PROFESOR DR VLADIMIR JAKOVLJEVIĆ, DEKAN FAKULTETA MEDICINSKIH NAUKA: Imamo fantastičnu „vojsku” mladih ljudi
Ne može da ne bude i zadovoljan i ponosan što je baš za vreme njegovog rukovođenja Fakultet medicinskih nauka četiri godine za redom pozicioniran na prestižnoj Šangajskoj listi za naučnu oblast kliničke medicine. Tačnije, na listi je „upisano” ime Univerziteta u Kragujevcu, ali su to zaslužili medicinari. Daleko od toga da dekan profesor dr Vladimir Jakovljević uspeh fakulteta pripisuje sebi, mada je i on ugledno ime u svetu medicinskih nauka, već su rezultati višegodišnjeg dobrog rada potvrdu dobili baš za njegovog mandata. Po parametrima za vrednovanje kragujevački fakultet je i ove, kao i prethodne dve godine, između 200. i 300. mesta, a beogradski Medicinski između 300. i 400. u oblasti kliničke medicine. Šta na to kaže dekan Jakovljević?
Mi volimo da istaknemo, iako možda možemo da povredimo nečiju sujetu, da smo ispred Medicinskog fakulteta u Beogradu, ali uspeh je za oba fakulteta što su na Šangajskoj listi jer na nju uspe da se „probije” samo dva posto svih univerziteta u svetu. Inače, nesporno je da je beogradski fakultet majka svih medicinskih fakulteta u zemlji, a mi smo ponosni što smo kao mali i najmlađi visoko rangirani i priznati i prepoznati u svetu.
Kako ste uspeli u tome?
Poći ću od čoveka kod koga sam ja započeo akademsku karijeru, to je nažalost preminuli profesor Milosav Kostić. Na osnovu mog iskustva u nauci i iz komunikacija sa kolegama iz inostranstva, on je najveći naučnik koji je radio na našem fakultetu i koji će ikada raditi, jedan geniozni um. Sa njim se začeo ozbiljan naučno-istraživački duh, koji je do danas očuvan i stalno se razvija i napreduje.
Upravo naučno-istraživačkim radom fakultet se i uvrstio među „šangajce”. Koji je bio prelomni momenat kada je počeo uspon u ovoj sveri rada?
Uzlaznom putanjom fakultet je definitivno krenuo 2005. godine, mada je imao jedan kraći period stagnacije. Tada je usvojen novi zakon o visokom obrazovanju i mi smo iskoristili mogućnost za otvaranje doktorskih studija. Time je priča zakotrljana i to nam je bio strateški zamajac, jer smo mi prvi počeli s novom praksom. Beogradski fakultet bio je obazriv po tom pitanju, jer je to veliki sistem i sve treba da prođe dosta unutrašnjih filtera i doktorske studije kod njih su tek sada u punom zamajcu, a drugi medicinski fakulteti čekali su šta će uraditi Beograd. Ja sam u to vreme bio prodekan za međunarodnu saradnju i kad se vratim u to vreme, čini mi se da smo bili hrabri, možda malo i ludi, ali smo u startu među najboljim studentima imali veliki broj zainteresovanih za postdiplomske studije, kako sa našeg, tako i sa drugih fakulteta, na primer sa VMA. Imamo ih i sada.
I kakvi su rezultati tog „brzog i ludog” poteza?
Oni su veoma vidljivi, posebno poslednjih godina, što potvrđuje i pozicioniranje na Šangajskoj listi. Na početku smo najboljim i najvrednijim studentima ponudili privlačna i atraktivna istraživanja. Oni su počeli da se regrutuju još od osnovnih studija i mi smo u startu imali dosta postdiplomaca koji su izabrali da rade na našem fakultetu, odnosno mi smo imali priliku da biramo najbolje. Mislim da su prepoznali šta mi stariji radimo, osetili su našu energiju i pokazali želju da nam se priključe.
Prema podacima za prošlu godinu na različitim domaćim i međunarodnim projektima radilo je oko 250 nastavnika i saradnika fakulteta i objavljeno je više od 200 naučno-istraživačkih radova. Je li to rezultat vaše prethodne priče?
