Gradovi i gradonačelnici
Najveća novost u političkom životu Srbije od dolaska naprednjaka na vlast svakako je pojava Saše Jankovića – novog opozicionog lidera bez prošlosti u starim političkim partijama, bez repova u ranijim kadrovskim kalkulacijama i udela u gigantomahiji krokodila iz oplićale i ustajale balkanske ideološke mrtvaje. NJegova prošlogodišnja kandidatura za predsednika Republike Srbije, ovenčana osvojenim drugim mestom i nespornim atributom predvodnika alternative režimu, donela je novu nadu i
novi građanski politički senzibilitet u ovdašnju neprolaznu atmosferu plemensko-gangovskih obračuna, a njegov Pokret slobodnih građana se, u nastajanju i razvijanju od ta doba, profiliše kao zavetno traženi ''novi meh za novo vino''.
Nema ničeg neočekivanog ni iznenađujućeg u tome što su glavni napadi režima, oni oficijelni kao i oni nezvanični, iz vakcinisanog kao i oni iz besnog i toksičnog tabloidnog čopora, pušteni i napujdani upravo na Jankovića i Pokret slobodnih građana. Zapenjeni, krvavi i morbidni politički sukobi u Srba možda i nisu u srazmeri sa preimućstvom koje se ostvaruje trijumfom u toj klanici, ali svakako jesu u dosluhu sa senzibilitetom, percepcijom i opštom kulturom posmatrača, za čiju se
naklonost i bore ''sluge naroda'' u areni. Zato ne treba da čudi grotesknost glavne optužbe protiv Jankovića, kome se još od predsedničke kampanje na dušu stavlja, ni manje ni više nego: optužba za ubistvo prijatelja!? Svaka roba ima svoga kupca. Nije teško napraviti psihološki profil kojem ovu patku prodaje Srpska napredna stranka. Tek, Srbija koja veruje da se i najteži zločini mogu otkrivati i presuđivati u tabloidima, bez pomena suda, još uvek vlada i odlučuje o životima svih nas, naših
porodica i naše budućnosti. Čak ni aktiviranje unutrašnjih spavača u Pokretu slobodnih građana, ni pritisci zastrašivanjem, nisu ozbiljnije poremetili alternativu u nastajanju niti obelodanili svu agresivnu spremnost režima.
Međutim, prvi postizborni Jankovićev potez velike političke težine, jedan od onih koji označavaju kraj lake, lepršave, penušave retorike, kojom sve političke novosti krepe i zavode, i početak istinskog ulaska u interesni milje i gastrointestinalni trakt društva, bez kojeg politika nije ni moguća kao stvarna, već nagoveštava svu žestinu odgovora za koju je režim pripravan i silinu okršaja koji predstoji. Reč je, dakako, o Jankovićevoj odluci da u trku za gradonačelnika Beograda vrati
Dragana Đilasa, da sa svojim Pokretom stane iza njega i pobode zastavu okupljanja demokratske opozicije upravo oko ovog kandidata.
Zašto je Dragan Đilas uopšte moguć kandidat? Šta ga to preporučuje demokratskoj alternativi za liderstvo u Beogradu? Najzad, zašto je tek on pravi izazov i oponent režimskoj nomenklaturi, žešći od svakog dosadašnjeg kandidata opozicije?
Dragan Đilas po drugi put pred Beograđanima
''Ovi da odu, oni da se nikad ne vrate'', glasi slogan političke naivnosti kojim je nekad ispraćan DOS i u njemu dominantna Demokratska stranka, a kojim su danas neki već počeli da ispraćaju snage 90ih, koje su se ipak vratile i ne nameravaju da ikuda idu. Naivnost, površnost ili nešto treće, tek, politička neupućenost ovog zahteva vidljiva je: računa se sa izobiljem potencijala i dubinom slojeva u jednom malaksalom i istanjenom društvu. Baš kao što nam ni ove dosadašnje garniture nije
podmetnuo niko sa Marsa, nego su realni izraz našeg stanja i naših mogućnosti, tako na Marsu nema ni neke nove postave, neangažovane i spremne da uskoči u igru i preuzme odgovornost, čim joj se dopusti i ukaže poverenje. Kad bi se samo malo razmakli ljudi iz prvog ešalona, promotori i medijska oličenja ove vlasti, već bi u drugom ešalonu počelo da biva jasno, a u onom iza očigledno, da vlasti čine uvek isti ljudi, a da se kadrovska vrteška i politička odgovornost odnosi samo na mali broj
najhrabrijih i najeksponiranijih pojedinaca. Kuknjava za novim i neupotrebljenim kadrovima, za koje partije navodno nemaju sluha, potrebnog poverenja ni prave prilike, uglavnom je lažna i često je izraz jednog račundžijskog mentaliteta. Ti mladi i nepotvrđeni se danas ne okupljaju oko Pokreta slobodnih građana, da sebi stvaraju bolju budućnost, grade prostor i željenu priliku, što bi bilo normalno u jednom demokratskom društvu. Jer kako bi oslobađanje od tegobnog nasleđa 90ih moglo da prođe
bez generacijskog sukoba?Jezgro Pokreta slobodnih građana, međutim, svugde po Srbiji, uglavnom čine već sredovečni i stariji opozicionari. Oni novi kadrovi ipak procenjuju da je normalno, a svakako jeste bezopasno i komfornije, okupljati se oko prorežimskih kancelarija SNSa i njegovih koalicionih partnera, i tu, oko vlasti tražiti svoju šansu.
