MIRJANA I RADIŠA PAVLOVIĆ PRVI PUT GOVORE O NESTANKU SVOJE DECE
Ne odustaju dok ne nađu blizance
O Radiši Pavloviću se u Kragujevcu već odavno sve zna. Poznate su njegove aktivnosti u sindikatu i borba za prava radnika, ali je tek nedavno javnost saznala da je on uključen i u slučaj nestalih beba. Kaže da godinama o tome nije govorio, čak ni sa svojom suprugom, ne želeći da dira u stare rane, ali je paralelno sa drugim aktivnostima vodio sopstvenu istragu o dva sina rođena 13. novembra 1988. godine.
Tok dana u 15,10 na svet je došao njegov prvi sin, da bi se samo pet minuta kasnije rodio i drugi. Iako se radilo o prevremenom porođaju, u sedmom mesecu, njegova supruga je sigurna da su oba deteta zaplakala, a kasnije ih je i videla prvi i, nažalost, poslednji put.
Pošto je porođaj bio težak, pa je pored dežurnog lekara prisustvovao još jedan ginekolog, Mirjana Pavlović se seća da je lekare pitala da li će i koliko deca biti u inkubatoru, budući da su rođena sa tek nešto preko kilogram i po, ali su je oni uveravali da je sa bebama sve u redu i da ih nose u prostoriju gde je smeštene druga novorođenčad.
Iako do tog trenutka sve deluje normalno, naša sagovornica objašnjava da joj posle izlaska iz porođajne sale više nikada nisu doneli decu i da nijedan doktor nije došao da je pregleda, iako se ona osećala veoma loše. Pregled je tek drugog dana od porođaja obavio lekar koga je porodica Pavlović privatno znala i, kako kaže Mirjana, rekao joj je da su obe posteljice ostavljene u njoj, da je nastupila sepsa i da se nalazi u veoma teškom stanju.
Za to vreme, neznajući šta se dešava sa njegovom suprugom, Radiša je sa taštom došao da se raspita o zdravlju svojih sinova, kada mu je 14. novembra rečeno da je jedno dete umrlo, a da je drugo još uvek živo. Međutim, već sledećeg jutra dobija telegram da je i drugo dete umrlo i da se pojavi u Kliničkom centru da preuzme tela beba.
- Odmah po prijemu telegrama sa ocem sam se spakovao i krenuo u bolnicu, na patologiju, da preuzmem decu. Tamo me je patolog ubeđivao da ne moram da ih uzmem, da oni po službenoj dužnosti šalju telegrame, ali kako sam insistirao rekao je da još nije izvršena obdukcija i da odnesem neki koverat u matičnu službu, da bih mogao da preuzmem decu. Tako sam i uradio i za nekih pola sata se vratio u bolnicu. Šok koji sam tada doživeo nikada neću da zaboravim, jer sam video oko 40-tak beba, poluzaleđenih u nekim fiokama. Odveli su me do jedne od njih i rekli: „Ovo su tvoja deca“, priseća se Pavlović.
Objašnjava da je tada imao samo 24 godine, da je verovao institucijama i da, pošto mu je žena bila u teškom stanju, niko nije mogao decu da identifikuje jer ih je jedino ona videla. Tek mnogo godina kasnije u glavi mu je proradio crv sumnje i pitanje kako su obdukciju izvršili za samo pola sata, koliko je on bio u opštini?
Preuzetu decu odneo je u Dubravu, selo u Gruži u kome i danas živi, ali mu je već tada nešto bilo čudno, iako je to u tom trenutku pripisao stresu. Naime, kako objašnjava, činilo mu se da su deca koju je doneo kući bila mnogo veća od težine i dimenzija koju su imali na rođenju, a kasnije su njegove sumnje potvrdili i svi oni koji su ih videli, neposredno pre sahrane.
Otvaranje afere probudilo sumnje
Ne sumnjajući da nešto nije u redu Radiša je svoje sinove po svim običajima sahranio, a Mirjana se na svu sreću oporavila, izašla iz bolnice, pa su supružnici rešili da priču o deci ostave iza sebe. Međutim, kada je 2002. godine otkrivena bebi afera, Radiša je prvi put objasnio ženi da sumnja da sahranjena deca nisu njihova i pokušao da od nje sazna neke činjenice kojih se seća iz tog perioda. Prvo nepodudaranje bilo je to što su Mirjani u porodilištu pokazali dva novorođenčeta plavkaste kose, dok je jedno od dece koje je Radiša doneo kući bilo crno. Takođe, Mirjanina majka se sećala da su deca koju je ona videla bila teška oko tri - četiri kilograma, dok je u knjigama u porodilištu upisana znatno manja težina. To je izazvalo još veću sumnju jer nije bilo logično da deca, koja su pri tom rođena u sedmom mesecu, mogu toliko da napreduju za samo dva dana.
Sumnja je bila dovoljna da počnu da istražuju, pa su od Kliničkog centra zahtevali medicinsku dokumentaciju na uvid. Iako je iz ove ustanove dobio čvrsto obećanje da će je i dobiti, to se nije desilo čitave tri godine, tokom kojih je Pavlović svake nedelje zvao i tražio da mu se dokumenta dostave. Konačno, u julu 2006. godine piše zvanični zahtev i 1. avgusta ga pozivaju da pogleda dokumenta.
