Finansijer ustanaka i gružanski vojvoda
JOVAN Dimitrijević rođen je oko 1765. godine u selu Dobrača, po kome je i dobio nadimak. Bio je marveni trgovac velikog ugleda i novčano je pomagao Karađorđu, koji je voleo da posluša svaki njegov savet. Ostaće upamćen kao finansijer boraca za vreme oba ustanka.
U Karađorđevom protokolu, gde su beležena sva važnija pisma, naredbe i ukazi, pod brojem 147, zapisano je da je Jovanu Dobrači izdat pasoš „da može voditi i prodavati u Tursku odjednom stodeset volova”, što je dokaz da je u vreme ustanka bio veoma bogat čovek. Karađorđeva za dozvolu trgovine u Turskoj pokazuje da je Jova bio voždov čovek od najvećeg poverenja. Ovoliki broj krupne stoke za izvoz i prodaju bio je dozvoljen Dobrači, Milovanu Mićiću i Andreji Jakoviću iz Topole. Izvoz stoke u
ustaničkoj Srbiji mogao je samo odobriti sovjet ili vožd. Bez pasoša niko nije smeo voditi svoje životinje van zemlje.
Jova je u svom rodnom mestu imao veliki čair, a tokom ustanka napravio je i drugi u selu Vrbica. Na ova dva mesta je žirio svinje i odatle ih vodio na prodaju. U Dubravici je imao goveda na ispaši i kada bi dobio odobrenje vodio ih je na prodaju u pravcu Deligrada.
Pored bogastva Jovan je bio dobar ratnik i razborit komadant i te njegove odlike dovele su da postane ustanički vojvoda u Gruži.
Karađorđe je 1806. godine blizu manastira Vraćevšnica pozvao Gružane na zbor kako bi ih obavestio da se spremaju da sa njim krenu put Drine kako bi se branili od turskog napada. Na voždov govor na prepunom Kalipolju, koji je pozivao u Mišarsku bitku, Jova je u ime celog skupa Karađorđa kratko zapitao: „Gde i kada da dođemo?“
Dobrača je od svog stečenog bogastva odvajao novac da se u Beogradu podigne dobra škola po ugledu na Peštu i Beč. Takođe je bio i za to da se izgradi i neka knjižara. Sve te planove odneo je krah Prvog ustanka. Po propasti ustanka ostaje u Srbiji u svojoj kući u Dobrači i Turci ga ubrzo postavljaju za kneza u Gruži. U prvo vreme radi na popravljanju odnosa između Turaka i Srba, ali kada izbija Hadži Prodanova buna menja svoj stav. Videvši šta su sve uradili napaćenom narodu i da bez borbe
Srbi ne mogu da poprave svoj položaj, Jova počinje da se sprema za borbu. Oko sebe počinje da okuplja istomišljenike. Sa Tomom Vučićem Perišićem i Simom Milosavljevićem Paštrmcem okuplja Gružane i kod Knića počinju da prave šanac.Tu im se pridružuju i Nikola Vukićević iz Svetlića sa ljudima iz lepeničke knežine, kao i sam Hadži Prodan Gligorijević sa svojim ljudima.
Kod utvrđenih knićanskih šančeva 25. septembra 1814. godine odigraće se jedina bitka ove bune. Ustanici su dočekali Turke koje je predvodio Ašim beg, kao i Srbe koje je vodio Miloš Obrenović. Miloš je odbio da se priključi buni, budući da je smatrao da nije dobro vreme za nju, pa se i sam ponudio beogradskom veziru Sulejman paši Skopljaku da uguši bunu. Tog dana ustanici su odbili turske napade, a Miloš je poslao tajnu poruku bundžijama da se predaju, a on će isposlovati kod Turaka
pomilovanje. Jova, Sima i Toma su na reč Miloševu to i uradili, većina ustanika se te noći razišla, Nikola Vukićević se vratio u Svetlić, a Hadži Prodan Gligorijević sa bratom je pobegao za Austriju.
Međutim, Turci nisu hteli svima oprostiti po smirenju bune, mnoga sela su bila paljenja i robljena. Nikolu Vukićevića i njegovog brata Aleksandra Turci su iz Svetlića doveli u Kragujevac, a onda ih vezane odveli za Beograd sa još 300 istaknutih ljudi iz pobunjenih nahija. Do januara 1815. godine većina njih su sasečeni i nabijeni na kolac.
Ova buna je onespokojila Turke, pa je Sulejman-paša odlučio da y Beograd pozove sve narodne starešine, a među njima i Miloša Obrenovića, gde je nameravao da ih zaplaši, a neke i da pobije. Jedan deo starešina nije se odazvao tome pozivu, ali je Miloš Obrenović došao y Beograd i izašao pred pašu. Videći da su starešine prozrele njegovu nameru, Sulejman-paša primio je lepo starešine koji su došli i vratio ih kućama, ali je kao taoca zadržao Miloša Obrenovića.
DOK je Miloš bio talac Sulejman-paše Skopljaka, ostale starešine su se spremale za novu pobunu. U spremanju ustanka prednjačili su Arsenije Lomo i Jova Dobrača. Posle nekoliko sastanaka u selu Rudovci u kući popa Ranka Mitrovića skupili su se Arsenije Lomo, Milutin Garašanin, Milić Drinčić, Lazar Mutap, Melentije Pavlović, starešina manastira Vraćevšnica i Jova Dobrača. Odlučeno je da se diže novi ustanak i da se Milošu ponudi mesto vođe, a ako odbije da se sa njim postupi kao sa
Turčinom.
