Pravno iznad pravičnosti
Ostati beskućnik pored konforne porodične kuće sa ateljeom, koja se prostire na sedam ari praca u strogom centru grada - u ulici Ilije Kolovića broj 31, bivša Dušana Dugalića, gde ste odrasli i proveli čitav svoj vek, zvuči kao prokletstvo. Tako nešto, međutim, dogodilo se kragujevačkoj akademskoj slikarki Jeleni Petrović, bivšoj profesorki Prve kragujevačke gimnazije i to u osamdesettrećoj godini života, kada više nema vremena za novi početak.
Gospođa Jelena tvrdi da je prevarena od strane čoveka koji je u to vreme slovio za uspešnog kragujevačkog privrednika – Dragića Špiljevića, vlasnika „Kompasa” iz Drenovca, koji je s njom potpisao ugovor, ali ne kao fizičko lice već u ime „Kompasa”. Po tom ugovoru trebalo je da dobije dva stana i 100.000 evra u zamenu za plac i porodičnu kuću na mestu gde bi se gradio novi objekat. Umesto toga dobila je menicu bez pokrića, 40.000 evra iz četiri puta i nalog od stečajnog upravnika iz Vršca da
se prinudno iseli. Objašnjeno joj je da se njena imovina ne vodi više na njeno ime u katastru, da je pod hipotekom i predstvlja deo stečajne mase „Kompasa”. Dakle, Špiljević je njenu imovinu preveo na sebe, stavio u zalog a da ona o tome nije informisana, sve dok je stečajni upravnik njegovog preduzeća nije obavestio o namerama da njena imovina ide na prodaju i da je bolje da se sama iseli.
Pomisao i na samoubistvo
Od tada počinje njena agonija - više ne izlazi iz kuće, ne viđa se sa prijateljima, jedino ako oni dođu da je obiđu, jer je okovana brigama zbog izvršitelja koji u svakom trenutku mogu da pokucaju na njena vrata. Kao svaki očajnik gospođa Jelena pomišlja na samoubistvo. Objašnjava drhtavim glasom da je njena profesorska penzija mala da bi u staračkom domu sebi obezbedila sobu u kojoj bi imala svoj mir i intimu i mogla da nastavi da slika, jer je slikarstvo njena najveća ljubav. Ne miri se da pod stare dane deli sobu s nekim drugim i da praktično ima samo svoj krevet pored tolike svoje imovine.
Nije se udavala i nema potomstvo, nema ko da je zaštiti, zato je i postala lak plen.
Bezizlazna situacija u koju je dovedena je za nju preki sud. To je sudbina žene iz ugledne kragujevačke porodice, čiji je otac bio predratni inženjer koji je morao silom prilika da se vrati iz Zagreba, gde je bio na službi, zbog ratne tenzije. Izbio je rat i Srbi nisu imali šta tamo više da traže i morali su u izbeglištvo. U to vreme streljana su joj dva strica i dva ujaka. Tada je imala svega sedam godina, sa setom se seća tih dana i kreću prvi put suze. Roditelji se razveli, a ona
bila poverena ocu, koji je u kasnijoj ulici Dušana Dugalića počeo da zida kuću.
Ovako gospođa Jelena započinje svoju priču o saradnji sa Špiljevićem:
- U kontakt s Špiljevićem sam došla 2008. godine posredstvom moje kume. Tada sam s njim i sklopila ugovor. Kuma mu je prodala svoju kuću i preselila se s decom za Beograd. Pošteno i brzo joj je sve isplatio i mislila sam da je častan čovek koji hoće da se oproba i u gradnji. Od kume je i čuo da ja i moja sestra od strica Nada nameravamo da prodamo svoje kuće i porodično imanje. Hteo je da gradi veliki objekat na našem placu i obećao da ćemo do kraja 2009. moći da se uselimo u stanove. Imale
smo različite udele. Moja sestra tri ara, a ja sedam, jer mi je maćeha pre smrti ostavila svoj deo kao poklon. Imam kuću koja je dosta pristojna od blizu sto 100 kvadrata, a moja sestra staru, prizemnu već ruiniranu kućicu. Sestri i meni je obećao po dva stana. Meni konkretno jedan od sedameset kvadrata i jedan manji do 60 kvadrata i plus 100.000 evra. Međutim, to nikada nije isplatio. Izdao nam je menice, pokazalo se bez pokrića. Kada sam došla do advokata i počela da se sudim s njim, menica
nije bila naplativa.
