Jovan Belimarković, čovek koga su četiri puta slali u penziju
Jovan Belimarković je rođen 1827. godine u Beogradu. Bio je potomak dve čuvene porodice. Belimarkovići su bili jedna od strarijih srpskih porodica u Beogradu. Jovanov deda Marko bio je Milošev saborac iz Drugog ustanka, negde iz Šumadije se trajno nastanio u Beogradu po završetku ustanka. Deda Marko je bio okoreli pristalica Miloša Obrenovića i doživeo je i drugi povratak starog knjaza u Srbiju.
Priče kažu da je na dočeku kneza Mihaila u Beogradu Asli-Marko pao sa konja i slomio vrat. Jovanov otac Pavle oženio se sa Stojankom iz čuvene kuće Babadudića. Ova porodica je izbacila niz značajnih ljudi u istoriji Srbije. Za njih je narod pričao: „Obrenovići vladaju, Karađorđevići pretenduju, a da Babadudići upravljaju Srbijom“. Malo vlada u Srbiji je pre Majskog prevrata bilo da u njoj nije bio neki član ove brojne familije.
Po završetku gimnazije u rodnom mestu, Jovan je bio državni pitomac na Berlinskom univerzitetu, a potom pitomac pruske Artiljerijske škole. Unapređen je 1850. u čin potporučnika, a u Srbiju se vratio 1851. godine. Po povratku u zemlju jedno vreme je predavao fortifikaciju na tek osnovanoj Artiljerskoj školi.
Kao upravnik grada Beograda sarađivao je sa liberalima na zbacivanju kneza Aleksandra Karađorđevića i na vraćanju Miloša Obrenovića na čelo Srbije. Jedan je od ključnih figura zbog koje će ovog puta smena dinastije u Srbiji proći bez krvoprolića.
Povratak Obrenovića i njegova uloga u ponovnom dolasku na vlast omogućila mu je brz uspon u službi. Bio je postavljen za direktora Artiljerijske radionice Topolivnice u Kragujevcu, a onda je novembra 1861. dao ostavku na vojnu službu. Ponovo je aktiviran za vreme bombardovanja Beograda 1862, kada je komandovao jednim odsekom odbrane Beograda.
Pod knezom Mihailom 1862. godine postaje načelnik štaba stajaće vojske Kneževine Srbije, 1867. godine postaje pomoćnik ministra vojske, a 1868. godine i ministar vojske i ministar građevina. Te dve ministarske dužnosti je obavljao do 1872. godine i za to vreme se istakao u pripremi srpske vojske za rat protiv Turske, kao i u pretvaranju Kalemegdana od turske tvrđave u park srpske prestonice.
Posle predaje gradova Knjaz Mihailo je naredio tadašnjem upravniku varoši Jovanu Belimarkoviću da kalemegdansku poljanu pretvori u park. Tako je od 1870. godine Kalemegdan pošumljen i moglo se po istom šetati. Ostalo je u sećanju da je Belimarković preko noći pošumio Kalemegdan, mnogi stanovnici Beograda su se bunili na izgled i stanje tog dela grada pošto su turski vojnici zauvek napustili i Beograd i Srbiju. Belimarković je naredio da se za jednu noć stvori čudo. Stotinu kola prevezlo je iz
Topčidera veliko šumsko drveće staro po nekoliko godina, iskopano zajedno s korenom i sa žilama, pa je tako zasađeno na Kalemegdanu, koji je jedne večeri omrknuo go, a osvanuo kao — šuma.
I prve staze i prvo uređenje na Kalemegdanu izvršeno je po planu Belimarkovića. Teško da bi Kalemegdan izgledao ovako kako sad izgleda da nije bilo Jovana. Glavno drveće pri sadnji bile su lipe jer njen miris je Belimarković prosto obožavao. Slično će biti i pod njegove stare dane kada se nastanio u Vrnjačkoj Banji, miris lipa će ga pratiti celog života.
