LJILJANA MIJAILOVIĆ, PREDSEDNICA SINDIKATA CENTRA ZA STRNA ŽITA
Pored hleba - gladni
Zaposleni u Centru za strna žita, njih 37 od ukupno 46, videvši da generalni štrajk u koji su stupili još 31. marta nije dao rezultate, odlučili su se na radikalizaciju protesta. Koplja se lome oko vrlo atraktivne lokacije i skupog zemljišta kojim Centar raspolaže.
Gradonačelnik Radomir Nikolić je izneo svoj plan šta bi sa zemljištem uradio, (ustupio investitorima i izmirio dugovanja strnim žitima), samo još država da prenese prava lokalnoj samoupravi. To taktiziranje na relaciji država-grad jedni vide kao pokušaj da se strna žita (svetski priznata ustanova za vrhunske semenske sorte pšenice, ovsa i raži) gurne u likvidaciju ili obezvrede pred privatizaciju, a drugi kao pokušaj da ovaj Centar oživi i preraste u Institut za ovu regiju, i nastavi sa proizvodnjom kvalitetnih sorti, ali na nekoj drugoj lokaciji.
To je sve na dugom štapu, i toga su svesni zaposleni, koje čak i ova teška situacija nije ujedinila. I dalje protestuju samo nenaučni radnici, uprkos činjenici da od maja njihovu sudbinu deli i naučni kadar koje je skinut s projekata. Ne protestvuje ni njihov direktor Blagoje Kovačević, koji je još pre pola godine podneo ostavku i s čijim radom takođe nisu zadovoljni. Sve se, dakle, svelo na klasičnu sindikalnu borbu.
Prvog radnog dana ove sedmice, kako su i najavili, nezadovoljni radnici Centra ušli su na sat u hol zgrade grada. Bili su krajnje tihi za protestante na kakve smo se navikli. Nije bilo povika i uznemiravanja skupštinskih činovnika i građana koji su došli da obave administrativne poslove. Telima su zakrčili prilaz centralnom šalteru držeći u rukama transparent na kojim je pisalo: „Nema više čekanja - rešenja odmah”. Na ostalim, ne većim od pola metra, napisali su: „Pored hleba gladni” i „1898-2015 - Valjda je vreme za konačno rešenje???”.
To je povod za razgovor sa LJiljanom Mijailović, predsednicom Samostalnog sindikata Centra.
Šta je bio povod za radikalizaciju vašeg štrajka?
Kao što je poznato, mi smo u ovaj štrajk ušli 31. matra ove godine. Tada su naši zahtevi bili isplata 17 zaostalih zarada, overa zdravstvenih knjižica i povezivanja staža za 2011. godinu. Sada smo u avgustu i kasne nam 22 zarade. Obraćali smo se svim relevantnim činiocima, prvenstveno Ministrastvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja jer je naš osnivač Vlada Republike Srbije i 100 posto smo u državnom vlasništvu. Od kada je otpočeo štrajk ne funkcioniše ni jedan rukovodeći organ Centra. Direktor je podneo ostavku krajem februara. Skupština Centra nije našla za shodno da se ni jednom sastane i da zauzme stav o ovim našim zahtevima. Poznato je javnosti da je naš resorni generalni sekretar, kada je počeo štrajk, obećao da će za dve-tri nedelje da se iznađe neko rešenje. Od tada je prošlo pet meseci, niko se ne javlja iz Ministarstva. U međuvremenu, zamolili smo Skupštinu grada i gradonačelnika da se uključi i pomogne u rešavanju našeg problema. Grad je, kao i ranije, imao neke predloge jer je zainteresovan za lokaciju gde se nalaze strna žita. Ali nemamo nikakve povratne informacije od resornog Ministarstva da li su oni uopšte saglasni sa tim planom grada Kragujevca da se i grad delimično uključi u sanaciju stanja u Centru i da uđe u suvlasnički odnos sa državom.
Da li se tu radi o neodgovornom odnosu države ili ipak neko koči taj proces?
Ne mislim da bilo ko koči i da namerno tako radi, nego je to jedan neodgovoran odnos i nebriga države prema svojim građanima, pogotovo prema institucijama u unutrašnjosti. Ne radi se tu samo o nama, nego o više drugih institucija i privrednih faktora. Da smo na lokaciji glavnog grada sve bi išlo mnogo brže.
Zašto ste došli da protestvujete u Skupštini grada, a ne u resornom ministarstvu gde se sve odlučuje?
Kao što znate lokalna samouprava je osnovni oblik organizovanja u jednoj državi, to je država u malom. Nadamo se da će ovako naši apeli napokon doći do nadležnih u ministarstvu kako bi se pokrenule konkretne aktivnosti da se poboljša status zaposlenih u Centru za strna žita. Tražimo da nam se hitno isplati jedna zarada kako bismo mi „došli do vazduha“ i da nam se overe knjižice, jer nam je i to gorući problem. Mislim da za toliko postoji u državnim rezervama. Kad je moglo za toliko drugih radnika, valjda će moći i za naših 37. Šest-sedam godina već radimo u jednom stresnom okruženju, narušeno je zdravlje ljudima. Novca nemamo za lečenje, a ne možemo da koristimo usluge u državnim zdravstvenim institucijama jer nam knjižice nisu overene.
Ceo intervju možete pročitati u novom broju „Kragujevačkih”