Ima li kraja početku
''Nemam ja ništa protiv demokratije, ja se bojim demokratizacije. Bojim se da je između demokratije i demokratizacije razlika kao između kanala i kanalizacije.''
Abdulah Sidran (iz jednog televizijskog intervjua)
Zamisao novog početka za demokratsku i emancipacijsku politiku u Srbiji ima pre svega aksiološki smisao: to je zahtev i projektni zadatak kreiranja politike principijelno građene oko jednog jezgra međusobno usaglašenih, jasno tumačenih i dosledno zastupanih vrednosti. Nije, dakle, reč o povratku. Ne traži se nova šansa za stare kadrove i njihove već viđene politike. Reč je o mladoj srpskoj demokratiji i njenom odsudnom traganju: za principom, za čvrstim i pouzdanim tlom, za
utemeljenjem. Duhovna istorija naše civilizacije pokazuje da je to traganje za početkom.
Sam početak je retko kada jedan i potpun događaj. Ipak je reč o procesu nastajanja. Naročito kada je to poduhvat za više generacija, baš kao što je slučaj sa demokratizacijom Srbije. Moglo bi se reći da kraj autoritarnog komunizma i proces demokratske tranzicije u Srbiji počinje sa Slobodanom Miloševićem?
Ipak je on, premda ne uvek spremno i rado, ukinuo oveštale zakone komunističkog režima, ozvaničio izborni parlamentarni višestranački sistem, ozakonio proces privatizacije. Neki su ipak spremniji da početak demokratizacije Srbije vežu upravo za njegove prve izborne poraze: za 1996. godinu i pobedu koalicije demokratskih partija ''Zajedno'' u skoro svim većim gradovima. Međutim, najveći broj relevantnih analitičara, domaćih i stranih, uzima 2000. godinu, ''petooktobarsku demokratsku
revoluciju'' i period Zorana Đinđića za ''istinski'' početak demokratizacije Srbije. Ko je u pravu?
Nije tek šeretska mudrost Nasradin hodže tvrdnja da su svi po malo u pravu. Stupnjevitost i zametnost početaka srpske demokratske emancipacije samo svedoči o dubini iz koje kao društvo izlazimo i o tami koju u sebi iz nje nosimo. Ohrabrujuće je da se ipak krećemo, ali putanjom koja, baš kao što nije pravolinijska, nije još uvek ni na videlo izvedena. To će reći, nije stvar u tome da se navedenim raznobojnim tumačima početka savremene srpske demokratije džentlmenski oda priznanje
da su, bar po malo, svi u pravu. Potrebno je da se ozbiljno shvati: ta tvrdnja ima smasli samo zato što niko nije u pravu. Niko ne određuje sasvim ispravno početak srpske demokratije zato što se on još uvek nije ni dogodio: Srbija još uvek nije moderna demokratska republika u punom značenju tog izraza.
Empirijsko svedočanstvo za tu tvrdnju je više nego očigledan sadržaj i okvir svakodnevice. Celodnevni i svakodnevni politički nadzor nad sistemom javnog informisanja, cenzura, odsustvo društvenog dijaloga, nerasvetljene sumnje u izborne krađe, kult ličnosti političkog vođe, nespremnost državnih organa da rasvetle i sankcionišu ulično nasilje nad građanima, i još mnogo toga iz našeg opskurnog društvenog miljea, nespojivo je sa demokratskim društvom i pravnim poretkom moderne
republike.
Isto to, međutim, ovde se hoće reći optimistički i društveno afirmativno, a ne tek kritizerski: pozicija Saše Jankovića, predsednika Pokreta slobodnih građana, na političkoj sceni Srbije je dovoljan i nedvosmislen indikator odsustva demokratije u srpskom političkom sistemu. I u demokratiji bi Saša Janković mogao ostati u manjini i u opoziciji, pa još kako. Ali govoriti ono što on govori, zagovarati što on zagovara, delovati kao on, a zbog toga biti prokazan, oficijelna persona non grata
i etiketiran kao ekstremista, e to je moguće isključivo i samo u autoritarnim režimima neslobode.
Šta sad hoće taj Janković
Janković bi u nekom hipotetičkom demokratskom društvu lako mogao biti u manjini, čak i u marginalnoj opoziciji, prvenstveno zbog odsustva provokativnosti, zbog elementarnosti i sadržinske nezanimljivosti njegovih najvažnijih stavova. Naprosto, to što on zastupa to se u svakoj demokratiji podrazumeva. Središte pravno-političke imaginacije Pokreta slobodnih građana i njegovog predsednika je bukvar demokratije, početnica i vjeruju modernog građanskog društva i njegove pravne države. U
Srbiji je to, međutim, prva linija fronta najstrasnije političke borbe. Zastrašujuće je za društveno samorazumevanje, pa čak i za nacionalno samopoštovanje, s kakvom se upornošću rovovske ukopanosti u Srbiji odbija slikovnica demokratije.
