„Inkarnacija” - naše, a kao svetsko
Nakon svetske premijere na novosadskom „Sinema Sitiju” i uspešnih prikazivanja na festivalu u Londonu, ekipa filma „Inkarnacija”, nakon premijere u Beogradu, nedavno je i u Kragujevcu imala premijeru. Glavnu ulogu u filmu igra Kragujevčanin, Stojan Đorđević. Film je sniman skoro pet godina, i ispratio je studiranje ovog mladog glumca čiji su talenat gledaoci mogli da vide u serijama „Ravna Gora”, „Miris kiše na Balkanu” i „Ubice mog oca”, kao i u filmu „Za kralja i otadžbinu”
Čovek se budi na trgu nepoznatog grada, iznova i iznova. Svaki pokušaj da pobegne četvorici maskiranih ubica završava se njegovom smrću. Kroz neprekidnu poteru pokušava da otkrije svoj identitet i sazna ko mu je smestio ubistvo. Ovo je radnja filma, vrlo neuobičajena za srpsku kinematografiju.
U srpskoj kinematografiji skoro da nema filmova kao što je „Inkarnacija”. Srbi ipak vole ovakve filmove stranih produkcija. Kakvi su vaši utisci o dosadašnjem interesovanju gledalaca u Srbiji za „Inkarnaciju”?
Vrlo mi je drago što svi sa kojima sam do sada razgovarao bez pogovora kažu da je film svakako nešto drugačiji, odnosno nešto na šta nisu navikli u domaćoj kinematografiji. Kažu da je drugačiji kako pričom, koja je akcioni psiho-triler, tako i fotografijom, brzom montažom, brzim rezovima, akcionim scenama. Gledaocima se svakako sviđa što je ovakav film nešto što smo do sada mogli da gledamo samo u stranim produkcijama.
Koliko je bilo teško snimanje ovakvog filma, plus što je ono trajalo godinama, uz ograničena sredstva?
Snimanje sam video kao fantastičnu priliku da se oprobam u nečemu u čemu je malo naših glumaca imalo priliku da se oproba. Sa te strane film je bio veliki i vrlo lep izazov, a sa druge strane - bilo je vrlo naporno. Film je prepun trčanja, skakanja, scenskih borbi, sve se to mahom snimalo u centru Beograda. Ja mislim da sam tokom snimanja, koje je trajalo skoro punih pet godina, pretrčao dva maratona.
Što se tiče sredstava, skoro da ih nismo ni imali. Film se vodi kao niskobudžetni nezavisne produkcije, što jeste uticalo na sam tempo snimanja. Ali, ekipa je bila fantastična, sačinjena od mladih ljudi, entuzijasta, jednostavno smo uspeli da se okupimo i napravimo novu priču za naše prostore.
Pratili ste film na festivalskim gostovanjima van Srbije, kako stranci reaguju na „Inkarnaciju” i šta je najupečatljivije što ste o ovom filmu čuli vani?
S obzirom da su stranci uglavnom navikli na filmove ovakve estetike - iznenađujuće dobro reaguju. Još kada čuju da je film došao iz Srbije, da je nezavisna produkcija u pitanju, da je jako ograničen budžet, njihovo interesovanje za sam film samo raste.
Jedan od najboljih komentara i najvećih komplimenata je bio taj da su nas u Londonu na "Rejndens film festivalu" predstavili kao srpski "Memento" što je veliki kompliment. Možda je najupečatljivija bila druga projekcija filma na festivalu "Najt vižons" u Helsinkiju, gde smo rasprodali celu salu. To je s jedne strane i čudno, jer je film na srpskom, a Finci nemaju nikakav razlog da dođu i gledaju film u tolikom broju, sem ako nisu čuli posle prve projekcije da je dobar, da nije dosadan.
Da sada možete da birate žanr i ulogu u sledećem filmu, koji bi to žanr bio, koja uloga?
Da budem iskren, voleo bih da dobijem priliku da snimam što više različitih žanrova u što više različitih projekata. To podrazumeva što više različitih uloga. Naravno, voleo bih da se oprobam u nekom filmu, kao i svaki glumac kod nas - holivudske produkcije. Možda neki san iz detinjstva jeste snimanje filma o nekom akcionom heroju iz stripa. Možda neka filmska adaptacija stripa, gde bih igrao heroja sa super moćima.
Radite i na dečijim predstavama da li su mališani strožija publika od odraslih?
Moji „klasići” i ja već punih šest godina radimo novogodišnje predstave. Posle Nove godine spremamo jednu ili dve predstave koje posle budu na redovnom repertoaru u „Akademiji 28” ili Dečijem kulturnom centru. To su tekstovi koje piše moj kolega sa klase. Sve je autorski, ima dosta songova, ima scenskih borbi, koreografija, sve ono što klinci vole.
