LJudima treba vratiti nadu i snagu
Mi u Beogradu nemamo pravu sliku o tome kako se u Srbiji teško živi. LJudi su odsutni, nemaju energiju, deluju kao da im nije ni do čega, nemaju ni nade ni snage. E, to mi treba da im povratimo, kako bi savladali svoj očaj i umor
Na dogovoreni razgovor u kragujevački restoran „Vodenica“ Nataša Jeremić dolazi u društvu svekrve Sene. Ne da nemaju nikakvu pratnju, nego deluju kao dve žene koje su krenule na kafu, ali ih obaveze požuruju: Natašu iz štaba predsedničkog kandidata (a pre svega supruga) Vuka Jeremića podsećaju na vreme, jer u sportskoj hali „Park“ Jeremić Kragujevčanima predstavlja svoj program.
Tog jutra Nataša je stigla iz NJujorka gde je boravila tri dana „iz medicinskih razloga“. Sa neskrivenom nežnošću kaže da žele bebu, da je to razlog njenog puta u NJujork i da to ne krije.
Nataša Jeremić godinama je bila zaštitno lice RTS-a, voditelj i urednik Drugog dnevnika, a kako razgovor vodimo u gradu u kome se mediji gase gotovo na dnevnom nivou, novinarstvo je prva tema:
- Mislim da je situacija u medijima u Srbiji skoro svuda ista. Kako u u Beogradu, tako i u manjim mestima. Pre svega, položaj novinara je loš i tu nešto mora da se promeni. Potrebno je menjati i zakone koji će novinare osloboditi ogromne zavisnosti od države, a samim tim i od političkih partija. Kada donesemo prave zakone koji će medije osloboditi, pre svega finansijskog uticaja države, moći ćemo da se pomerimo sa ove tačke.
Novinari su egzistencijalno ugroženi, novca nema i prinuđeni su da biraju između svoje egzistencije, u krajnjoj liniji - svoje bezbednosti, i toga da li će se baviti profesionalnim informisanjem. U većini slučajeva novinari se odlučuju za svoju egzistenciju i ne možemo da ih osuđujemo zbog toga. Malo je, zaista, onih koji su spremni da dignu glas, a i kada to učine nema prostora i medija na kojima se može čuti taj njihov glas.
I sami ste nedavno bili žrtva cenzure. I to u ženskom časopisu.
Veoma zanimljiv slučaj. Reč je o ženskom časopisu koji se bavi laganijim, životnim temama. Tim pre bila sam iznenađena kada su mi rekli da intervju neće biti objavljen. Oni su mene zvali za intervju, zamolili su me da ne razgovaram ni za jedan drugi časopis kako bi imali ekskluzivu, mada ništa spektakularno nisam rekla.
Kada su mi saopštili da intervju neće biti objavljen, rekla sam im da ja o tome moram da pričam. Objasnili su mi da su iz svog marketinga dobili informaciju da, ukoliko objave intervju sa mnom, neki oglašivači im se više neće javiti, da će im ukinuti reklame i da to znači da će oni ostati bez plata.
Rekla sam im da se plaše. Odgovorili su da se ne plaše nikoga iz vlasti, ali se plaše da će ostati bez plata. To je to. Različiti su strahovi. I o tome mora dase priča. Ovo je banalan primer, ali stravičan primer cenzure, stopira se intervju u kome pričam o nekim životnim stvarima samo zbog toga što sam supruga jednog kandidata na predsedničkim izborima. To ne bi trebalo da bude tako.
Pred Novu godinu dali ste otkaz u RTS-u. Kakvo je stanje, po vašem viđenju, u javnom servisu?
Znam odavno šta se dešava u informativnom programu, radila sam u informativnoj redakciji, čujem se sa kolegama i verujem im kada kažu da su im uslovi nepodnošljivi za rad i da ih je sramota onoga što rade. Mnogi od njih se bore kao lavovi i pokušavaju da se izbore za minimum prostora da proguraju tačnu informaciju, bez ikakvog komentara.
Zadatak svakog novinara jeste da kritikuje svaku vlast. Jer mi jesmo ti koji su korektori vlasti, faktor koji bi trebalo da utiče na održanje sistema vrednosti u društvu. Ovako – utičemo na uništavanje tih vrednosti, jer radimo to što radimo. Situacija je vrlo komplikovana. Zemlja je siromašna, novinari su bez novca, u pitanju je začarani krug i to je neodrživo.
Mislite lida vam se veruje kada ovo pričate, s obzirom da ste supruga jednog od predsedničkih kandidata iz opozicionog korpusa?
Svakako ima onih koji mi ne veruju. Reći će - ona to govori, jer joj se suprug kandidovao za predsednika Srbije i sada je rešila da priča o tome. To nije tačno, jednostavno takva sam osoba da otvoreno govorim o svemu. Čak sam pre godinu dana bila upozorena da ne pričam tako otvoreno o stanju u medijima, a tada Vuk nije ni pominjan kao predsednički kandidat.
Ko vas je upozorio?
Suprug je dobio poruku da bih mogla da prestanem da pričam kako na RTS-u vlada diktatura. To je bilo pre godinu i po dana, što znači da sam još tada otvoreno pričala kakva je situacija u medijima. Nisam licemerna. Uvek sam stajala na strani slobode svoje profesije i uvek sam branila slobodu svoje profesije. Bila sam i u neprijatnim situacijama u vreme Miloševićeve vladavine, ali sadašnje stanje je, kako mi prenose kolege, a to i sama vidim, neizdrživo.
