Puzović konačno zaslužan građanin
Na ugovoreni sastanak stižu tačno u minut – Mirko Puzović i Velimir Jevtić. Po čaršijskom oslovljavanju: Puza i Ćela. Hvala Bogu da kafane opet rade, pa možemo negde da sednemo k’o ljudi. Prvi je najtrofejniji bokser bivše Jugoslavije svih vremena, a drugi, poznatiji kao „nokauter razbijač”, takođe državni prvak i član reprezentacije nekadašnje velike zemlje.
Puzović i Jevtić su ispisnici, rođeni 1956. godine, dugo su zajedno boksovali u kragujevačkom „Radničkom” i ostali su drugovi do dana današnjeg. I odmah iznenađenje. Obojica naručuju po neki vitasok.
"Nisam se odrekao čašice, ali sam baš proredio", kaže Puza.
A cigarete?
"E, to sam batalio pre dve godine, a ni sam ne znam kada sam počeo da pušim, bio sam mali, pa ne pamtim", dodaje bokser, koji ni dok je bio aktivan sportista nije krio svoja dva poroka – piće i duvan. Nikako ne savetuje sadašnjim klincima da kopiraju njegovo ponašanje, ali i objašnjava:
"Tačno je, nisam živeo po „receptu” za sportiste, ali sam ludački trenirao, tako se „čistio” i uvek bio potpuno spreman da uđem u ring".
Kad smo već kod toga, postoji jedna anegdota o Puzoviću. Sportski lekar kaže mu, tokom jednih letnjih priprema, da gubi mnogo tečnosti i da mora da pije više vode da to nadoknadi, a Puza mu odgovara: „Ajde, bre, nemoj da me zezaš, kakva voda, ja pijem pivo”.
„Otpisan” u svom gradu
Mirko Puzović je po svemu bio poseban, poroci su bili nebitni, jer je bio majstor boksa. Ovo je priča o njemu, a povod je što je 6. maja na predlog gradonačelnika Nikole Dašića dobio priznanje zaslužni građanin grada Kragujevca „za izuzetan i višegodišnji doprinos afirmaciji grada u zemlji i inostranstvu”. Desilo se to sa velikim zakašnjenjem, ali, po našoj formuli za „vađenje”, bolje je ikada, nego nikada. I da se razumemo: Puza je u odličnom stanju, skoro pa k’o dečko, jer mi umemo da budemo darežljivi i da odlikujemo vredne ljude, daleko bilo, tek kad se vidi da im se bliži kraj.
S druge strane, proglašenjem za zaslužnog građanina grad se bar donekle iskupio, makar i simbolično, prema Mirku Puzoviću, jer je svojevremeno s razlogom bio razočaran i ljut, ne na Kragujevac, nego na neke njegove „važne ljude”.
Naime, kada je krajem 1989. rešio da, kako se žargonski kaže, „okači rukavice o klin” i da počne da živi od nekog drugog posla, doživeo je nešto što ni danas ne može da zaboravi, niti da oprosti onima koji su ga „otpisali”.
"Teško mi je tada bilo, jer nikada ne bih odlazio iz Kragujevca i Srbije da su mi ponudili da bilo šta radim, da li u boksu, ili nekom drugom sportu, a imao sam završenu višu trenersku školu. Jedno je kada vam se ponudi neki posao i, na primer, daju vam platu koja vama ne odgovara, tada bih se zahvalio i rekao da ponuđeno ne mogu da prihvatim. Ali, u mom slučaju nije bilo nikakve ponude, ni od kluba, ni od Sportskog društva „Radnički”, ni od grada. To mi je mnogo teško palo i to smatram
svojim najvećim porazom u životu", kaže Puzović.
Zato je bio primoran da, „idući trbuhom za kruhom”, postane gastarbajter. Otišao je u Nemačku, u grad Štutgart, i tamo ostao punih 25 godina, sve do sticanja uslova za dobijanje nemačke penzije.