Jovan Dobrača, Milošev brat Jovan Obrenović, Sima Paštrmac, Blagoje Tomić iz Knića i Toma Vučić Perišić napadaju haračlije u selu Konjuša.Turci su pobijeni, a Toma ranjen. Posluživši se lukavstvom, Miloš je ipak uspeo da utekne Turcima iz Beograda. U Crnući su ga dočekali Melentije Pavlović, Lazar Mutap, Sima Paštrmac, Nikola Lunjevica i Jovan Dobrača i saopštili mu odluku starešina.
Arsenije Lomo je 21. aprila napao Rudnik i započeo borbe u Drugom srpskom ustanku. Mnogi savremenici, a kasnije i istoričari, tvrde da je Arsenije Loma prvi počeo Drugi ustanak i tako primorao Miloša Obrenovića da se stavi na njegovo čelo. I opet je prvi utvrđeni grad koji je napadnut bio Rudnik i ponovo se vojvoda Loma na njemu sukobio sa Agom Tokatlićem, kojega je sa Rudnika prvi put najurio 6. marta 1804. godine. U ovom drugom sukobu oslobađajući utvrđeni Rudnik po nevremenu, Loma gine.
Pogođen je kuršumom iza uha dok je ispraćao, uz veru, Tokatlića i njegove ljude. Dva dana kasnije u Takovu Miloš podiže ustanak.
Jova Dobrača i Jovan Obrenović sa Gružanima kreću na Kragujevac, a to isto radi i knez Petar Topalović, koji diže Lepenicu i opkoljavaju Kragujevac. Kada je čuo da je Ćaja Paša sa Turcima krenuo ka Čačku, on nešto ustanika ostavi u Stanovu da paze na Turke u Kragujevcu, a sa ostalima krene put Čačka i LJubića. Kada je video da su Turci već prošli za Čačak, on iskopa šanac kraj Morave sa ciljem da drži pod kontrolom prelaz preko Morave i tu se utvrdi. Ovaj četvorougaoni šanac je bio prvi
na udaru Turaka, iza ovog šanca bio je šanac u koji se smestila pešadija sastavljena od Rudničana i Valjevaca, koji su obezbeđivali ustaničku artiljeriju. Iza njih bio je šanac Tanaska Rajića, sa dva topa, pa još jedan šanac, gde su bili smešteni Posavci i LJižani.
Dobrača je sa Gružanima veliko junaštvo ovde činio, odbivši Turke od svog šanca; kada je postalo kritično posle pogibije Tanaska Rajića, Jovin vojnik Vasa Tomić iz Knića ubije na Moravi i Ćaja-Pašu, što je preokrenulo bitku na srpsku stranu. Svoje vojnike Jova je kroz ceo ustanak izdržavao iz svog džepa.
PO ZAVRŠETKU ustanka Jova Dobrača je bio gružanski knez i do 1822. godine upravljao je Gružom, kada je dao ostavku i ovo mesto prepustio Tomi Vučiću Perišiću. Želeći da obnovi bogastvo koje je potrošio u ustanku hteo je da se ponovo bavi trgovinom. Miloš mu ubrzo sva dobročinstva vraća tako što mu ne izdaje izun, odnosno dopuštenje za trgovinu. Plašeći se Jovinih trgovačkih veza Miloševi partneri u trgovini Petar Topalović, Milutin Savić, Đorđe Parezan i Miloje Božić su uticali na ovu kneževu
odluku.
Dobrača je posle ove odluke retko kad navraćao kod kneza u Kragujevac. Povukao se živeo u svom selu sve siromašniji. Sa Milošem je komunicirao preko pisama i preko svog prijatelja Sime Paštrmca, sada poznatog i kao Amidža, čuveni knežev upravnik dvora. U Kragujevac je išao samo na Milošev i LJubičin poziv. Male izune koje mu je Miloš odobrio za sitnu trgovinu verovatno su isposlovali LJubica i Amidža.
Vremenom je Jova poboljevao i počeo da gubi vid, čairi nekada puni životinja sada su bili pusti. Miloš kada saznaje za ovo stanje Jovine kuće, naređuje da Jovini sinovi Mitar i Miloš ostarelog vojvodu dovedu kod njega u Kragujevac. Knez je Jovu i sinove zadržao na ručku, a kući ih ispratio sa ukazom koji Dobrači daje doživotnu penziju. Bilo je to februara 1835. godine. Penzija je omogućila Jovinim sinovima da obnove stočni fond u svom čairu, ali Jova je sve manje video i ubrzo je postao
slep.
Na Svetog Nikolu 1839. Godine, koja se pamti po opakoj i dugoj zimi, u Gruži u snu umro je stari gružanski vojvoda i knez. Gružani su se skupili u Dobrači da bi ispunili vojvodin amanet da bude sahranjen u manastiru Drača pored svog prijatelja i imenjaka Jovana Vukomanovića, brata kneginje LJubice, poginulog u boju kod Požerevca. Na nadgrobnoj ploči u manastiru urezana su slova:
„Ovde su kosti mnogo zaslužnog vojvode srpskog Jove Dobračanina!“
Knez Miloš je Jovu nazivao „mlakonja“, aludirajući na odbijanje njegovog saveta da kad prikuplja porez od naroda razreže „malo više“ kako bi povratio svoje pare uložene u ustanak. Jovan, ne želeći da postane haračlija poput onih protiv kojih se sa narodom borio, prihvatio je knežev nadimak. Za Gružane je zbog tih postupaka ostao „naš Jova“. Jovina tri sina su po ocu uzela prezime Jovović. Ulice u Kragujevcu, Čačku, Požarevcu i Beogradu nose njegovo ime. NJegovog imena u udžbenicima istorije
nema.