Da, naš glavni motor su mladi i mlađi ljudi. Energija je u mladosti, kao i u sportu, privredi, svim sektorima društva. Mi stariji treba da ih usmerimo, damo savete, podstičemo da se bave naukom. Čak 95 posto svršenih studenata medicine rade kao doktori, leče ljude, što jeste primarno, jedan broj njih završi specijalizacije, a nauka je uglavnom u trećem planu. Mi želimo da nauci damo veći značaj. Skoro me je jedan profesor pitao gde nalazimo toliki broj mladih talenata. Odgovor je u posvećenosti i dobrom radu sa studentima od početka školovanja. Mi sada imamo 65 redovnih profesora, to je akumulirano znanje i iskustvo, ali i 95 docenata, uglavnom mlađih ljudi, dosta asistenata i saradnika u nastavi. Recimo, da na postdiplomskim studijama na smeru klinička eksperimentalna medicina je 25-26 studenata, kao i internista hirurga na svim katedrama. To su sve mladi ljudi koji moraju da objavljuju radove kako bi napredovali.
Svakako je tu važan i odnos iskusnih profesora. Kako funkcioniše spoj mladosti i iskustva?
Počeću od svog tima, mladih kolega koji su pod mojom supervizijom jer mi je to najvidljivije. Iskreno, takvu energiju, znanje, entuzijazam ja nisam video. Jednim delom to verovatno potiče i od mog „virusa” koji sam im implementirao, ali imao je ko da ga primi. Sa mladima izvanredno radi čitav niz profesora, to su fantastični ljudi koji imaju velikuharizmu i znanje i oni vuku mlade kolege, aonda povratnom spregom oni vuku sledeće i to tako ide dalje. Ponavljam, za visoke domete naučno-istraživačkog rada presudno je bilo pokretanje doktorskih studija 2005. godine.
I vi i vaše kolege profesori dosta insistirate na međunarodnoj saradnji i usavršavanju u svetu baš tih mladih kadrova. Koliko uspevateu tome?
Tu se stanje menja na bolje, od kada je krajem 20. veka nastala era interneta, pa je i polje nauke postalo otvorenije, naučne informacije postale su dostupnije. Ne ide to baš tako lako jer i dalje dominiraju centri naučne moći na zapadu, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama, gde se i istraživanja najviše rade. Problem je što naši radovi nisu mogli da se publikuju u najjačim časopisima na svetu, osim ako ste nešto radili sa Amerikancima ili ste sa njima imali neku kopču.
Da li su te nazovimo ih barijere probijene?
U velikoj meri jesmo, tako što smo dobru komunikaciju napravili kroz struku, recimo preko Udruženja fiziologa, kome i ja pripadam. Bitno je da naši mladi ljudi odu tamo, što bi rekao naš gostujući profesor Jovan Antonić – da dišu neki drugi vazduh šest meseci ili godinu dana, da vide kako drugi u svetu rade, da steknu poznanstva i veze, dobiju nove ideje.
Kod nas je dugo prisutan takozvani „odliv mozgova”, mladi i stručni odu u svet i više se ne vrate u Srbiju. Ima li vaš fakultet takvih problema?
Nema i važno je što mi naše mlade istraživače pre odlaska u svet motivišemo da se vrate, da naukom i ovde mogu uspešno da se bave. Cela moja ekipa sa fiziologije bila je na dužem ili kraćem usavršavanju u inostranstvu i odmah su imali ponude da ostanu, jer su tamošnji ljudi u startu videli koliko su oni već obučeni i spremni za uključivanje u istraživački rad. Međutim, bili su po svetu, dobili nova znanja i iskustva, napravili kontakte i vratili se na naš fakultet.
Ako su vaši nastavnici i saradnici tako uspešni, jesu li adekvatno i plaćeni za svoj rad?