Međutim, odmah po odlasku iz Srbije usledio je jedan, blago rečeno, skandalozni potez gradske vlasti, jer je bukvalno opljačkan. Naime, pred kraj bokserske karijere uzeo je pod kiriju jedan opštinski lokal u Karađorđevoj ulici, prekoputa „Stare Srbije”, i u njemu otvorio kafić.
"Taj ruinirani lokal svojim parama sam uljudio, kupio inventar, kompletno ga opremio... Tek što sam otišao u Nemačku, po nalogu opštinske vlasti lokal je obijen i iz njega sve izneto – šank, stolovi i stolice, druga oprema, čak i neki trofeji, pehari, fotografije iz bokserske karijere, a među njima i medalja sa Olimpijade u Los Anđelesu. Niko me o tome nije obavestio, a kad sam došao u Kragujevac i video kako sam pokraden, bio sam zgrožen", seća se Puza bruke koju je doživeo od grada koga je proslavio svojim rezultatima.
Na sreću, kasnije su mu Amerikanci, koji su ga cenili i među kojima je stekao bliske kolege, uradili repliku ukradene olimpijske medalje.
Riznica medalja i trofeja
Ime Mirka Puzovića ostaće trajno upisano u istoriju i kragujevačkog, i srpskog, i jugoslovenskog boksa, ali pošto je sa domaćeg ringa sišao pre više od tri decenije, njegove mečeve mogu da pamte samo četrdesetogodišnjaci i stariji. Zbog svih mlađih podsećamo na njegove rezultate, a o njima najbolje svedoče trofeji, najpre međunarodni, pa onda i domaći.
Tokom osamnaest godina karijere koju je gradio u kragujevačkom „Radničkom”, samo jednu sezonu proveo je u „Goši” iz Smederevske Palanke, imao je preko 500 mečeva u zemlji i svetu, nekih godina je ulazio u ring i više od pedeset puta, što je u ovom sportu ritam najvišeg stepena.
Prvi međunarodni uspeh ostvario je na Evropskom prvenstvu u omladinskoj konkurenciji, u lakoj kategoriji, koje je održano u Izmiru, u Turskoj. Postao je šampion kontinenta i kaže da mu je to zlato najdraža medalja.
Na već pominjanim Olimpijskim igrama u Los Anđelesu1984. osvojio je bronzu, a do još dve bronzane medalje došao je na amaterskim prvenstvima sveta, 1982. u Minhenu i 1986. u Rinou (SAD).
Dva puta je bio vicešampion Evrope. Srebrne medalje osvojio je 1981. u Tampereu (Finska) i 1983. u Varni (Bugarska), a potom je na Evropskom prvenstvu u Budimpešti 1985. bio „bronzani”. Srebrnu medalju osvojio je i na Svetskom kupu 1987. u Beogradu. Isto odličje zaradio je i na Mediteranskim igrama 1983. u Kazablanci.
Puzović je pet puta bio pobednik u prvenstvima Balkana, kao i na Međunarodnom turniru „Zlatni gong” u Skoplju 1982. godine. A na najpoznatijem domaćem turniru „Zlatna rukavica”, koji je takođe bio međunarodni i uvek sa jakom konkurencijom, pet puta je osvajao trofej (1976, 1980, 1982, 1985. i 1986) i u tome sigurno niko i nikada neće moći da ga sustigne.
Na kraju, sedam puta bio je prvak Jugoslavije, dva puta kao junior i pet puta u seniorskoj konkurenciji. Valja reći da je boks u nekadašnjoj Jugoslaviji, kada je Puzović nastupao, bio prestižan sport i veoma respektabilan u međunarodnim razmerama. Nije zgoreg ponoviti – Mirko Puzović je po broju medalja najtrofejniji jugoslovenski bokser. Za reprezentaciju bivše zemlje boksovao je 56 puta i šest puta bio kapiten reprezentacije.
Međutim, Puzović „skida kapu” Mati Parlovu.
"On ima manje medalja od mene, ali je najbolji u istoriji jugoslovenskog boksa. Kako god okreneš, dođemo do njega. On je najviše postigao, bio je vrhunski majstor plemenite veštine i imao je veliko srce".
