GLAS RAZUMA: Jevanđelje po SNS-u
Završava se godina „Zlatnog ekonomskog tigra”, po mišljenju vlasti najuspešnija godina u srpskoj istoriji, a po narodu - napokon. Godina u kojoj se pokazalo pravo lice vlasti za koje, ni u najgorim snovima, nismo verovali da postoji. Lice sazdano od totalnog uništenja demokratije, morala, duhovnih i obrazovnih institucija i pravne države, podizanja kriminala na pijedestal društva, korupcije, besomučne pljačke i rasprodavanja onog što je jedino preostalo - zemlje, vode i vazduha.
Srbija - ekonomski tigar Balkana, Evrope i sveta je laž koju svakodnevno ponavljaju svi nosioci državnih funkcija, članovi i simpatizeri vladajuće stranke, svi ucenjeni botovi. Cilj vlasti je bezbroj puta ponoviti laž jer „mnogo puta ponovljena laž postaje istina”.
Kažu da svaku vlast najbolje ocenjuje građani kada pogledaju u svoj novčanik, a nas je dovela do toga da novčanike više i ne nosimo, već ostatke od naših primanja guramo na dno džepova, da ih sakrijemo sami od sebe za zlu netrebalo. Pljačka koja se sprovodi na svim nivoima vlasti došla je do svoje kulminacije koju karakterišu opšta pohlepa kao i odsustvo bilo kakvog straha od posledica jer posledica, za sada, nema.
Stalno slušano kako BDP Srbije (ukupna vrednost proizvedenih krajnjih dobara i pruženih usluga - proizvodnih i neproizvodnih) nikada nije bio veći. Da će u ovoj godini iznositi oko 53 milijarde dolara, da je za oko 20 milijardi veći nego 2012. otkada je na vlast došla SNS.
Sa druge strane, sakriva se činjenica da je javni dug Srbije 2012. bio 14,7, a danas je oko 30 milijardi evra, više nego dvostruko veći. Prosečna plata u Srbiji je 2012. godine bila 44 hiljade dinara, a danas 66 hiljada. Lepo zvuči ovo povećanje, ali ako uporedimo vrednost potrošačke korpe iz 2012, koja je bila 55 hiljada dinara, danas je 74 hiljade, vidi se da povećanje plate „pojedu” gotovo svakodnevna poskupljenja.
Postavlja se pitanje kako to da je masa novca povećana, kao i javni dug, a građani nemaju veću kupovnu moć? Nažalost, odgovor je isuviše jednostavan - višak novca nije se podjednako slio na one koji proizvode ili pružaju usluge, već na račune brojnih fantomskih firmi. Na sceni je strašno raslojavanje društva koje se svelo na sloj prebogatih i onih koji preživljavaju. Srednji sloj koji je bio dominantan osamdesetih je nestao.
Razlozi su jednostavni. Osamdesetih godina smo imali državne ili društvene firme, a zaposleni su primali plate oko hiljadu tadašnjih nemačkih maraka, što bi rekli sadašnjih hiljadu evra. Sva dobit koja je ostajala nakon isplaćivanja plata i tekućih troškova firmi uplaćivana je u državnu kasu iz koje se plaćala državna administracija. Beneficije koje su imali ljudi na vlasti svodile su se na neznatno veću platu, službeno vozilo, potpisivanje računa za ručak u restoranu i letovanja po državnim hotelima. Takav sistem je uništen, državne firme su privatizovane, uz obećanje da će dominacijom privatnog kapitala plate biti veće, a uslovi rada neverovatno bolji.
Otrežnjenje je usledilo vrlo brzo. Plate zaposlenih u privatnom sektoru su ispod nivoa prosečne plate u Srbiji, pa najveći broj njih prima minimalne ili neznatno veće zarade od minimalca. Većina, naravno van Beograda i Novog Sada, prima platu koja je maksimalno 350-400 evra. Malo više od polovine vrednosti potrošačke korpe. A nameti koji se svakodnevno uvećavaju običnom građaninu povećanjem poreza, obaveza na računu za struju, raznim taksama koje se svakodnevno izmišljaju služe za izdržavanje, sada možemo slobodno reći, nesposobne administracije koja upravlja lokalnim samoupravama i državom.
Malobrojni su postali još bogatiji, a ostali sve siromašniji. Nikada se po gradu nisu vozila besnija kola, nikada nije bilo toliko firmirane garderobe, ogromnih kuća, besomučnog trošenja para na sve i svašta. A odakle toliko novca imaju pojedini ljudi i kojim su to „znanjem” došli do njega?
Novac iz privatizovanih firmi, u kojima radnici sada zarađuju višestruko manje nego dok su bile državne, sada odlazi u džepove novih vlasnika, a ne više u državnu kasu. „Održavanje” države prebačeno je na radnike. Napravljeno je društvo da ko je bogat biva sve bogatiji na uštrb običnog radnika. Krediti i zajmovi koje uzima država odlaze u fantomske firme, a vraćaju ih radnici.
Napravljen je sistem koji je došao na ivicu pucanja, što će opet morati da zakrpe radnici. Napravljen je sistem koji svakoga dana sve više i više tone. A mi ne činimo ništa da sprečimo tu propast, a možemo. Prvi put kada je vlast osetila snagu naroda, nedavnim demonstracijama, ustuknula je. Jedini i pravi put je da narod pokaže svoju moć otkazivanjem poslušnosti i masovnim pokazivanjem nezadovoljstva. Pristajanje na ovakav život, gde vlast stalno uplaćuje neku pomoć da bi narod preživeo i to u godini „zlatnog ekonomskog tigra”, je pristajanje na izumiranje.
Pristajanjem pokazujemo da smo prestali da cenimo svoj rad, da cenimo sebe. A kada bismo svi, samo za trenutak, zastali shvatili bi koja je naša moć. Tako da evo godina „koju su pojeli skakavci” ostaje za nama. Moralo bi dobro da se razmisli o svemu, gde smo to pogrešili i da shvatimo koji je put za promene. Da shvatimo koju snagu imamo, da se oslobodimo straha i da povratimo svoje dostojanstvo.
Put je vidljiv i poprilično jasan. Niko nama, do nas samih, ne može i ne treba da vrati sve opljačkano, jer ako pristanemo da neko drugi to uradi umesto nas, opet ćemo nekome biti dužni i kad tad će to doći na naplatu. Ne smemo više biti ravnodušni, ne smemo biti kao motiv Marčelove pesme “JBG”, već moramo zarad sve, a ne samo „naše” dece, zarad roditelja, zarad onih koji ne mogu, pa na kraju i zarad sebe dignuti glavu i vratiti svoje dostojanstvo.