, kao i zadatak da se do sledećeg redovnog zasedanja Skupštine taj broj udvostruči. Iz toga razumljivo sledi politički stav koji PSG dosledno ponavlja i po njemu postupa već godinu dana: neophodna je saradnja unutar opozicije.
Saradnja je definisana, najpre i najšire, kao tehnička saradnja sa svima koji su za fer i poštene izborne uslove. To znači dogovor koji obavezuje da posle sloma diktature neće biti izbornih krađa i uzajamnog potkradanja.
Međutim, između idejno i vrednosno bliskih organizacija opozicije potreban je snažniji oblik solidarnosti i partnerstva. To je definisano kao politička saradnja i ona podrazumeva udruživanje, ali nikako ne i objedinjavanje opozicije. Ko hoće jedinstvo neka ne gubi vreme sa opozicijom. Bolje da se odmah prijavi kod Vučića – tamo će naći sve što prezir prema pluralizmu podrazumeva i što logici jednog i jedinstva konsekventno pripada.
Zaključeno je da PSG neće odsustvovati iz konkretnih akcija rešavanja pojedinačnih socijalnih, komunalnih i sličnih problema građana i društva, ali da ova organizacija nije osnovana zbog toga. NJena misija je vođenje politike suštine, a to znači promene pravnih, institucionalnih i političkih okvira Srbije, koji je sputavaju na putu izgradnje modernog društva.
U tom kontekstu, predsednik PSG Saša Janković, eksplicitnije i jasnije nego bilo koji politički prvak u današnjoj Srbiji, izričito je naglasio zapadnu spoljnopolitičku orijentaciju koju zemlja mora da zauzme. To nije pitanje ideologije niti ukusa, to je pitanje samopoštovanja i istinskog patriotizma. Stabilnost Balkana je geopolitički cilj zapadnih sila, a na istoku ova regija privlači pažnju samo kao ''trn u peti Evrope'', kako se izrazio, i sve što Srbiju sa te strane očekuje može
biti samo dalja destabilizacija i stvaranje novih konflikata. Ko ne želi da šalje svoju decu u ratove i u beli svet, ko želi miran društveni razvoj i uslove za napredovanje u Srbiji, najpre mora želeti Srbiju na zapadu.
Etika kao revolucija
Ta civilizacijska orijentacija, koju Srbija već dva veka gubi i nanovo pronalazi, u njenom savremenom političkom jeziku zove se PSG. Misija Pokreta slobodnih građana je u tome da poveže najšire kulturno nasleđe zapadne civilizacije sa idealima našeg društva. Kako to kaže Radivoj Cvjetićanin, predsednik političkog saveta PSG, i pisac polaznog teksta Manifesta slobode i pravde: ''iz daleka dolazimo i daleko putujemo''. Ali dug dah ove politike suštine u ovom trenutku pre svega znači
prisutnost i održanje: svaki građanin Srbije koji ovo oseća i razume mora znati da PSG postoji i gde može da pronađe svoje bližnje po slobodi.
Nikoga ne treba da zbuni što se prvom rođendanu ove organizacije podjednako ne raduju ni režim ni opozicija. Vrednosti oko kojih ona okuplja građane poziv je na promenu okvira u kojem su svi subjekti našeg političkog života konstituisani.
Važno je uočiti da su vrednosti o kojima je reč suština moderne Srbije, ali i zapada. Reč je o revolucionarnim tekovinama, u krvi izborenim, u Srbiji kao i u Americi i Evropi, a to su i ustavnost, i državnost, i republika i njoj pripadni suverenitet građana. To što one zatravljuju i zarastaju u bujad dnevne stihije samo potvrđuje koliko je građanska svest i njen moral važan institut socijalne realnosti.
Postoji reč koja opisuje moral nezadovoljstva varvazujućim stanjem, privatnog otpora u ambijentu suspendovane slobode mišljenja: to je izraz džvanjkanje. Reč je nestandardna, baš kao i sama etika zvocanja i dodijavajućeg prigovaranja. Jedini medij srpskog jezika koji daje ravnopravan leksički status džvanjkanju je popularna društvena mreža Vukajlija. Tamo se džvanjkanje definiše kao neuroza ''između hipohondrije i teorije zavere''. Tačno bi tako monopol i nekontrolisana moć želeli da
vide političku opoziciju: kao pokret resantimana, zajednicu otrovanih duša, kao gubitnike i nezrelost koja do podne mrzi sebe, a od podneva i sav ostali svet.
Snaga građanskog morala je, međutim, upravo u svesti o sopstvenom revolucionarnom poreklu. Pravo da dignemo glavu nije nam dato ni od Boga, ni od kralja, niti od bilo koje svetovne ni duhovne vlasti. Iza tog formalno priznatog pravnog instituta stoji revolucionarno nasilje čija strava mora ostati da sublimirana lebdi nad građanskim društvom: kao inspiracija i sankcija, kao zastrašujuća opomena i potpora ličnom dostojanstvu čoveka i građanina. Istorijska revolucija realno živi i
oprisutnjuje se samo kao građanski moral.
Da li se, dakle, evolutivni skok odvajanja dupeta od glave zaista može i dogoditi? Etički, to je pitanje kičme, specifičnog organa kojeg je za te namene izumeo gospod Bog iliti priroda. Zato odgovor suštinski zavisi od odgovora na prethodno pitanje: da li građani Srbije uopšte žele da nose svoju kičmu uspravno?