Početak sa Babeom
Vraćajući se u detinjstvo, nameće se utisak da je Mirko Puzović bio predodređen za sport. Rođen je u Aranđelovcu, gde mu je otac službovao, ali porodica se preselila u Kragujevac kada je Puza imao četiri godine. Živeli su u Bresnici, sa odrednicom „kod mlina”, kada je ovo naselje bilo tek u začetku. Brdo je bilo čistina, moglo je da konkuriše za skijaški centar, opisuje ga on. Išao je u školu „Đura Jakšić” i od malena gledao boks. „Ma, ja ovo mogu i bolje”, seća se Mirko svojih dečjih maštarija.
Međutim, još kao osnovac počeo je da igra fudbal i da trenira atletiku u kragujevačkom sportskom društvu„Partizan”. Bio je srednjeprugaš, trčao 3.000 metara, i već imao zapažene rezultate, ali je na jednom krosu u Beogradu osetio ozbiljne zdravstvene probleme i trčanju rekao – zbogom. Istovremeno je „otkačio” i fudbal, jer ga je najviše privlačio boks.
"Tada je „Radnički” boksovao u dvorani „Šumadija”. Moja porodica bila je siromašna i nisam imao para za ulaznice, pa sam se na razne načine švercovao. Jednom mi onaj što cepa karte na ulazu nije dozvolio da uđem, a ja sam ga pitao kako bez ulaznica ulaze neki drugi klinci. „E, oni su članovi kluba”, kaže mi dežurni. Znači, tu je caka. I ja ću da se upišem. Još kada sam video da svi bokseri posle treninga idu u kupatilo na tuširanje, a ja se kod kuće kupam u koritu – pala je odluka. Član bokserskog kluba „Radnički” postao sam 5. decembra 1971. godine", seća se Puzović svojih početaka.
Idol mu je bio Dragoslav Jakovljević Babea, još jedna legenda kragujevačkog boksa, a imao je tu sreću da mu on bude i prvi trener. Već 1973, kada je Mirko imao samo 17 godina, Babea mu je dao priliku da debituje za prvu ekipu na meču u Prokuplju. Od tada počinje uspon boksera Puzovića uz trenersku „negu” Jakovljevića, sve dok se Babea nije odselio u Ameriku. Tamo je i umro 2012. Počiva u Čikagu.
Novi trener, s kojim je Puza najduže proveo, bio je još jedna legenda kragujevačkog boksa – Slavko Sorgić Cobri. On je bio strog učitelj, terao je boksere da uporno treniraju, mada Puzovića na vežbanje niko nije morao da primorava. Bio je samodisciplinovan i nikada od onih foliranata koji, čim se trener okrene na drugu stranu, prestanu da udaraju u vreću.
Zapisana je jedna anegdota o Puzi i Cobriju. „Radnički” je boksovao u Skoplju, a Puzoviću je protivnik bio Ace Rusevski, takođe veliki bokser. Posle prve runde Mirko odlazi u svoj ugao i Sorgić mu naredbodavno govori da poštuje njegove savete. On ga sluša, ali traži da mu Sorgić da vodu. Ovaj se ne obazire, nastavlja da priča, a Puza i dalje vapi za vodom. U jednom trenutku Cobri je dreknuo: „Slušaš li ti mene! Kakva, bre, voda, nisam ti ja konobar”! Desilo se to pri povećanom adrenalinu, inače Puzović i danas govori da su u klubu svi živeli kao jedna porodica.
"Ja sam takav čovek, svi su me gotivili, a i ja sam bio dobar sa svima.
Inače, kao bokser nije imao nikakve amajlije, rituale, maskote...
"Jedino sam uvek pred meč prvo navlačio levu čarapu, obuvao levu patiku i stavljao levu rukavicu. To je više bila neka navika, nego sujeverje. I, drugo, na pozdravljanju pred meč nikada nisam gledao protivnika u oči, jednom sam se tako zagledao i izgubio".
To su, međutim, sporedne stvari, a šta su glavne?