- Tražio sam kompletnu dokumentaciju od momenta ulaska do otpusta iz Kliničkog centra, uz prateća dokumenta – istoriju bolesti dece i žene. Već u protokolu porođaja primetio sam nepravilnosti. Moja deca su, iako je reč o blizancima, upisana samo u jednu rubriku, na čijem kraju je pisalo - uzeto. Kada sam ih pitao šta to znači, niko mi nije odgovorio. Slikao sam papire, plašeći se da ih ne unište, a onda sam otišao u Direktorijum i tražio papire sa Dečijeg odeljenja jer je pisalo da su deca posle dva i po sata tamo prebačena, iako je mojoj ženi rečeno da su dobro, priseća se Pavlović.
U Direktorijumu su mu rekli da su ti papiri usled poplava uništeni, ali kada je zapretio da će organizovati protest ispred bolnice, po njegovim rečima, za samo osam minuta dokumenta su ipak nekim čudom pronađena.
- Kada sam otvorio dve istorije bolesti usledio je šok za šokom. Prvo, u zvaničnim papirima stoji da su deca pošla iz porodilišta istovremeno, u 16 časova, a na Dečije odeljenje ih primaju u razmaku od pet minuta, u 15:45 i 15:50, pre nego što su i krenula sa porodilišta. Takođe, zapalo mi je za oko da ih primaju dve različite osobe, u popodnevnoj smeni kada je obično jedan lekar dežuran. U papirima piše da je jedno dete primila Desanka Obradović, a u drugoj koloni piše samo Duško. Zanimljivo mi je bilo i to što su deca bila različitih dimenzija, na rođenu oba duga 44 cm, da bi na Dečijem jedno bilo dugo 47, a drugo 42 cm, iznosi svoje sumnje Radiša Pavlović.
Papire odnela policija
Sva dokumenta je slikao, sačuvao i nastavio istragu, da bi 2012. godine kada je uveden Zaštitnik prava pacijenata gotovo sve papire dobio zvaničnim putem. Međutim, pošto nikada nije dobio istoriju bolesti žene dopunio je zahtev, ali je iz Kliničkog centra dobio neočekivani odgovor. Naime, istorija bolesti njegove žene je sa Klinike za ginekologiju i akušerstvo poslata, po nalogu Republičkog inspektora za zdravstvo, Ministarstvu unutrašnjih poslova u Kragujevcu, kao i drugim službama koje su se bavile aferom nestalih beba. Najčudnije je što porodica Pavlović do tada nije učestvovala u tom procesu, nikada nisu podneli krivičnu prijavu, već su istragu vodili samostalno.
Takođe, nepravilnosti mogu da se uoče i na potvrdamo o smrti dece na kojima nema ni imena, ni faksimila lekara koji je ustanovio smrt, ali i na izvodima iz knjige rođenih na kojima piše da je jedno dete rođeno u novembru, a drugo u januaru 1988.
Usled takvog razvoja događaja Pavlović je, priznaje, svaki dan pozivao broj telefona jednog od ginekologa koji je porodio njegovu ženu i postavljao mu isto pitanje: „Gde su moja deca“?
Da se nešto čudno dešava shvatio je kada je jednog dana dobio telefonski poziv u kome je prećeno smrću njemu i članovima njegove porodice. Posle toga Pavlović je podneo krivičnu prijavu protiv osobe koja mu je pretila, ali i protiv jednog kragujevačkog ginekologa i NN lica koja su po navodima iz krivične prijave učestovala u otmici njegovih beba. Tražio je, takođe, u skladu sa presudom „Jovanović” pred sudom u Strazburu i obavezujućeg naloga tog suda prema državi Srbiji, da se svaki pojedinačni slučaj nestalih beba ispita, da se otvori zvanična istraga i da mu se dozvoli otvaranje grobnog mesta i uzimanje DNK sa leševa koji su mu predati bez utvrđivanja identiteta.
Kako je Osnovno tužilaštvo odbilo njegove zahteve, on se pre više od godinu dana obratio Višem, a zatim i Apelacionom tužilaštvu, ali nikakav odgovor od njih još nije dobio. Ipak, kaže da neće odustati dok ne sazna istinu o svojoj deci. Spreman je, objašnjava, na obe varijante, pa i da DNK analiza pokaže da deca koja su pokopana jesu njegova. U to iskreno sumnja, ali će tada konačno ostaviti iza sebe tu priču. Sa druge strane pita se da li je država spremna da pokrene istragu protiv odgovornih lica, ako DNK analiza pokaže da je tačno ono što on već godinama sumnja.
- Moji sinovi, ako se potvrdi ono u šta ja verujem, su živi i sada su odrasli ljudi, imaju 28 godina. Ne mogu sada da ih odvajam od porodice sa kojom su živeli, nito to želim. Hoću da ih upoznamo supruga i ja, ali i moja deca, da znaju da imaju još dva brata, zaključuje Pavlović.