Kao i za sve u životu, tako i po pitanju novca svako sebi postavlja neke granice. To je individualna stvar. Nekome možete dati milione i neće mu biti dosta. Na osnovu mog uvida i onoga što kao dekan potpisujem, mada ja nikome ne volim da gledam u tanjir, novčanik i krevet, mislim da je živeti u Kragujevcu i baviti se jednim vrlo finim poslom – za studente, nastavnike, pa i za mene, privilegija. Biti univerzitetski profesor je privilegija i po tome treba da budemo zadovoljni novcem koji primamo.
Vaši saradnici objavljuju veliki broj naučno-istraživačkih radova u priznatim časopisima, a koliko se nova otkrića iz oblasti kliničke medicine primenjuju u praktičnoj medicini, za lečenje ljudi?
Put od inicijalne ideje do momenta primene prilično je dug, jer zahteva velika materijalna sredstva, dobru organizaciju i podršku, ili države ili nekog privatnog sektora. Na primer, naučnici koji se bave farmacijom ili hemijom imaju ideje kako da se pobede neke opake bolesti, ali samo dva posto tih ideja uđe u razmatranje. Recimo, kod ispitivanja nekog leka od sto supstanci koje uđu u razmatranje da mogu da budu potencijalni agens, samo dva prođu predkliničku fazu, a to je faza ispitivanja na životinjama. Tek potom dolazi ispitivanje na ljudima.
Navedite neki primer iz vaše prakse, neko iskustvo koje vi imate.
Ove godine akreditiovan je naš Centar izvrsnosti za kardiovaskularno metabolička istraživanja i dobio je sertifikat dobre laboratirijske prakse. Da biste neku supstancu ispitivali morate da imate taj validni sertifikat i da potom krenete sa ispitivanjima na životinjama, da bi se, ako to ispitivanje da pozitivne rezultate, prešlo na ispitivanje na ljudima. To ima dugu proceduru s obzirom da se mora voditi strogo računa o bezbednosti ispitanika, a te procedure dosta i koštaju. Ako je reč o leku, dalji posao trebalo bi da preuzme neka jaka firma.
I šta je tu onda kočnica?
Problem je što mi u zemlji nemamo jake budžete kao što ih ima zapadni svet. Čak i naša zdravstvena politika insistira da naša istraživanja imaju praktičnu primenu, ali ni država ne izdvaja sredstva za te namene. Mi krenemo sa idejom, sa istraživanjem, ali naučnici nemaju ništa drugo sem pameti na prodaju. Može da se pojavi neka kompanija, a to se dešava mahom u razvijenom i bogatom svetu, koja na osnovu vaših referenci kaže – to je nama interesantno, to košta toliko, onda se ulaže u razvoj tako što se prave takozvane startap kompanije, ulaže se veliki novac da bi na kraju nauka dobila praktičnu valorizaciju.
Izgradnja Centara izvrsnosti, kojim bi fakultet dobio znatno bolje uslove za naučno-istraživački rad, kasni već pet godina, ali su radovi 2021. nastavljeni. Kako oni napreduju?
Da se ne vraćam na greške koje su napravljene ranije zbog kojih je gradnja stala tri godine, jer je to sada beskorisna priča. Važno je da su radovi prošle godine nastavljeni, sada se radi u kontinuitetu, međutim u međuvremenu dosta je poskupeo građevinski materijal i to nam sada stvara velike probleme. Iako nisam baš ekonomski neobrazovan, mislim da proizvođači dosta zloupotrebljavaju ukrajinsku krizu kao izgovor za veliko zidanje cena. Uglavnom, građevinski radovi trebalo bi da se završe do kraja ove godine.
A šta je sa opremanjem centara, jer ćete do kraja 2022. imati samo „prazne” zidove?
U startu je napravljena nerealna procena koliko će sama zgrada da košta, usledilo je i povećanje cena materijala, o čemu sam govorio, tako da će sve pare koje su na raspolaganju od Evropske investicione banke biti potrošene za građevinske radove. Prošle godine u oktobru rektor Univerziteta i moja malenkost obratili smo se Vladi Srbije i ona nam je dala garancije da će obezbediti dodatnih četiri miliona evra za opremanje Centara izvrsnosti. Međutim, to neće biti dovoljno da se sve opremi jer je i potrebna oprema takođe poskupela.