Kada se završilo namesništvo za vreme maloletnosti kneza Milana Obrenovića, Jovan Belimarković je optužen za zloupotrebe koje je počinio kao ministar, ali sve se završilo bez sudskog procesa. Srpske novine su sa posebnom pažnjom pratile ovaj slučaj, procenjivalo se da je država oštećena preko 17.500 dukata i celoj aferi su dali naziv Belimarkovićeva. Jovan je imao veliku podršku mladog srpskog kneza, što mu je pomoglo da se oslobodi optužbi.
Od 1872. do 1875. godine bio je član Državnog saveta Kneževine Srbije. Zadnje godine svoje službe u Državnom savetu ulazi u sukob sa predsednikom vlade Aćimom Čumićem. Jovan ga otvoreno optužuje da je pristalica Karađorđevića, a predsednik ne ostaje dužan Belimarkoviću i po kratkom postupku je penzionisan, iako je bio član Saveta.
Pred prvi Srpsko-turski rat Jovan Belimarković je upućen u Crnu Goru kao opunomoćenik srpske Vrhovne komande. U bici na Vučjem dolu komandovao je jednom crnogorskom brigadom. Uoči te bitke, na sastanku crnogorskog vojnog saveta u selu Vrbica, pravilno je procenio namere turskog komandanta Muktar-paše i time doprineo velikoj pobedi crnogorske vojske u ovoj bici. Crnogorski knez Nikola Petrović ga je zbog toga odlikovao Obilića medaljom, najvećim tadašnjim odlikovanjem crnogorske kneževine. Kasnije se Jovan šalio da je tada ratovao kao penzioner, pošto ga je rat zatekao kao penzionisanog pukovnika i dodavao je kroz smeh - da je bio aktivni ratnik, ko zna kakva bi tek čuda pravio.
Po povratku u Srbiju vraćen mu je aktivni status oficira i novembra 1877. godine unapređen je u čin generala. U tom trenutku izbija Topolska buna i srpska vlada bira Jovana da ovu bunu uguši. Topolska buna izbila je na Stanovljanskom polju više Kragujevca, kad su dva bataljona, Lepenički i Jasenički narodne vojske, odbila da polože zakletvu i pođu na granicu uoči Drugog srpsko-turskog rata. Istog dana su pobunjeni vojnici, sa vodnikom Milovanom Žižićem na čelu, pošli u Topolu očekujući širi pokret za svrgavanje Milana Obrenovića i dovođenje na vlast Petra Karađorđevića. Knez Milan je u pobunjenim srezovima proglasio vanredno stanje i poslao iz Beograda stajaću vojsku.
Tada je Jovan Belimarković bio teško bolestan i lekari su mu zabranili da ustaje iz postelje, jer će umreti još do Grocke. On, ipak, pođe još istoga dana, stiže u Kragujevac, za tri dana utiša sve, ostavi vojni sud da radi, pa pohita u Knjaževac, gde ga očekivaše slavni šumadijski korpus, kome beše određen za komandanta. Milan Obrenović njegovo gušenje Topolske bune nikad neće zaboraviti.
U drugom Srpsko-turskom ratu Jovan se istakao kao vojskovođa, kao komandant odlikovao se brzim odlukama, a njegovo samopouzdanje i razmetljivost podizali su kod vojske moral i veru u pobedu. Zajedno sa pukovnikom Milojkom Lešjaninom bio je zaslužan za oslobođenje Niša, pa je dobio najveći tadašnji orden, Takovski krst sa lentom.
Oslobodio je Vranje 31. januara 1878. godine. Dužnost komadanta Šumadijskog korpusa obavljao je sve do svog novog penzionisanja, ovog puta na svoj lični zahtev 1882. godine. Ostalo je zabeleženo da je kao komadant Šumadijskog korpusa slat u vojno diplomatsku misiju, sa zadatkom da izdejstvuje prijem jedne grupe mlađih oficira na školovanje u Prusku i ovaj zadatak uspešno je priveo kraju.