Oni su, inače, vrlo stroga publika, jer ako se njima nešto ne svidi, to će vam stvarno dati do znanja, kao i to da im je dosadno. Tada nećete uspeti da ih smirite do kraja predstave. Ali, zato aplauz i pažnja koju dobijete od njih ne može da se uporedi ni sa čim.
Postoji li neka uloga koja vas je promenila, izazvala nesanicu, zbunila?
Postoji jedna uloga u čijem stvaranju sam zapravo mnogo uživao. Nije mi stvorila nesanicu, čak sam je više puta i sanjao. To je uloga dečaka Koste u predstavi „Dar”. Predstava je društveno angažovana i društveno aktivna i govori o autizmu. Ja igram dečaka Kostu koji ima autizam. Igram ga od njegovog rođenja do 15. godine. Rad na toj ulozi oplemenio je moj život, moj pogled na svet. Saznao sam dosta toga o autizmu, o problemima sa kojima se susreću porodice.
Da li je i koliko teže mladima koji žive van prestonice da upišu Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu? Da li im je teže da kasnije dobiju uloge?
Mislim da to gde ste rođeni, i da li ste rođeni van Beograda, nikako ne utiče na činjenicu hoćete li upisati fakultet ili ne. Najbitnija je vaša želja. Ja volim da kažem da ako zaista želite da upišete bilo koji fakultet, upisaćete ga. Što se tiče samog posla, Beograd je prestonica i u Beogradu se dešava najviše kastinga, najzanimljiviji poslovi su u Beogradu i samim tim je mnogo bolje biti tu stacioniran ako želite da se bavite ovim poslom i da živite od njega.
Koji je vaš savet mladima koji bi želeli da upišu glumu u Srbiji? Gde su mesta „saplitanja”, hoće li oni moći da žive od glume?
Mnogo mudriji i iskusniji kolega od mene jednom je rekao da je najbolje da glumac može sebi da priušti da mu gluma bude hobi i da se njome bavi iz ljubavi, a da hleb zarađuje na drugom mestu. Mislim da je to najiskreniji i najkonkretniji odgovor na pitanje - može li se živeti u Srbiji od glume. U Srbiji je teško živeti od bilo kog posla, a ako je to umetnost …
Mlad glumac ima problem što ne sme da odbija bilo kakve poslove, mora da prihvata sve što mu se ponudi. Honorari su vrlo mali i nekada su jednaki sa honorarom manekena, honorarom onih koji zarađuju jer se lepo slikaju i lepo izgledaju.
Moj savet onima koji žele da upišu glumu je - da, slobodno, idite za svojim srcem ako je to ono što želite. Ja se bavim poslom koji volim najviše na svetu, ne bih ga menjao ni za šta, ali se iz petnih žila trudim da svojim poslom porodici obezbedim egzistenciju, što je ne samo u Srbiji, ali u Srbiji pogotovo - vrlo teško.
PUT OD AMATERA DO PROFESIONALCA
Sve je počelo u Domu omladine
Stojan Đorđević rođen je u Kragujevcu 1988. godine. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i Prvu kragujevačku gimnaziju, a 2007. godine upisao je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek gluma, kod profesora Dragana Petrovića. Pre upisa na fakultet dvanaest godina se amaterski bavio glumom, prvo u dečjoj radionici, a kasnije u dramskom studiju Doma omladine. Pored
glume u Domu omladine je pohađao i filmsku radionicu u kojoj je bio jedan od osnivača, a kasnije i predavač na kursu animiranog filma.
Tokom studiranja je snimio nekoliko studentskih filmova, a krajem druge godine dobio i prvi profesionalni angažman u Beogradskom dramskom pozorištu. Diplomirao je 2011. godine sa predstavom „Neke devojke”, a na Fakultetu dramskih umetnosti je 2013. godine završio i master studije, takođe na odseku gluma, sa predstavom „Zoološka priča”.
Igrao je u kragujevačkom Knjaževsko-srpskom teataru, Beogradskom dramskom pozorištu, Zvezdara teatru, Ustanovi kulture „Vuk Karadžić”.
Igrao je u seriji „Miris kiše na Balkanu”, seriji italijanske produkcije „Comesario Nardone”, te seriji „Ravna Gora”, filmu „Za kralja i otadžbinu”.
Film se vodi kao niskobudžetni nezavisne produkcije, što jeste uticalo na sam tempo snimanja. Ali, ekipa je bila fantastična, sačinjena od mladih ljudi, entuzijasta, jednostavno smo uspeli da se okupimo i napravimo novu priču za naše prostore