Oterala ga visoka kirija
U devetoj deceniji Petar Mladenović je uspevao da produži životni vek satovima svojih vernih mušterija u sajdžijskoj radnji u Ulici Branka Radičevića 13, koja nikada nije imala poseban naziv, ali za koju su svi Kragujevčani znali. Međutim, došao je kraj. Od maja sajdžijska radnja više ne postoji, jer se čika Pera zauvek povukao iz posla, ne zato što to nije dozvoljavalo njegovo zdravlje ili što više nije mogao da radi, nego što je kirija postala visoka, a posla sve manje. Najviše će to
osetiti vlasnici dobrih, pre svega mehaničkih satova kada se budu pokvarili. Nema više majstora kao što je čika Pera bio.
S obzirom da je bio samo vlasnik inventara koji je otkupio od udovice svog majstora kod kog je učio zanat Borivoja Nikolića Bore, samo je to mogao da ponese sa sobom za uspomenu, jer je ceo svoj radni vek bio „pod kirijom”. Plaćao je zakup 500 evra mesečno, iako je do poslednjeg radnog dana ložio peć na drva u lokalu u ekstra zoni.
Lokal u kome je radio od vremena kada je bio šegrt nacionalizovan je posle rata od Nauma Đorđevića, ratnika sa Kajmakčalana. Ceo potez bio je njegova svojina, sa dve kuće u dvorištu. Opština je potom time raspolagala. Po zakonu iz 2000. godine bilo je moguće da čika Pera otkupi lokal. On je imao nešto para na štednji u devizama, ali nije mogao da ih podigne iz banke. Nije smeo da se zaduži, tako da nikada nije došao do svog lokala.
U međuvremenu lokal je vraćen starim vlasnicima, unuci Nauma Đorđevića, koja živi u Beogradu i izdaje ga za 500 evra mesečno.
Peri je to preskupo. Došla su i neka druga vremena, posla je sve manje, mehaničkih satova takođe. Došle su i nove tehnologije, pa je bivalo dana kada ne uđe ni jedna mušterija, žalio se svojevremeno čika Pera.
- Mirim se s tim da je ovo kraj, meni je 82 godine, pa možda je i dosta. Vid me još uvek dobro služi i to jedno oko. Levim jedva vidim, jer sam rođen sa manom. Zdravlje mi je relativno dobro, pričaorekao je krajem februara čika Pera za ove novine, nagoveštavajući povlačenje.
Kaže da su ljudi koji su otišli u penziju, a nisu imali nikakav hobi ili neko drugo zanimanje vrlo brzo „kljoknuli” ili su postali depresivni. Nada se da to neće biti slučaj s njim, jer će naći neku zanimaciju.
Srećan je što su se esnafski uvek dobro držali, pomagali, razmenjivali znanja i iskustva, pozajmljivali šta kome treba i lepo družili. U najlepšem sećanju mu je ostao pokojni kolega Đorđević, koji je, kaže, bio dasa, odskakao od svih, i do danas niko nije dostigao njegov nivo. Saša je takođe bio dobar, a od mlađih Panta i LJubiša, koji je bio Đorđevićev učenik.
Iako je sticajem okolnosti čika Pera postao sajdžija, jer su njegovi roditelji zakasnili da ga upišu u Gimnaziju, kaže da bi opet bio sajdžija, jer pamti samo lepo vreme, kada se dosta radilo i lepo zarađivalo. Vredne satove slali su mu iz Moskve i Ujedinjenih nacija na popravku, od naših ambasadora. Jedna od vernih mušterija bila je i supruga generala Petra Gračanina.
Poželimo čika Peri dobro zdravlje i da mu sve „radi” kao švajcarski sat.