SKICA ZA PORTRET LJUBICE FILIPOVIĆ: Umetnica, darodavac i humanista
Ljubica Filipović rođena je u Hrvatskoj, u Rijeci, 1885. godine, jer joj je majka bila Riječanka, dok je otac poreklom iz naših krajeva u Srbiji i porodica se vrlo brzo preseljava u Kragujevac, gde je poznata slikarka provela najveći deo života.
Završila je Kragujevačku gimnaziju, a još od početka školovanja prepoznavao se njen talenat za „kičicu i platno“. Kako navodi Žika Marković, autor knjige „Znamenite žene Srbije“, to je najbolje uočavala njena baka koja je govorila da „odgaja posebnu devojčicu“.
„Ljubica je čvrsto rešila da gimnazija ne bude njena poslednja stanica školovanja, nego da, kako je govorila, postane ’bakin moler’ (izvorno značenje nemačke reči moler je slikar-umetnik, živopisac - prim.aut.). Zahvaljujući njenoj podršci postala je učenica Bete i Riste Vukanovića, čija je reč u svetu slikarstva bila zakon, i oni su procenili da LJubica ima veliki potencijal. Posle dve godine, koliko je provela u njihovom ateljeu, pomogli su joj da ode dalje, u Minhen, kod čuvenog učitelja slikanja Alberta Ažbeja i njegovih saradnika. Bilo je to novo poglavlje života za mladu LJubicu, koja je znala da talenat nije privilegija, ako se ne neguje“, piše Žika Marković.
Posle Albertove smrti 1905. godine, vratila se u Srbiju. Tada je već imala lepo umetničko iskustvo, postala je članica Društva umetnika „Lada“, počela da izlaže svoje slike i da se kreće u krugovima već afirmisanih slikara.
Ljubica je, međutim, htela dalje da uči i usavršava se i zbog toga odlazi u Berlin, ali „taman kad je osetila berlinske salone“, kako navodi Marković, počinje Prvi svetski rat. Morala je da se vrati u Srbiju i to zaobilaznim putem u ratnim uslovima, preko Belorusije i Odese.
Čim je stigla u Kragujevac, prijavila se za bolničarku dobrovoljca 19. pešadijskog puka.
„Postala je sestra vojnika ovog puka i zajedno sa njima krčila sve teške puteve kojim su prošli Šumadinci u Prvom svetskom ratu. Bila je zrela tridesetogodišnjakinja, prepuna želje da pomogne i spase sve što se spasiti moglo. Bilo je to vreme ne samo ranjavanja i otimanja od smrti ranjenika, već i neverovatne borbe sa tifusom i kolerom. Znala je da joj je tu mesto. Nigde drugde“, beleži Žika Marković.
Po završetku rata, Ljubica Filipović želi da „ponovo vidi svet“, da se upozna sa novim trendovima u likovnoj umetnosti, da još više nauči od velikih majstora umetnosti. Zato na nekoliko godina odlazi u Italiju, a po povratku u zemlju počela je da radi kao nastavnica slikanja i crtanja u beogradskoj Prvoj ženskoj gimnaziji. Istovremeno postaje aktivna u osnivanju i radu Udruženja likovnih umetnika Srbije, podizanju umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“, slika, izlaže svoja dela i postaje poznata i prepoznata srpska slikarka. Bilo je to „blagorodno poglavlje života za ovu umetnicu“, ocenjuje Marković.
Međutim, došao je još jedan - Drugi svetski rat. U bombardovanju 6. aprila 1941. godine bomba pogađa njen atelje i u požaru su izgorele sve njene slike. To je veoma teško podnela, odmah napušta Beograd i ponovo se doseljava u Kragujevac. Još u toku rata da bi, kako je govorila, „opet pronašla smisao života“, okružila se mladim ljudima koje podučava crtanju i slikanju u svojoj „školici“. Posle rata je sa svojim učenicima priređivala izložbe za ranjenike, organizovala i za njih tečajeve - „da im vrati veru u život“. Među njenim učenicima bila je i tada mala Olja Ivanjicki, koja je prva znanja o slikarstvu dobila od Ljubice Filipović i koja je imala presudnu ulogu da kasnije velika slikarka upiše Likovnu akademiju.
„U prvom ratu je vojnicima rane vidala zavojem, a u drugom razgovorima“, zapisao je Žika Marković.
Kada je bila u zrelom umetničkom dobu, LJubica Filipović imala je veliki zdravstveni peh, ostala je slepa. Novinarka Gordana Jocić u knjizi „Pitoma loza“ („Svetlost“, 2004.) navodi šta je slikarka tim povodom sama zapisala: „Doživela sam ličnu tragediju, preranom, nesavesnom i neodgovornom operacijom izgubila sam vid na oba oka, koja su još videla, a nisu me ni bolela. Za to krivim lekare, a i samu sebe, jer sam se plašila da ću ostati bez vida, pa sam se odlučila na operaciju“.
Međutim, Ljubica je i slepa nastavila da slika. Na ram platna zakivala je ekserčiće, a onda vezivala i ukrštala konce kojima je pravila motiv i kompoziciju buduće slike. Žika Marković opisuje kako je nanosila boje:
„Imala je oko pasa prave lovačke fišeklije u kojima je držala boje i tačno je znala gde se koja nalazi. Bela je, na primer, uvek stajala na istom mestu i ona ju je tu uvek vraćala. Nije moglo da se desi da pored zelene uzme plavu, jer je prema pipanju na jagodicama prstiju bezgrešno znala gde se koja boja nalazi“.
Kada je 1969. godine Ljubica Filipović poslednji put izlagala u Beogradu, posetioci koji nisu znali za njen hendikep nisu mogli da poveruju da su pred njima slike slepe umetnice. Tada su novine zapisale da je to „podvig žene zaljubljene u slikarstvo“ i da je „pokazala koliko su neograničene mogućnosti istinskog zaljubljenika u boje“.
Komšije i poznanici u Kragujevcu zvali su je „naša tetka Ljuba“, a Ljuba se nikada nije žalila svojim sugrađanima, a često joj nije bilo lako. Nije želela da zarađuje na slikama, govoreći da su one izraz duše, a to se ne može prodavati.
Poslednje godine života provela je u Domu za stare, gde je umrla 17. maja 1975. godine. Dom je organizovao njenu sahranu, a u monografiji ove ustanove štićenica LJubica zauzima počasno mesto.
Ljubici Filipović 1958. godine dodeljena je Diploma grada Kragujevca u znak zahvalnosti za sve što je uradila u likovnoj umetnosti, ali i na polju humanosti.
Na kraju teksta o slikarki Žika Marković zaključuje:
„Bila je stvarni darodavac svega što je stvarala. Videla i obnevidela. Upijala je u sebe dohvatni svet, ali svetu i darivala obrise koje do tada nije poznavao. Ova krhka, obnevidela starica, okoštala svakim damarom, i kada više nije slikala, činila je svet oko sebe svojom razigranom maštom“.