"Za boks treba imati talenat, treba imati i srce, prevazići tremu, ali najvažniji je rad, treniranje. I, drugo, boks nije siledžijstvo, tu pobeđuju brzina i mozak. Sedamdeset posto protivnika je bilo fizički jače od mene, ali su u glavi bili tanji”, objašnjava Puzović.
A ima i boksera koji, prosto, ne leže protivniku. Najkobniji za Puzu bio je ruski šampion Vasilij Šišov, namestilo se tako da mu je on pao u dva finala na evropskim prvenstvima i jednom polufinalu svetskog. Sva tri meča je izgubio.
"Nije on bio bolji, jednostavno, nije mi odgovarao. Čuo sam se nedavno sa njim, na „Zlatnoj rukavici” bio je Rus iz njegovog grada, pa nas je spojio putem vajbera. Ugojio se, ima 120 kila. Rekao sam mu: Ti si me baš uništio, da nije bilo tebe osvojio bih dva evropska i jedno svetsko zlato i bio bih tata moje kategorije. Naravno, šalili smo se, ćaskali prijateljski, jer šta je bilo – bilo je", priča Puzović.
A ispričao je još jedan detalj sa „Zlatne rukavice” 1976. u Beogradu.
"Završeni su svi mečevi i čekamo odluku o proglašenju pobednika. Svi se nadaju tituli, a meni prilazi čovek u kožnom sakou, ozbiljan, utegnut i pruža mi ruku: „Rukavica je tvoja, saznao sam odluku žirija”. Ja ga zbunjeno gledam, ne poznajem čoveka, mislim – da li me folira? Pitam one pored mene – koji je ovaj, a oni kažu Branko Pešić, gradonačelnik Beograda. Preneo mi je tačnu vest, a posle sam saznao da je bio veliki ljubitelj boksa i čest posetilac mečeva". seća se Puzović.
Iz Štutgarta na Kosmaj
Mirko Puzović je u gastarbajtere otišao nekoliko meseci uoči izbijanja ratova u bivšoj Jugoslaviji. Zaposlio se u firmi koja je radila za „Mercedes” kao kontrolor za ulje na nekom održavanju. U šali je govorio da je „glavni kontrolor za promaju”.
"I u Štutgartu sam boksovao još malo u klubu Eslingen, mada je tadašnji nemački boks spram našeg bio dečja igra".
Od ringa se konačno oprostio kada je imao 37 godina. Kaže, bilo je dosta boksa za ceo život. Jedva je čekao da navrši 25 godina rada, pa da se vrati u Srbiju, nostalgija je bila jaka.
Došao je u „Radnički” i rekao da je klubu „na raspolaganju” za stručnu pomoć i štogod drugo, mada mu je bilo jasno da je boks u Kragujevcu i u celoj zemlji spao na niske grane.
Onda je kupio vikendicu na Kosmaju i tamo našao raj za sebe. Kaže, dođe se do vrha, pa se onda malo spusti i – tu je njegov novi dom.
"Tamo sam jedanaest i po meseci godišnje. Obožavam prirodu i po ceo dan mogu da sedim i gledam u jedno drvo, pa sutra opet. Siđem jednom, najviše dva puta mesečno do Mladenovca i to baš kad se mora. Nadomak kuće je šuma, a putem pored nje dnevno prođe tek poneki automobil ili traktor", priča bokser.
Na Kosmaju uživa sa suprugom Brankom i golubovima. Kćerke mu sa porodicama žive u Kragujevcu, od Katarine ima četrnaestogodišnju unuku Mionu, a od Marine unuka Mihaila, kome je jedanaest godina. Na njih je najponosniji.
"Svakodnevno šetam, idem do vrha Kosmaja, do spomenika, to je tačno 2,7 kilometara u jednom pravcu. Gore na igralištu trčim i malo radim gimnastiku, pa onda nazad, opet pešice. Idem i kroz šumu, koja je najlepša u proleće, tako da svakog dana prepešačim bar deset kilometara", objašnjava Mirko svoj sportski život danas, ali boks mu je odavno prošlost.