Sadržinsko, idejno i vrednosno jezgro Jankovićeve politike rudimentarno je i jednostavno, te se da izložiti u jednom pasusu teksta. Sav suverenitet Republike Srbije potiče od njenih građana, baš kao što izričito kaže i njen Ustav. Dakle, u demokratskoj republici ne postoj vladar niti bilo koji autoritet iznad građana. Svu vlast imaju i drže slobodni građani, koji nisu ničiji podanici, a čija je volja, kroz parlamentarni sistem predstavničke demokratije, izražena u vidu zakona. Vladavina
zakona, njegovog slova i njegovog duha, temelj je pravne države. Takva država nije izraz plemena, njegovih običaja, folklora, poglavica i predačkih duhova, nego univerzalne racionalnosti i prosvećenosti.
Tek kroz takvu državu i njen ustav slobodni građani se uzdižu na nivo ostvarene političke nacije. Zato njena politika bazično i ne može biti etnički nacionalizam, jer etničko, zajedno sa polom, pigmentacijom, verovanjima, spada u pojedinačno, privatno i lično, već mora postati univerzalni ustavni patriotizam. On podrazumeva permanentnu angažovanost građana. Kroz inicijative, samouprave, referendume, javne rasprave i druge mehanizme participativne demokratije oni aktivno vrše nadzor nad
političkim procesom predstavljanja, daju životni sadržaj toj ustavno-pravnoj formi i uvek iznova potvrđuju, u svom vremenu i izazovima koje ono nosi, svoju državu i svoj suverenitet
Ovaj koncept istovremeno oživljava revolucionarne osnove moderne srpske države. Taj neverovatni most sa istorijskim smislom Prvog i Drugog ustanka uspostavlja se posle čitava dva veka polovičnog, vazda nedorečenog, nacionalnog političkog moderniteta. Ovo je ključna tačka u čijem previđanju značajno učestvuje čitava jedna strategija istoriografske falsifikacije: naknadnog osiromašenja prošlosti i njene arhaizacije.
U toku revolucionarnh godina srpskih ustanka i Kant je već mrtav, a Monteskje, Volter, Ruso predstavljaju duboku prošlost. Ne da Hegel u to vreme neguje ''zmajevo seme'' revolucije čak i u najretrogradnijoj evropskoj kulturi junkerske Nemačke, nego se, na primer, ideolog srpske revolucije, Vuk Karadžić, mogao sretati i sa Marksom. Ne znamo da li i jeste, ali nema sumnje da su u njegovom delu opredeljenja i izrazi klasne svesti nesumnjivi. U to vreme, recimo u fizici, već je izveden
Tomas Jangov eksperiment sa dvostrukim prorezom. Tačno je da će decenijama čekati na prva tumačenja, skoro ceo vek na potpuniju interpretaciju, ali eksperimentalne osnove kvantne fizike već su bile pripravljene.
Zašto ovo govorim? Ne bi li postalo jasnije da je elementarni program Pokreta slobodnih građana misao koju je hvatalo i želelo da izrazi još to revolucionarno doba nacionalne istorije. Još jasnije: da je ovo što govori Saša Janković danas govorio Karađorđe 1804. godine, njegovi evropski savremenici bi ga i te kako razumeli! Ali ako je i shvatljivo što zbog socijalnih uslovnosti, stanja nacionalne prosvete i kulture, to nije mogao reći Karađorđe početkom 19. veka, zastrašujuće
postaje saznanje da to jednako još uvek nije mogla ni srpska politika krajem 20. E, sada se primičemo poenti: to je još uvek jeres i alternativa, u Srbiji 21. veka!
Ka kraju početka
Čini se da je izuzetan kvalitet političkog procesa demokratizacije Srbije iznedren nastajanjem Pokreta slobodnih građana. Srpska moderna politika je konačno došla do bazične formulacije, do pojma i sadržaja svoga početka. Taj skup pravno-političkih aksioma predstavlja dovoljan i nužan uslov demokratskog političkog sistema u modernoj pravnoj državi. Na to misli i sam Janković kada na javnim skupovima ponavlja da je stvar dogovora da li ćemo politiku postaviti malo više u desno, ili
baš malo više u levo, ali da je prethodno prihvatanje ovih principa stvar o kojoj se ne može pregovarati. Oni su duh i Ustava Republike Srbije i evropske agende zajedničkih vrednosti i istorijske savremenosti.
