HUMORESKA: Nekad beše "Šest topola"
Svaki grad, ma koliko veliki ili mali, ima neka lepa, skrovita i romantična mestašca, gde pulsira njegova duša i veselo kucaju srca njegovih stanovnika. Jedno od takvih delova našeg grada zove se Trg kod šest topola. Tu srca Palilulaca baš pulsiraju. Tako je bilo decenijama. Pod stoletnim krošnjama topola neretko su započinjale prve palilulske ljubavi, ugovarani srećni brakovi i – srećni razvodi. Ćutljive topole su decenijama verno čuvale palilulske tajne.
Godinama su radnici fabrike automobila u kafanici „Šest topola” pravili predah posle završene smene, i tu svraćali na čašicu pića i razgovora koji su im krepili dušu.
Nažalost, sve što je lepo i romanično ima svoj kraj.
Bio je to divan trenutak kad se neko, davno, davno, latio da na ovom mestu zasadi šest prelepih topola. A onda, posle mnogo godina dođoše neki nepoznati, do zla boga, namrgođeni i bezdušni ljudi sa motornim testerama i glomaznim kamionima. Jedni su motorkama rubili prelepe topole. Drugi su ih bacali u kamiončine i negde u nepoznato vozili. Nama običnim građanima ništa nisu hteli da objašnjavaju. Četiri prodavnice motornih testera u Palilulama prestale su jedan dan sa radom i proglasile dan žalosti za nevino postradalim drvećem. U znak protesta jedan Palilulac, veliki zaljubljenik u ekologiju, tog dana javno je pojeo lanac od motorne testere. Naštinu! Sa dva probiotika, jer se ovi novi lanci teško vare. Mi ostali smo uplašeno ćutali, gledali u testere i gutali - knedle.( bez probiotika).
Kuvarica iz restorana „Šest topola” je na svojoj kecelji ćirilicom napisala: Ne seci topole, nemaš izgovor! I prkosno se nacrtala na ulaznim vratima kafane, ali je njen trud bio uzaludan. LJudi sa testerama su joj odgovorili pesmom, svojom, takoreći, neformalnom himnom: „Drvoseča da sam ja, a ti da si dama, da l’ bi tada bila ljubav među nama...” Bilo je potresno i svečano. Čednoj kuvarici kanu krupna suza iz oka, znala je da oko Šest topola ptice više nikad neće umirati - pevajući.
Kiseonik su te topole proizvodile za pola grada. Danas umesto svežeg kiseonika na ovom mestu imamo bogatstvo raznovrsnih kancerogenih izduvnih gasova. To što je samo pedesetak metara odatle osnovna škola, nikoga posebno ne interesuje. Preovladalo je moderno mišljenje: Šta zna dete, šta su kancerogene materije.
Na kraju, ostade samo setna rečenica - ovde NEKAD BEŠE ŠEST TOPOLA! Samo naše uspomene nisu mogli nikako da isteterišu, a hteli su. U čast tih uspomena nas Paplilulaca pišem ovu neveselu humoresku, sa željom da se bezdušni masakr šest, i više topola, i drugog drveća, nigde i nikom ne ponovi. I ne samo zbog toga, već sa namerom da neke mlade ljude motivišem da na istom mestu, posade novih i još mirišljavijih šest topola. I mnogi više od šest. Ovako mator, koji se razočarao u sve i svašta, a posebno u sve, jedino još verujem u snagu, poštenje i ideje mladih generacija, sa kojima sam proveo najlepše decenije svog profesionalnog angažovanja.
Pomenuta kafanica „Šest topola” igrala je, relativno, važnu ulogu u našim životima, nas običnih šestotopoljaca. Posebno ću istaći kulturno-informativnu delatnost. Na unutrašoj strani stakla kafane često je bio zalepljen plakat o aktuelnim kulturnim događanjima u gradu. Uvek smo znali šta se događa u Teatru, biblioteci, muzeju... Ima čak i nekih anegdota o tome. Evo jednog veselog događaja: Moje dve drage komšinice Milica i Lepa jednog dana kad su pošle u pekaru za hleb i krofne i pročitaše na kafanici plakat da u Kragujevac dolazi „Labudovo jezero”. Odavno smo svi mi bili duboko ubeđeni da nam je sasvim dovoljno. Gružansko jezero, ali, očigledno, drug Čajkovski je drugačije mislio.
Milica kao žena od akcije reče da odmah nastave do Teatra, da kupe karte jer biće nezapamćene gužve. Komšinica Lepa predloži da pozovu i konobaricu iz „Šest topola” da pođe sa njima. Milica joj doviknu: Rado, hoćeš sa nama na Labudovo jezero?
Ni slučajno, prestravljeno viknu Rada, - Kakvo crno jezero kad ne znam da plivam! A kupaći kostim mi još iz srednje škole, kad smo išli u Gradac na more. Moj godinama neupotrebljavan kupaći progrizao je miš na najnezgodnijem mestu, gde sad može da se prouče i ceo jedan labud...
Moje dve komšinice požuriše na kasu Teatra da kupe ulaznice za Labudovo jezero. Milaca izdaleka povika kasiru
Molim vas, dve ulaznice !
Je l’ za Čajkovskog, upita blagajnik teatra?
NE! Nego za nas DVE!
I, eto tako, godinama skupljam slične anegdote dela Palilula oko „Šest topola”, nadajući da ću jednog dana mnogobrojne uspomene i anegdote da objavim u nekoj budućoj knjizi. Skupio sam na desetine autentičnih palilulskih anegdota i nijednog sponzora za knjigu. Za početak i to je dovoljno. Pogađate, knjiga će imati naslov „Nekad beše Šest topola”.
Ta knjiga će se završiti mudrim savetom čuvenog profesora Koste Vujića, koji je jedno vreme radio i u Kragujevačkoj gimnaziji. Savet je dao svojim učenicima, a malo prerađen i prilagođen, važi i za nas Palilulce:
„Vaš život Palilulaca kod Šest topola je, svakako, jedna velika zbirka anegdota. Da bi one postale značajne i vi Palilulci morate postati značajni ljudi. Genijalne anegdote o beznačajnim ljudima i same su beznačajne”
P.S. Od palilulskog desanta motornih testera ipak ima neke koristi za arhitekturu grada: Stari trg Kod Šest topola preobrazio se u novi, velelepni i moderni ekološki trg – KOD NIJEDNE TOPOLE!