Na pokušaj da otvorimo priču o stanju boksa u Kragujevcu i Srbiji danas, pravi kiselu grimasu.
"Ajde da batalimo to, da ne kvarimo sve lepo o čemu smo do sada govorili".
Savršeno smo se razumeli.
STARO DRUŠTVO IZ BOKSERSKE ELITE
Sa Albancima kao nekada
U generaciji Mirka Puzovića, ili koju godinu mlađih ili starijih, bio je niz vrhunskih boksera. Neki su bili i iz njegove kategorije, najduže je to bio poluvelter, pa su ukršatli rukavice u ringu. U žaru su bili dok traje meč, a pre i posle mnogi su se družili, sa ubeđenjem da u ringu treba da pokažusamo svoje borilačke veštine, pa ko je veštiji i plemenitiji – neka pobedi.
Druženja i kontakti starih bokserskih asova traju i danas. Često se viđaju, ili pojedinačno, ili grupno na nekim skupovima, ili po dogovoru – hajde da se okupi stara garda. Mirko Puzović navodi da su u tom „krugu” Ace Rusevski, Damir Škoro, Miodrag Perunović, Dragan Vujković, Tadija Kačar, Ljubiša Simić, Bratislav Ristić, Mehmet Bogujevci...
Tako je i sa grupom kosovskih boksera koji su u nekadašnjoj Jugoslaviji imali važnu sportsku ulogu, mnogi od njih bili su i reprezentativci.
"Odlazimo kod njih na Kosovo i uvek nas fenomenalno dočekaju. To su Salihu, Peci, Gaši, Makali...Svi nekad dobri borci i dobri ljudi. Vodili su nas u lokal gde je bila i srpska i kosovska muzika. Kad bi se bokseri pitali, Srbi i Albanci ne bi imali nikakve međusobne sukobe. Ni njima sada tamo nije lako, gledaju kako da prežive, a politika ih je dovela u tu situaciju, nisu oni sami sebe. Bio sam i u našoj crkvi u centru Prištine, zapalio sveću. Neki stariji su me na ulici prepoznavali i pozdravljali. Dolaze Albanci i kod nas i uvek su to lepi susreti", priča Mirko Puzović.
BOKS, KAFANA I MUZIKA
Umalo da postane i pevač
I kada je postizao vrhunske rezultate u boksu, znalo se, a Mirko Puzović nije ni skrivao, da voli kafanu, druženje, muziku, naročito dobre narodnjačke „dvojke”. Umeo je i da zapeva, jer imao je i glas i sluh.
I poznavao je mnoge pevače, sa njima drugovao, posebno Kragujevčane – Radišu Uroševića, Betulu, Zorana Gajića Grozdinca... Kaže, i danas „padne” na njegove pesme „Nisam te se nagledao” i „Teško meni bez mene”.
"Komšinica i školska drugarica pokojna Vera Nešić živela je u mom komšiluku i bili smo izuzetno bliski. Najčešće smo se zezali - ko ima veći nos".
Rano se upoznao sa pevačem Hasanom Dudićem, koji je svojevremeno takođe bio bokser, a preko njega i sa Šabano Šaulićem, jer njih dvojica su bili rođaci.
"Onda je Hasan počeo da me nagovara da i ja snimim ploču. Kaže mi – em voliš da pevaš, em bolje pevaš od fudbalera Milka Đurovskog, koji je već izdao svoju ploču. Hasan mi je pripremio osam pesama, zakazao studio za snimanje i ja počnem da uvežbavam pesme. Jednu je trebalo da pevam u duetu sa Anom Bekutom, tada mladom pevačicom, čak pamtim i jedan stih te pesme: „Ne smeš, ne smeš, ti da žuriš, nesrećne su ruke tvoje, možeš biti prevarena, jedna sreća, a nas dvoje”. Međutim, ja sam se u
poslednjem trenutku, pred početak snimanja, predomislio i odustao od pevačke karijere. Plašio sam se da mi ne bude mnogo, jer uporedo boksovati i pevati teško da bi dobro išlo", priča Mirko.