Zloupotreba potpisa
- Jednog dana došla je žena iz katastra sa Špiljevićevim pomoćnikom s pričom da im treba moj potpis kako bi počeli konačno s gradnjom i ja sam potpisala. Onda su posle toga otišli kod moje sestre od strica u Miloševo i ona im je potpisala i tada je počela ova odiseja. On je to sve uradio u stvari zbog hipoteke. Građevinska firma „Izgradnja R” je kupila zemlju od Špiljevića, ali se i to posle pokvarilo. Rale ga je tužio i dobio na sudu. Iako sam prevarena, nisam tužila Špiljevića za prevaru. Negde sam ga štitila misleći da će ipak da ispoštuje dogovor.
Stvarno sam mu verovala. Bilo je faza kada se kleo u dva sina i nerođeno unuče da neće da me prevari. Pazio je kako će da se ponaša kada je dolazio kod mene. Došle su godine krizne. Platio je četiri puta po 10.000 evra, da bi posle toga došao s pričom kako mu je žena dosta bolesna, da je dva puta vodio za Rusiju i da je pare potrošio na njeno lečenje i zamolio da me da sačekam. I imala sam razumevanja. Međutim, žena mu je i umrala a on mi nikada više nije dao ni jedan evro. To je bilo u jesen 2009. godine i tu se priča završila. Prestao je i da mi se javlja na telefon.
Polako stvari počinju da se otkrivaju. Sestra i ja smo svaka za sebe podnosile tužbe protiv Špiljevića. Jedna presuda je doneta u moju korist, na koju se on žalio. A druga u njegovu koja je i potvrđena. Sva ta priča je zamrla jedno vreme, dok se nije čulo za situaciju u Vršcu, da je na sve stavio hipoteku, pa i na kompletnu moju imovinu, i da se više ništa ne vodi na moje ime u zemljišnim knjigama. Kada je prestao da dolazi i počeo da me izbegava, tada je već bio preneo vlasništvo. Promenio je i brojeve telefona i onemogućio mi svaki kontakt s njim.
Na novinarsko pitanje kako se ovaj slučaj našao u Vršcu i ko to sada potražuje njenu imovinu, nije imala odgovor.
- Kako se moj slučaj našao u Vršcu ne znam. Mora da je i tamo napravio nešto, čim je tamo otvoren stečajni postupak. Kontaktirala me je stečajna uravnica Milena i saopštila da će kuća da mi se oduzme jer je na nju stavio hipoteku. On je mene prevario, kao i vlasnika građevinske firme „Izgradnja R”, koji je na našem placu trebalo da gradi objekat.
Ali on ga je dobio na sudu. Od Raleta sam čula da je Špiljević za to osuđen na godinu dana zatvora. Za razliku od njega ja ništa nisam uradila na sudu.
Po njenoj priči promenila je dva advokata, ali ni to nije pomoglo. Stvari su samo išle od lošeg na gore. Napisala je i ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda od 12. decembra 2014. godine, koja je odbačena kao neosnovana. U obrazloženju rešenja Ustavnog suda od 29. juna ove godine pored ostalog stoji: „Očigledno je da je podnositeljka iskoristila pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije
bilo pravnog osnova”.
- Sada strahujem za svoju sudbinu jer svakog momenta mogu da naiđu izvršitelji. Sigurno će u roku mesec-dva da to realizuju. Nisam dobila još nikakvo zvanično obaveštenje od njih, ali stečajni upravnik Milena me je telefonom obavestila da će doći. Živim u iščekivanju. Nije mi jasno šta još uopšte mogu da uradim. Kada bih bar mogla da odložim. Kada su mi već oteli sve, bar neka me puste da u svojoj kući umrem, pa posle neka nose sve. Nije lako u ovim godinama doživeti tako nešto, kaže Jelena Petrović.
- Imala sam još jednu ideju. U Kragujevcu znam da ima još opštinskih stanova. Ranije su oni dodeljivani mladim profesorima koji nisu bili stambeno obezbeđeni na privremenu upotrebu, pa sam pomislila da bih i ja mogla nešto tako da dobijem, jer nikada nismo ni moj otac, ni ja, ništa dobili od države. Nisam imala ni stipendiju ni stan, sve smo sami stvarali. Mislila sam i da idem kod predsednika opštine da pitam da mi daju jedan stančić, ako već neće da me ostave u mojoj kući da umrem. Verovatno da imaju neki na raspolaganju, samo je pitanje da li hoće da mi daju. Svesna sam da sam sve izgubila i da ne mogu stvari da vratim na početak, kaže setno ali dostojanstveno Jelena Petrović.
Elizabeta JOVANOVIĆ