Kako bilo, tek ta novatorska kadrovska energija sa Tvitera i drugih političko-kibicerskih platformi ekskluzivnog pametovanja, zavapila je već na pomen povratka Dragana Đilasa u politički život, a naročito se nešto deprimirala i, rutinom plitkih srca, vajno razočarala kada je Saša Janković eksplicitno podržao njegovu kandidaturu i pozvao demokratsku alternatuvu da se u toj podršci ujedini. Kada se ti prigovori na Đilasov kambek pretresu, obrni okreni, stvar uvek izađe na jedno:
prigovarači ga vide u debeloj senci sumnje na korupciju. Dakle, oni neguju isti onaj pogled na Đilasa koji forsira SNS i režimska tabloidna propaganda. To samo znači da su ti kvazidemokratski ekstremisti i čistunci, zapravo, proizvod Aleksandra Vučića i da su oblikovani naprednjačkim pogledom na svet, kao žrtve ili agitatori, svejedno.
To, zapravo, i ne treba da čudi. Podlokavanje vlasti demokratskih snaga argumentima kriminalizacije politike, pa i Đilasovog gradonačelnikovanja, deo je policijsko-propagandne pripreme terena za dolazak SNSa na vlast. Ta je propaganda samo intenzivirana pobedama Nikolića i Vučića i stavljena je u funkciju predujmljenog opravdanja za sve njihove buduće neuspehe. Osloboditi govor i misao o politici paušalnog kriminološkog opterećenja i olakih koruptivnih sumnji, lavovski je deo borbe
protiv isključivosti i militantnog etatizma na kojima vladavina SNSa počiva.
Nepune dve decenije, tačnije od 1996. do 2014. grad Beograd je bio u rukama takozvanih demokratskih snaga obnovljenog višestranačja u Srbiji. U tom periodu Dragan Đilas se istakao kao nesumnjivo najsposobniji i najdelotvorniji gradonačelnik. Po obimu infrastrukturnih investicija, po zahvatima u privredu grada, po subvencijama u zdravstvu, obrazovanju, socijalnoj zaštiti, po broju izgrađenih škola i vrtića, po agilnosti i efikasnosti, on je nadrastao konkurenciju živih gradonačelnika
Beograda, i ostao porediv samo s legendama koje rastu iz sećanja i opričavanja ranijih generacija. To naročito postaje očigledno posle dvogodišnje naprednjačke egzibicije u vođenju Beograda, posle skandalona koji po prvi put u novijoj istoriji preti da devastira i poslednje urbano uporište Srbije. U jednom formalno netačnom, ali esencijalnom smislu, Dragan Đilas naprosto jeste gradonačelnik Beograda. Poziv demokratskoj alternativi da stane iza njegove kandidature zapravo je izazov
Beograđanima: provera da li imaju snage za odlučujuću katarzu. Da se otrgnu od veza naprednjačkog propagandnog opsenarstva i svome gradonačelniku masovnom podrškom otvoreno poruče: Izvini, prevarili su nas!
Gradonačelnik i samouprava
Aleksandar Vučić će zasigurno ostati trajno upamćen po jednoj stvari u kojoj je lider bez primera za poređenje u novijoj istoriji Srbije: on je prvi i jedini lider nacije bez emancipacijskog ideala, koji čak ni deklarativno ne zagovara nikakvu emancipaciju društva u Srbiji. Reč demokratija i reč samouprava, za ovih pet godina danonoćnog monologa, on valjda nijednom nije ni pomenuo, osim možda u nekom svađalačkom i negativnom kontekstu. Kada Dragan Marković Palma objasni za neki
politički ideal da je bezvredan, jer ''ne mož da se sipa u traktor'', to može da bude i smešno, jer on nije ni predsednik Republike, ni premijer, ni ministar u vladi, nego lokalni i regionalni politički predstavnik. Ali kada, bez ikakvog objašnjenja, socijalne vrednosti imaju, prećutno i podrazumevano, isti takav tretman i na najvišem mestu političke moći, to više nije ni malo smešna poruka.
Jasno je da kvazietatističke rezerve prema decentralizaciji, lokalnoj i regionalnoj samoupravi, zapravo jesu izvorni autokratski refleks prezira prema svakom zahtevu ograničenja, podele i umanjenja lične vlasti i samovolje. Zbog tog refleksa, koji je suština i osnovni politički sadržaj naprednjačke Srbije, samouprave u ovoj zemlji više i nema. Ona postoji samo kao linijom partijske subordinacije spuštena i sprovedena volja jednog čoveka i jedinog mesta moći u Srbiji. Razlike između
Batočine i Kragujevca, Surdulice i Subotice važne su i postoje još samo za poštansku službu, e da se pisma raznesu na prave adrese.