Znači li to da će opet biti čekanja i odlaganja?
Pošto je stanje takvo kako jeste, gledaćemo da opremanje razvrstamo po prioritetima, a prva je banka matičnih ćelija jer nam je zbog nje i odobren međunarodni kredit. Posle ćemo videti šta dalje, da li od države možemo da dobijemo još para, a Centri će imati i tržišni karakter, očekujem da se naše tržišne ponude zakotrljaju, pa da i od toga bude nešto sredstava.
Centri izvrsnosti namenjeni su prvenstveno Fakultetu medicinskih nauka, a hoće li u njima biti mesta i za druge istraživače sa univerziteta, bar one čija je struka povezana sa medicinom?
Naš rektor profesor Nenad Filipović vodi veliku grupaciju koja je u procesu akreditacije na Centrima izvrsnosti. Novoosnovani Institut za informacione tehnologije, koji je okupio masu istraživača koji nemaju nastavna zvanja, a koji se bave multidisciplinarnim radom, to su farmaceuti, biolozi, hemičari, imaće mesto u Centrima izvrsnosti. Fakultet medicinskih nauka za nastavni deo zadržaće postojeći poslovni prostor, a istraživački deo dobiće laboratorije u novom objektu.
Skorije su objavljene informacije da je fakultet dobio akreditaciju za još neke programe. O čemu je reč?
Novo je da smo akreditovali neke takozvane kratke programe, odnosno studije, što je prvi korak za ozbiljnu saradnju sa Institutom za kardiovaskularne bolesti Dedinje, koji će krenuti od septembra. Reč je o nekim intenzivnim terapijama, a mi smo odabrani kao najbolji u oblasti kliničke medicine. U programu smo akreditacije programa visokih strukovnih studija sa Fakultetom pedagoških nauka iz Jagodine za sestre vaspitače. Očekujemo krajem avgusta posetu Akreditacione komisije, pa bismo već u septembru mogli da upišemo studente.
Imate nove programe i sa drugim fakultetima kragujevačkog Univerziteta?
Da. Akreditovali smo zajednički program doktorskih studija sa Ekonomskim fakultetom za oblast menadžmenta. Takođe smo sa Fakultetom inženjerskih nauka akreditovali program doktorskih studija za bioinženjering, koji je veoma atraktivan.
Odavno imate ideje da privučete više stranih studenata. Šta činite na tom planu?
U toku sledeće školske godine reakreditovaćemo medicinu i omugućiti stranim studentima da nastavu pohađaju na engleskom jeziku. Uz ostalo, to će nam doneti i bolje pozicioniranje na Šangajskoj listi, jer se taj parametar uzima u obzir prilikom rangiranja. Time će fakultet postati dodatno prepoznatljiv na svetskoj mapi, a obezbediće i novi priliv finansija. Planiramo, ali još ne znamo da li ćemo uspeti, da izvršimo reakreditaciju u smislu internacionalizacije doktorskih studija, jer za njih imamo velikog interesovanja iz arapskih zemalja, bivših sovjetskih republika i drugih.
Ima li još nešto novo na pomolu?
Nadam se da ćemo početkom septembra da potpišemo ugovor sa Univerzitetom Vinipeg Monitoba (Kanada), koja je najbolji kardiovaskularni centar u svetu za bazična istraživanja.Čast nam je što su izrazili želju da sarađuju sa nama, a to će biti osnov za fantastične projekte u narednom periodu. Hoćemo da sarađujemo sa svima koji hoće sa nama – na ravnopravnoj bazi. Imamo šta da ponudimo, a najbitnije je što imamo fantastičnu vojsku mladih ljudi, koji imaju znanje, spremni su i vole da rade.
Čime ćete se „kandidovati” za peti uzastopni plasman na Šangajskoj listi?
Opet nam je glavni adut naučno-istraživački rad i prisustvo u referentnim časopisima, a na dobrom smo putu. Prethodnih godina imali smo nešto preko dvesta radova, a za sedam meseci ove godine već je 170, znači prestignućemo sami sebe.