Ponedeljkom su svi čiatali šta pišu „oni”
U NOVOJ, 2019. godini navršiće se pedeset godina od izlaženja prvog broja lista kragujevačkih studenata. Ovaj jubilej neće obeležiti niko. Mnogi od onih koji bi to rado učinili više i nisu među živima. Ono malo preživelih već je umorno i sumorno. A nekima je pisanje i uređivanje tih novina još u ranoj mladosti zagorčalo i usmerilo život, pa sumnjam da im je do slavlja. Novine su se zvale FAKK!
Ne, nije u pitanju ona engleska bezobrazna reč, a ni štamparska greška – tako se pisalo ime lista kragujevačkih studenata. Bio je to skraćeni oblik složenice fakulteti Kragujevca, a kum je bio Tanasije Stojić Ruzmarin, akademski slikar. Prvi broj je objavljen 26. novembra 1969. uoči Dana Republike. Sve što se tada pokretalo, otvaralo, otkrivalo, puštalo u saobraćaj itd. događalo se na jedan od tri datuma: 1. maja, 21. oktobra ili 29. novembra. Isto je i danas, samo su neki od datuma
promenjeni, a ovaj kalendar ume da pokvari i predizborna kampanja kad padne u „neodgovarajuće” vreme.
Navršilo se pedeset godina od pokretanja drugih studentskih novina u gradu – lista FAKK. Prvi je bio „Mladi mašinac”, list studenata Mašinskog fakulteta, koji je sa kolegama pokrenuo Slobodan Pavićević, tada mladi pesnik i student. Redakcija „Mladog mašinca” studentska organizacija, a i neki važni faktori u gradu nakon nekoliko brojeva shvatili su da novine samo jednog fakulteta nisu dovoljne da pokriju sve teme iz studentskog života u gradu, pa je iz toga proistekao list svih studenata
Kragujevca – FAKK.
Prvi glavni urednik bio je Zoran Erak, kasnije urednik u „Borbi“, glavni urednik „Mladosti”, „Intervjua” i „Ilustrovane politike” (sve do pojave Slobodana Miloševića u srpskom novinarstvu). Naveo sam sve Erakove funkcije koje su mi poznate da bih ilustrovao kako je FAKK bio rasadnik novinarskih imena u svoje vreme.
Prvi i dugogodišnji tehnički urednik bio je Slobodan Babić Sarma, potonji potpredsednik Vlade Srbije i visoki funkcioner SPS. U vreme rada u FAKK-u nije „obećavao“ da će na „onu stranu“. Naprotiv, pokazivao je sve nekonzervativne osobine svoje generacije, pa je jednom, sasvim namerno, okrenuo naslovnu stranu lista za 180 stepeni, tj. naopako. Važna činjenica je da je na naslovnici bila slika V. I. Lenjina.
Eraka su nasleđivali Miodrag Stojilović, Predrag Radovanović, Žika Jeftić, Rajko Čukić i Iva Dubljević. Novinare i saradnike FAKK-a nećemo predstavljati jer bi priča o FAKK-u zaličila na telefonski imenik, pa nam morate verovati na reč – mnogi od njih se danas nalaze u vrhu srpskog informisanja i kulture, naravno, i još nekih oblasti. Jedino što je u tome loše jeste činjenica da se gotovo svi nalaze pred penzijom ili su već u njoj. Nažalost, jedan znatan broj „Fakkovaca“ neće ni dočekati
penziju. Oni negde na nebeskim proplancima pričaju anegdote i dobro se zabavljaju, baš kao nekad u novinama svoje mladosti.
LIST JE izlazio na 16 strana, petnaestodnevno – svakog drugog ponedeljka. Subotom i nedeljom list se štampao u Skoplju, u štampariji „Nove Makedonije“. Mnogi su se čudili zašto se FAKK štampa u toliko dalekoj štampariji, a postojala su dva jaka razloga. Štamparija u Skoplju je zbog katastrofalnog zemljotresa 1963. dugo bila oslobođena raznih taksi i poreza, pa je štampa tamo bila najjeftinija, a to je bila i jedina rotacija u državi koja je htela da „pali mašinu” za 2.000 primeraka, koliko je
iznosio tiraž FAKK-a.
Da je FAKK bio ozbiljan list, govore činjenice da je imao u redakciji svog prevodioca sa nekoliko jezika, Dragoslava Markovića, i svoje ilustratore LJubomira Milojevića LJupca (život i karijeru završio u „Politikinom zabavniku”) i Aleksandra Dimitrijevića Krnju, čuvenog srpskog i evropskog karikaturistu.
Najčitanija rubrika u FAKK-u od strane gradskih faktora bila je „Pejton place”, ćirilizovan naslov čuvene američke sapunice „Gradić Pejton”. Glavni junaci su bili uticajni Kragujevčani iz sveta politike i mutnog biznisa. Najčuvanija tajna redakcije bila su imena autora ove rubrike. Tajna je ostala sačuvana do današnjih dana. Kažu da su u komitetu partije (zna se koje) ponedeljkom prvo čitali šta pišu „oni” iz FAKK-a, pa tek onda šta prenose „Borba” i „Politika” iz kabineta J. B. Tita.
Bilo je ozbiljnih preznojavanja FAKK-ovih urednika u službenim prostorijama zaduženih za red i miran san visokih partijskih funkcionera. Pokojni Velimir Obradović je zbog serije svojih aforizama prenoćio u zatvoru.
Smenjivani su i postavljani novi urednici, ali FAKK se nije dao. Onda je sredinom sedamdesetih došao Kongres ujedinjenja Saveza omladine i Saveza studenata u Savez socijalističke omladine. Bio je to konačan obračun sa studentskim pokretom, odnosno sa odjecima studentske pobune iz `68. Godine. FAKK je izlazio do juna 1975, a onda je doneta odluka da od jeseni započne izdavanje lista Socijalističke omladine Kragujevca. Redakcija je raspuštena, a novi list nikad nije pokrenut.
Komunizam i njegovi bastardi su svrgnuti 5. oktobra 2000. i u Srbiju je prilično stidljivo stupila demokratija. Mediji su procvetali od slobode, pa danas svako za male pare može da sazna ko je novi švaler ostarele pevaljke i koja se zvezda sa estrade drogira. Stranice nekih „oslobođenih” magazina liče na ginekološke priručnike.
Razne inostrane fondacije potrošiše ogromne pare za stručno usavršavanje mladih novinara. Al’ nema više onakvih škola novinarskog poleta kakve su bile FAKK, „Student” „Mladost” i još neke redakcije u ona zločesta vremena surovog komunizma.