Dvostruko je komičan, čak karikaturalan, šapat koji se širi Kragujevcom o smeni Radomira Nikolića sa mesta gradonačelnika. Najpre je smešno to što Kragujevčani tako uigrano sporazumno glume da im je Nikolića neko nametnuo, i da su zaboravili za koga su glasali na poslednjim izborima. Deo demokratije je upravo i to da se mora snositi odgovornost za sopstvene odluke i to važi na svim nivoima odlučivanja: od građana do predsednika. Naročito kada se ima u vidu da Nikolić Kragujevčane ni u
čemu nije obmanuo: ništa im i ne pruža baš kao što im u predizbornoj kampanji ništa nije ni obećavao. NJemu je bar bilo jasno da se u ovakvom sistemu on pita ko pijan s gaćama. To bi Kragujevčani valjalo malo sa sobom da porazmisle zašto su ono beše glasali za njega. Pa kad se sete da su Nikolića glasali zbog Vučića, onda će da vide koliko je tek smešno pomišljati da bi se promenom Nikolića u Kragujevcu nešto bitno promenilo. Kragujevac se tako u horizontu političkih promišljanja primiče onim
tužnim žiteljima Pećinaca koji su zvali Vučića u pomoć da ih zaštiti od osione naprednjačke vlasti. Ponižavajuća je ta politika oponiranja Nikoliću u ime još boljeg partnerstva sa Vučićem. Psihološki, to mu dođe nešto kao regresija na onaj primitivni mehanizam odbrane zvani identifikacija s agresorom: dete koje se plaši duhova ogrne beli čaršaf i sad je ono duh, nema više čega da se plaši. Takvu snishodljivost i udvorištvo poznajemo kao crveni Kragujevac iz vremena druga Tita.
Suština je u tome da su urbana devastacija i provincijalizacija svih gradova u Srbiji prirodna posledica autoritarnog političkog sistema i obesmišljavanja samouprave. Kao što nije moguć intelektualac koji ne bi bio samosvojan u postupanju, nego pokoran patrijarhalnim i običajnim normama plemena, kao što nije moguć građanin koji je podanik nekog suverena, tako nije moguć grad, urbani centar, bez političke samouprave. Nije ekonomska i fiskalna problematika podavila gradove po Srbiji, nego
duga ruka Vučićevog samovlašća, podržavana komformističkom transmisijom SNSa.
Tek kada gradovi, političkom borbom, obnove svoje samouprave, na njihovom temelju obnoviće i problematiku lokalnog ekonomskog razvoja. A to neće doći pukom promenom gradonačelnika nego direktnom političkom konfrontacijom sa centrom odlučivanja i moći: suprotstavljanjem Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci.
Upravo zato Dragan Đilas predstavlja veliki problem i prvo veliko iskušenje za poludecenijsku vladavinu SNSa. On nije tek kadrovska alternativa i tehničko rešenje. Đilas je politički oponent, čak simbol poretka na čijem se rušenju vladavina naprednjaka i zasniva. Baš zato je važno da za Pokretom slobodnih građana i Narodnom strankom i druge političke partije s predznakom demokratske alternative podrže ovu kandidaturu u Beogradu. E da ne ostane senka sumnje da to nisu samo izbori za
Skupštinu grada Beograda, da je to više od lokalne igre. Na simboličkom nivou, ali i na nivou anticipacije daljeg sleda događaja. Obnovljena demokratija u samoupravi Beograda može da postane virus samouprave koji želi da se širi Srbijom. Gubitak samouprave Beograda naprednjake bi morao da podseti na Miloševićevu 96. Početak kraja koji je iniciran sa one strane odakle demokratija i dolazi: odozdo, iz baze političkog sistema, od slobodnih građana.
Istovremeno, Đilas nije samo politički simbol. Posao gradonačelnika je nestruktuiran i fizički težak posao koji se nema gde drugo naučiti osim na položaju gradonačelnika. A taj posao Đilas je naučio bolje od bilo kojeg građanina Beograda. U Beogradu, naprosto, ne postoji spremniji kandidat i Vučić tek na tu kartu ne može da zaigra, na kartu depolitizacije i ideološke dezinfekcije, operacionalizacije lokalnih izbora u Beogradu. Vučić je pred beogradske izbore prvi put suočen sa davnom
situacijom: ulaska u kampanju sa inferiorne pozicije. Pokret slobodnih građana i demokratska opozicija prvi put su u prilici da kreiraju suštinsku poruku i recept za budućnost: oslobođenje Srbije iz svih njenih gradova i varoši, okupljanjem oko proverenih i pouzdanih lokalnih autoriteta izgrađenih na poverenju građana.
Posle toliko ponavljanih, vanrednih i obesmišljenih parlamentarnih izbora u političkom sistemu se pojavljuje pukotina, šansa za emancipaciju koju demokratska alternativa naprosto ne sme da propusti. Gradonačelnici i obnovljena samouprava mogli bi da najave i novi početak za Srbiju.
