Jakov Živanović, Sremac na službi u Srbiji
"Iguman" diplomatije knjaza Miloša i protivnik Vukove reforme
Šef kancelarije Miloša Obrenovića Jakov Živanović, kao čovek od najvećeg poverenja srpskog knjaza, znao je kako da se sačuva od pošalica, po kojima je bio čuven dvor u Kragujevcu. Svaki Milošev službenik brzo je u njegovoj službi stekao nadimak, često podrugiv i posprdan. Tako su na Miloševom dvoru zaradili svoje nadimke Dimitrije Davidović koji je prvo prozvan „Švrća“, zatim ga je Miloš unapredio u „Lucifera“, Paun Janković je prozvan „Baća“, Toma Vučić Perišić „Gazda“, Cvetko Rajović „Ćetko“, Teodora Herbeza knjaz je prozvao „Gluvać“, a Avram Petronijević je „ponajbolje“ počašćen nadimcima „budala“ i „volom bez rogova“.
Knjaz Miloš je Jakova Živanovića, veoma veštog u diplomatisanju sa Turcima i uvek opreznog u državnim poslovima, nagradio čuvenim nadimkom „Iguman“. Milošev skoro nepogrešiv sud o svojim saradnicima i ovde je dao tačan opis jedne suzdržane i veoma načitane profesorske prirode, diplomate koji je znao kada da bude slatkorečiv, a kada oštrim rečima da oplete po sagovorniku. Čuveni srpski pisac Jakov Ignjatović svog imenjaka, kojeg je dobro poznavao, opisao je „kao veštaka sviju političkih i
diplomatskih šeretluka“.
Međutim, sam Jakov Živanović je ostavio opis kako je od srpskog knjaza dobio nadimak. U početku 1834. na poziv knjaza prešao je u Srbiju i posle nekoliko meseci rada Miloš ga je postavio za direktora svoje Knjaževske pridvorne kancelarije. Jakov je pričao da je u Kragujevac stigao baš u oči Sretenja i sutradan je otišao u crkvu na službu. Kad dođe vreme da čita apostol ustumaraše se Jakovljevoj priči po kragujevačkoj crkvi i popovi i učitelji i đaci.
Miloš, stojeći na svom stolu, već opaža tu zabunu, malo sačeka pa zapita: „More, šta je to?“ A evo šta je bilo: đak neki uzeo iz crkve apostol da se spremi da čita u crkvi na Sretenje, pa niti ga je naučio, niti je knjigu vrato crkvi, niti je sam došao na službu. Videći tu zabunu Živanović, koji je crkveno pravilo znao, izađe pred Miloša i upita: „Je li slobodno, gospodaru, da ja pročitam apostol bez knjige?“„ Slobodno, sine, kako ne bi bilo slobodno, samo ako umeš!“, odgovori Miloš. Živanović izađe na amvon i očita apostol kao izust, kao i iz knjige. „Aferim igumane!“, viknu srpski knjaz, radostan što se iz zabune tako lako izašlo. Od toga doba Miloš je Živanovića gotovo uvek zvao igumanom.
Jakov Živanović je rođen u Sremu u selu Obrež 1808. godine, a njegova porodica je vukla poreklo iz valjevske Kolubare. Osnovnu školu je završio u mestu rođenja, gimnaziju u Sremskim Karlovcima, a studirao je filozofiju u Pešti, gde je i doktorirao. Ubrzo postaje prvi pisar u Patrijaršiji, pa zatim i profesor u Karlovačkoj gimnaziji.
Miloš se 20. septembra 1833. godine obratio Grigoriju Geršiću, direktoru Karlovačke gimnazije, s molbom da mu preporuči nekog od tamošnjih profsora ili učenih ljudi koje bi uzeo u službu. Geršić je, pored ostalih, preporučio knezu Jakova Živanovića. I Jakov je na poziv knjaza prešao u Srbiju.
Kao direktor knjaževe kancelarije Živanović je imao dosta uticaja na mnoge diplomatske poslove Srbije. Knez Miloš ga je slao u Carigrad kad se gradio Ustav za Srbiju 1838. i kada je Srbiji određivan grb i zastava. Kada se razgovaralo o Savetu, budućem telu kneževine Srbije, koje je trebalo da ograniči apsolutnu mog knjaza Miloša, Živanović je bio protivan tački XVII Ustava po kojoj je srpskim savetnicima sudila Porta. I ne mogavši da spreči da takav član uđe u Ustav, on je napisao svoju ostavku već u Carigradu, pa je dao čim je stigao u Kragujevac.
U unutrašnjem političkom trvenju u Srbiji Živanović je uvek stajao uz knjaza Miloša. To svoje vladanje je on ovako pravdao: „Mi došljaci, kad smo uz vlast, na pravu smo putu. Mi vaših domaćih računa ne znamo. U kolu šumadinskom mi možemo igrati, ali je nepristojno da mi došljaci u Šumadiji vodimo kolo!“ Za to je stranka, koja je bila nezadovoljna Milošem, jako mrzela Živanovića.