U drugoj svojoj penziji je uživao do 1888. godine, kada ga Milan Obrenović postavlja za jednog od trojice namesnika svom maloletnom sinu Aleksandru. Tada je ponovo izabran za člana Državnog saveta. Pošto je Milan abdicirao, Jovan sa Kostom Protićem i Jovanom Ristićem upravlja Srbijom kao kraljevski namesnik. Sva trojica namesnika bili su verni kralju Milanu. Ristić je ponekad morao da smiruje Belimarkovića, koji je smatrao da treba kidati sve veze sa radikalima. Jovan je posle smrti drugog namesnika Koste Protića bio, zajedno sa prvim namesnikom Jovanom Ristićem, protiv izbora Nikole Pašića za namesnika. Pretio je da će na Terazijama da napravi kasapnicu radikalskog mesa, pa su i radikali njemu uzvraćali na isti način. Otada je general išao u pratnji telohranitelja.
Belimarković je za namesnika umesto pokojnog Protića želeo svoga sestrića Jovana Avakumovića, a Jovan Ristić je želeo nekoga svoga. U državnom udaru kralja Aleksandra 13. aprila 1893. smenjen je sa položaja namesnika. Bio je penzionisan po treći put. Od tada sve više provodi vreme u Vrnjačkoj Banji, gde je izgradio svoju čuvenu vilu, koja je nazvana „letnjikovac Belimarković“.
Što je general postajao stariji, tako je bivao i sve osorniji i usamljeniji. Iz vile je voleo da posmatra svoje vinograde na suprotnom brdu, a ponekad, ako u njima spazi lopove, iz puške je pucao po njima. Vila je 1970. godine kupljena od njegovog sina Relje i postala je Zamak kulture u Vrnjačkoj Banji i jedno od simbola ovog mesta.
Generala je kralj Aleksandar Obrenović po treći put vratio iz penzije u aktivnu službu 1903. godine kada je u martu privremeno ukinuo Ustav. Tada je Jovan postao doživotni član i presednik Senata. General je preživeo Majski prevrat iako je bio na spisku za likvidaciju kod zaverenika. Spasio ga je sestrić Jovan Avakumović, koji je po prevratu postao predsednik vlade.
Po dolasku Karađorđevića na vlast Jovan je i po četvrti put penzionisan, ovaga puta zauvek. Preminuo je 16. avgusta 1906. u Vrnjačkoj Banji, gde je sahranjen. Jovan Belimarković se ženio dva puta. U prvom braku sa Bisenijom, kćerkom Stojana Simića, nije imao dece. U drugom braku sa Cicom, rođenom Čotrić, imao je sedmoro dece: Milana, Stojanku, Miloša, Relju, Veliku, Bosiljku i Cvetu.
Jovan je bio i sudija Vojno kasacionog suda i predsednik Inženjerijskog komiteta, a od septembra 1881. bio je predsedavajući u Komisiji za organizaciju i nastavu vojske. Bio je i član brojnih komisija za oficirske ispite. Jedini je general koji je za života stekao počast da jedan srpski puk bude nazvan njegovim imenom. Prvi pešadijski puk prvog poziva Narodne vojske zvao se po Đeneralu Belimarkoviću, nosiocu mnogih domaćih i stranih vojnih odlikovanja.
Kada su ga pred smrt pitali imali za čim da žali, odgovorio je:
„Hvala Bogu na onome što imam i što znam, ali sam u životu osećao da ne znam dve stvari: ne znam dobro francuski (a nemački je znao savršeno) i ne znam da sviram. Ono mi je prvo kad što zatrebalo, a za ovim drugim sam zažalio hiljadu puta u veku, dolazili su mi časovi kad bi me mogla razgaliti samo muzika - a ja nje nisam znao! Taj sam nedostatak u vaspitanju uvek osećao!“