To znači da Janković nije ime samo za bukvar, nego i za domaći zadatak srpske demokratizacije. Taj zadatak je nezaobilazan. Logički nije moguć nikakav napredak društva u Srbiji dok on ne bude urađen. To onda znači da imamo i odgovor na pitanje iz naslova ovog teksta i da možemo precizno da odredimo kada se završava srpska demokratska tranzicija i zaista najzad počinje demokratija u Srbiji: kad slobodno izraženom većinskom voljom građana Srbije na parlamentarnim izborima pobedi Pokret
slobodnih građana.
Možemo biti i precizniji. Nosilac te pobede možda i ne mora biti Janković lično, možda čak ni njegova organizacija, ali taj program i ta politička sadržina moraju postati preovlađujuće političko htenje, ne elitistički razlikovni znak, nego javni diskurs, način govora i mišljenja većine ili barem vođenja njenog interesa. Naravno i bez toga Srbije možda može biti i u buduće. Za one koji još uvek veruju da je nacija stvar krvi i istrajavaju u nacionalnoj eugenici, nema sumnje da će i bez
toga biti Srba, biološki zagarantovano. Ali demokratske Srbije pre i bez toga ne može biti ni retorički, ni logički, ni pravno, ni politički. Min njet.
Za one koji vole preciznije hronološko određenje i ne prezaju od proročkih izviđanja budućnosti, izgledi te stvari se mogu i jasnije promišljati. Pre svega iz perspektive društvenih interesa i njihovih etabliranih nosilaca. Nema sumnje da taj program ne izražava interese struktura koje su privilegovane u postojećem stanju. Kao i svaki revolucionarni građanski program to je stvar ''sirotinje raje''. Međutim, ma koliko perspektive siromaštva u Srbiji bile zagarantovane, i bez obzira što
je to jedina socijalna kategorija koja ubedljivo raste u Vučićevoj eposi, to ipak ne ohrabruje. Zato što je agresivnim ideološkim i propagandnim sredstvima klasna svest srpske sirotinje uglavnom svedena na nulu. Jasnije rečeno, izmanipulisana srpska sirotinja je najjači, glavni nosilac ideologije i interesne agende svojih predatora. Glavni opijat te socijalne mimikrije i zloupotrebe ljudi je ideologija srpskog nacionalizma. Tako se pitanje svodi na sledeće: koji su izgledi i šanse da umesto
nacionalne mitologije srpski jezik, njegovi svakodnevni retorički obrasci i većina aktera u komunikaciji prihvate ideologiju sopstvenih, ljudskih prava?
Ma koliko, ovako preformulisana, ova problematika izgledala obeshrabrujuće, ipak postoje dva pozitivna momenta i tendencije koje ulivaju nadu. Prva je pauperizacija inteligencije. Ma koliko književnici, umetnici, prosvetni radnici i cela takozvana srednja klasa, uzeti kao esnafi pojedinačno, u političkoj borbi izgledali inferiorno i bezopasno, činjenica je da zahvaljujući njima koeficijent inteligencije i sposobnost artikulacije sopstvenog interesa u srpskoj sirotinji rapidno rastu.
Predatorski i monopolski srpski kapitalizam (kako ovo uopšte nazvati?) uskoro bi mogao biti iznenađen snagom i argumentacijom sindikalno-političke borbe.
Drugi je momenat još važniji, a to su mladi. Uglavnom apolitični, uprkos sopstvenom siromaštvu, oni mnogo više pripadaju otvorenom svetu nego ovoj i ovakvoj politički zazidanoj Srbiji. Indikativno je kako sveprisutna propaganda nasrće na njihov stil života: te otuđeni su, više vremena provode uz mobilni telefon, na internetu i u virtuelnoj realnosti nego u analognom svetu, te uopšte ne umeju da komuniciraju, bolje znaju engleski nego srpski.
E, baš to ih i čini snagom emancipacije i pretnjom za poredak. Usvajanje tehnoloških i komunikativnih standarda savremenog sveta je smrtna rana ovdašnje ideologije podjarmljivanja. Baš zbog toga sistem lije krokodilske suze za njima, a svesno ih i organizovano gura iz Srbije u svet, kao političku pretnju u nadolasku. Ovdašnji kapital bi najradije srpsku omladinu razmenio za Kineze, Sirijce, za bilo koga ko i ne namerava da se integriše u ovo društvo.
Ohrabrujuće je da ovdašnji poredak i status quo za svoje neprijatelje objektivno ima inteligenciju i mlade. Kakva je budućnost režima sa takvim neprijateljima? Gledano tako, čini se da je stvarni početak sasvim blizu i na dohvat upravo ovoj generaciji. Ali ipak, sa predviđanjima treba biti oprezan, jer je prethodni uslov demokratske Srbije da to postane i njihova osvešćena želja.