Srbija je 1838. godine dobila svoj drugi Ustav, u narodu poznat kao Turski ustav, jer je izdat u formi turskog fermana. Na ovaj način Turska je želela da pokaže da je Srbija u vazalnom položaju prema njoj. Milošu je vlast postala ograničena, njegovi protivnici su se prozvali ustavobranitelji, a Jakov došavši u Kragujevac, znajući da se posle ovakvog Ustava Srbiji spremaju burni dani između Miloša i njegovih protivnika, dao je ostavku i otišao u Srem. Tamo je živeo povučeno, ali kao srpski
građanin sa srpskim pasošem.
Po abdikaciji Miloša Obrenovića i njegovog napuštanja Srbije, Jakov se često nalazio u njegovoj pratnji. Po svedočenju Anastasa Jovanovića, prvog srpskog litografa i jednog od prvih srpskih fotografa, koga je Miloš zbog njegove umetničke veštine nazvao „Molerčić“, svedoči da su on i Jakov Živanović bili uz Miloša 1842. godine kada se vraćao iz nemačkih zemalja natrag u Beč. Anastas i Jakov su iz novina saznali o Vučićevoj buni i da je Mihailo zbačen, a da je novi srpski knez postao Aleksandar Karađorđević. NJih dvojica su odlučili da prećute ovu vest Milošu do povratka u Beč, a razlog je zapisao Jovanović „jer ga inače dotle nećemo moći snositi od Germanije do Beča“.
Živanovića je revolucionarna 1848. godina ponovo vratila na poslove srpskog naroda, sada samo u Vojvodini. Bio je poslanik na Majskoj skupštini 1848. godine u Karlovcima i član Glavnog odbora Srpskog Vojvodstva. Tada je radio sasvim svojski protiv Madžara, sporazumivši se sa Bečom, kao od dva zla manjim, po njegovu mišljenju, jer je verovao da će Beč, najposle pritisnuti i Madžare i Srbe, što će se kasnije pokazati da je i te kako bio u pravu.U Srpskom pokretu je učestvovalo 12 članova njegove porodice. Izabran je zbog svojih zasluga tokom Srpskog pokreta za počasnog građanina Pančeva i Karlovaca.
USTAVOBRANITELJI 1850. godine pozivaju Jakova Živanovića da se vrati u Srbiju, što on i prihvata. U Srbiji kneza Aleksandra Jakov prvo postaje sekretar Državnog sovjeta, a po smrti Jovana Stejića 1853. godine postaje i glavni sekretar Sovjeta. Među tadašnjim srpskim političarima bio je omražen zbog veza sa austrijskim konzulom Radosavljevićem, koji je imao veliki uticaj na kneza Aleksandra Karađorđevića. Kasnije postaje pomoćnik ministra pravde i prosvete za vreme dok je bio ministar Dimitrije Crnobarac.
Živanović i Crnobarac, kao članovi Društva srpske slovesnosti, dogovaraju se da iskažu otpor novoj struji u srpskom jeziku i pravopisu. Kao Vukov protivnik Živanović otvara čuvenu raspravu sa Učenim društvom oko jezika i pravopisa, koja se, najposle, svršila pobedom novih ideja. Ironijom sudbine Crnobarcu je pripala uloga da je baš on svojim aktom zbrisao i poslednje stanište staroga jezika i staroga pravopisa, tj. njegovom zaslugom ukinuta je zabrana Vukovog pravopisa. Živanović i Crnobarac su zaslužni i za zakonski ukidanje kvrge i torture.
Kada se po Svetoandrejskoj skupštini Miloš Obrenović vratio i po drugi put zavladao Srbijom, pristalice Obrenovića su na Živanovića gledali kao na izdajnika i ubrzo je izgubio posao i bio proteran iz Srbije. Po Miloševoj i Mihajlovoj odluci vraćen je u zemlju i postavljen je za predsednika Okružnog suda u Kruševcu. Na ovom položaju je dočekao i smrt knjaza Miloša, ali i kraj svog života. Umro je avgusta 1861. godine u Beogradu.
Milan Milićević u svom „Pomeniku” Jakova opisuje kao veoma vrednog čoveka, koji je bio na peru lak, da je mogao napisati za trojicu, a u besedi među Srbima najbolji. Bio je oženjen, imao je sina Milivoja. Bio je član Matice srpske u Novom Sadu i Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Prvi priložnik Školskog fonda u Kneževini Srbiji, sa datih hiljadu groša. Nosilac je Ordena slave koji mu je dao turski sultan Mahmud II, dok je bio srpski deputat u Carigradu. Dobio je kao stranac i rusku carsku zlatnu medalju za literarne zasluge. Sa latinskog na srpski je prevodio dela Cicerona, napisao je Nekrologe kneginji LJubici, Avramu Petronijeviću, Dimitriju Isailoviću i Stevanu Petroviću Knićaninu. Pred samu smrt prevodio je Telemaka na srpski, ali se taj prevod zagubio.