Ipak, ostavljam za pravo ljudima da veruju kako ja ovo pričam jer mi je suprug kandidat za predsednika. Ali, šta god da se dogodi na predsedničkim izborima, nastavljam da se borim za slobodu novinara i, ako budem imala ikakvog uticaja, nastojaću da se to stanje poboljša.
Upotrebili ste reč - diktatura. Primećeno je da ste u Ježevici (selo kod Čačka iz koga je Vuk Jeremić i zvanično krenuo u kampanju) u izjavama bili mnogo oštriji od supruga?
Takva je situacija. Zamislite da radite u informativnom programu i da se kontroliše svaka rečenica koja ide u vašoj emisiji. Zamislite taj pritisak. Kakvo je to stanje svesti ljudi koji imaju potrebu da kontrolišu svaku rečenicu koja ode u etar? Kojima zasmeta jedan najpitkiji, najlaganiji intervju dat ženskom časopisu. To je cunzura, koja lagano prelazi u diktaturu.
I stalno su nešto ljuti na novinare, stalno su novinari krivi, a novinari imaju pravo da pitaju. Jer, mi novinari zastupamo građane. Pa, da si najbolji na svetu, moraš imati slobodne medije i jaku opozciju.
Vuk Jeremić je sada stalno na naslovnim stranama tabloida, svašta se piše, padaju uvrede, izmišljaju navodne afere... Da li vas to pogađa?
U početku sam redovno čitala sve što piše o mom suprugu i strašno me je pogađalo. Nisam mogla da verujem dokle ide ljudska mašta. I mnogo sam se nervirala. A onda sam shvatila da moram sebe nekako da zaštitim.Dok sam bila i NJujorku sve sam pratila. Sada ne čitam tabloide. Ponekad u prodavnici vidim naslovne strane.
Ima li razlike između tabloidnih medija kod nas i onih koji izlaze u zemljama tradicionalne slobode izražavanja?
U Americi postoje mediji koji se bave raznim pričama, ali akteri tih priča su glumci, pevači, skoro nikada se nije desilo da imate ozbiljnog političara koji preko takvih medija plasira neku priču.
Imam dosta prijateljica koje rade na Si-en-en-u. Jedna od mojih prijateljica sada ima svoju nevladinu organizaciju. Druga je producentkinja emisije Čarli Rouza. NJima se nikada nije desilo da ih neko pozove i kaže im šta da objave. To je nezaimislivo. Ali - one su finansijski potpuno nezavisne. Kada im pričam šta se dešava kod nas, njima je to nezamislivo.
Mogu novine da forsiraju određene političke ličnosti, ali im je obaveza da prenose tačne informacije i ne prećutkuju ih. I na svakoj televiziji, kada je reč o, recimo, presedničkim izborima, mogu se čuti stavovi svakog kandidata. Kasnije će se na račun nekih izneti kritike, ali se ništa ne prećutkuje.
U kampanji sa Vukom Jeremićem i vi obilazite Srbiju. Šta na vas ostavlja najjači utisak?
Na žalost, to koliko ljudi u Srbiji teško žive. Mi u Beogradu nemamo pravu sliku o tome kako se u Srbiji teško živi. A onda se šokiraš i pitaš se - šta mi u stvari radimo? I za šta se borimo? Tužno, poražavajuće... Zaista sam se osećala loše, ljudi su odsutni, nemaju energiju, deluju kao da im nije ni do čega. I nemaju nadu. Malo je onih koji imaju veru, iskru u očima. LJudi su ubijeni i nije im ni do čega. Nisam sigurna da imaju snage.Nadam se da će je skupiti, ali to mora da pođe od nas, jer ljudi su umorni.
Kakva je uloga supruge u izbornoj kampanji jednog predsedničkog kandidata?
Samo dve supruge su u kampanji, a ima dosta kandidata. Prozivali su nas i rekli da imitiramo bračni par Obama. Mislim da ako smo par, partneri, to znači da mi podržavamo jedno drugo. Ovo je vrlo važna borba, važan cilj i želim da budem deo toga. Jer, i ja želim da se nešto promeni. I želim da pomognem suprugu u toj borbi. Uvek sam uz njega, kao što je on uvek uz mene, i potpuno je prirodno da mu se priključim u ovoj kampanji.Za mene je porodica jako važna. Mi smo porodica i podrazumeva se da smo zajedno u svemu.
Da li, kad stignete kući sa nekog predizbornog skupa, sređujete utiske?
Obično razgovaramo u kolima na putu do kuće. Stignemo jako kasno i trudimo se da iskoristimo trenutak da odemo da spavamo.
Ukoliko se dogodi da Vuk Jeremić postane predsednik Srbije, kako sebe vidite? Hoćete li da osnujete fondaciju?
U budućnosti sebe vidim kao nekoga ko će se boriti za slobodu medija, kako god zvučalo kada to kažem i šta god moj suprug bude uradio. Sada stvarno ne razmišljam o tome šta ću ja ukoliko on pobedi i kakva je moja uloga. Otom potom.
A da li ostajete u Srbiji u suprotnom? Pojedini mediji tvrde da je Vuku Jeremiću Srbija prolazna stanica.
Svašta se pisalo. I da će moj suprug postati kandidat ove ili one stranke, da će prihvatiti ovo ili ono mesto. Od toga se ništa nije desilo, kao što je on i rekao. I mislim da su ljudi mogli da uvide da je iskren u izjavama. Mi smo se vratili u Srbiju i ostaćemo u Srbiji. Nije nam ovo usputna stanica.Uvek mi je nedostajala kuća i ja se lepo osećam u Srbiji. Meni je lepo u mojoj zemlji.
