GODINE URUŠAVANJA CENTRA KRAGUJEVCA - Od Stare čaršije ostale šije
I danas se među Kragujevčanima, posebno iz starijih i srednjih generacija, može čuti izraz – čaršija, poput „idem u čaršiju”, „vidimo se u čaršiji”... Podrazumeva se da je to centar grada, pešačka zona i prostor oko nje, a nikako, na primer, Erdoglija, Aerodrom, Centralna radionica, iako su i to uređena urbana gradska naselja.
Reč čaršija ostala nam je od davnih vremena, naravno, turskog je porekla i bila je naziv za trgovačku četvrt, deo naselja gde se najintenzivnije odvijao društveni život i po pravilu to je bio centar mesta.
Kragujevac je, u nekadašnjem žargonu, imao Staru čaršiju, koja je u savremenoj terminologiji dobila naziv – kulturno dobro, prostorna kulturno-istorijska celina. Tako ju je, u skladu su Zakonom o kulturnim dobrima, kvalifikovao kragujevački Zavod za zaštitu spomenika kulture 1970. godine, da bi odlukom Skupštine Socijalističke Republike Srbije 1979. ova urbana celina bila proglašena za prostor od velikog značaja. Tako je i danas upisana u registar kulturnih dobara i Republičkog i
kragujevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Praktično to znači da ova urbana celina ima posebnu kulturnu i istorijsku važnost, prvenstveno za Kragujevac, a i za Republiku Srbiju. Takođe, dati status nalaže i obavezu da se za svaku urbanističku ili građevinsku intervenciju mora dobiti saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture, a da li (ni)je tako videće se u nastavku.
Inače, to je prostor čiji je centralni deo trg kod Krsta i odatle se širi, posebno duž ulica sa današnjim nazivima Kralja Petra prvog i Kralja Aleksandra prvog Karađorđevića. Međutim, u omeđavanju prostorne kulturno-istorijske celine ima različitih tumačenja, čak i među ljudima iz struke, ali zato postoji zvanična mapa sa granicama ove istorijske gradske zone.
Opisno, granica starog gradskog jezgra ide od donjeg mosta na Lepenici, Ulicom kralja Petra prvog, zatim hvata zgradu suda, ide ulicama Miloja Pavlovića i Karađorđevom do raskrsnice sa Ulicom Milovana Gušića, onda levo kroz Kneza Miloša do pozorišta, pa pored Gimnazije, Ulicom Vuka Karadžića, pa zatim rubom malog parka, iznad „Zastavinog” solitera i iza Hotela „Kragujevac”, pa opet desnom stranom kralja Petra i krug se zatvara kod mosta.
Po ovoj mapi Zavoda za zaštitu spomenika kulture Staro gradsko jezgro ili, narodski, Stara čaršija, prostire se na prilično velikoj površini, ali je urbanistički i arhitektonski gledano tu dosta nevešto izmešano staro i novo graditeljstvo i, što je još gore, ova zona sve menje je zaštićena i sve manje liči na ono što joj ime kaže.
Kasaba se menja u evropski grad
Formiranje starog gradskog jezgra počelo je kada je Kragujevac 1818. godine postao prestonica Srbije, to je bio do 1841, a temelje novom gradu postavio je knez Miloš Obrenović. Za dvorski kompleks on je odredio prostor kraj leve obale Lepenice, na blagoj uzvišici, gde su sagrađena tri konaka – Knežev, Ljubičin i Amidžin, svi u duhu srpsko-balkanske arhitekture, a bilo je još pratećih objekata.
Širenje varoši počelo je nedaleko od dvora, a za njen centralni deo Miloš je odredio mesto kod Krsta. Takođe, po njegovoj naredbi ulice se ispravljaju i kaldrmišu, reguliše se tok Lepenice i ozelenjavaju se površine. Kuće su bile niske, takozvane bondručare i čatmare, sa nizom radnji raznih zanata.
Kragujevac je nastavio brzo da se razvija i posle preseljenja prestonice u Beograd i Miloševog prada sa vlasti, a tome je najviše doprinela gradnja Topolivnice 1853. godine, iz koje se dalje širila vojna industrija, što je bio i začetnik industrijalizacije Srbije. Istovremeno, i kada više nije bio prestonica, Kragujevac je imao važnu političku ulogu, o čemu svedoči podatak da je ovde u drugoj polovini 19. veka donet najveći broj bitnih zakona za zemlju, a 1878. na Skupštini u Kragujevcu saopštena je i odluka Berlinskog kongresa kojom je Srbija dobila nezavisnost.
Tada je Kragujevac od turske kasabe počeo da dobija obrise modernog evropskog grada, a 1891. godine Luka Ivković izrađuje prvi regulacioni plan varoši, što je ujedno i prvi stručni urbanistički dokument grada. Bitno je da je i ovaj plan zadržao trg kod Krsta kao gradsko jezgro, onako kako je Miloš odredio više decenija ranije. Sledeći urbanistički plan donet je 1931, on rešava pitanje glavnog gradskog tkiva i njime se projektuju kapitalni objekti u gradu. Opet je trg kod Krsta bio centralno jezgro, od kojeg su se dalje širile zanatske radnje, dućani, hoteli, gostionice.
Tako se Kragujevac u drugoj polovini 19. veka i sve do Drugog svetskog rata razvija u moderan grad po uzoru na evropske, gradsko jezgro je urbanistički uređeno sa nizom vrednih arhitektonskih zdanja. O tome, nažalost, danas svedoče samo sačuvane fotografije.
Najdrastičniji obračun sa prošlošću
U prostorno kulturno-istorijskoj celini „Staro gradsko jezgro” danas nema sačuvanih objekata iz vremena dve vladavine Miloša Obrenovića. Oni koji postoje su van ove zone i proglašeni su za spomenike kulture od izuzetnog značaja (Amidžin konak i Stara crkva), kao i nekoliko privatnih kuća, od kojih je većina u Ulici Svetozara Markovića i one imaju status zaštićenih dobara.
Nažalost, nestala su mnoga zdanja i iz kasnijeg perioda koja su imala istorijsku i arhitektonsku vrednost, neka su stradala u nesrećama, a neka grubim greškama i previdima planera i političara.
Starom čaršijom najpodrobnije se bavio dr Aleksandar Rudnik Milanović, arhitekta i urbanista, u studiji pod malo dužim nazivom „Mogućnosti urbane remodelacije blokova zaštićenih prostorno kulturno-istorijskih celina na primeru Starog gradskog jezgra Kragujevca”, pre desetak godina to je bio njegov magistarski rad, a knjiga je 2016. nagrađena na Salonu urbanizma. Jedan od njegovih zaključaka je „da je Kragujevac po pitanju diskontinuiteta i raskida sa prošlošću putem rušenja njegovih centralnih blokova bio najdrastičniji primer takvog obračuna, ocenjuje Milanović i dodaje: „Implementiranje novih funkcija poslovnog centra modernog grada u strukturni okvir starih kvartova u Kragujevcu nije bilo moguće bez nemilosrdnih transformacija postojećih fizičkih struktura”.
Drugim rečima, neki vredni kulturno-istorijski objekti porušeni su planski, navodno s namerom modernizacije grada, ali krenimo od onoga što je nestalo zbog „više sile”.
U velikoj poplavi 1892. godine Lepenica je odnela kameni most, koji je sagrađen u Miloševo vreme i nalazio se u blizini Krsta. Po nekim drugim izvorima most je srušen u Prvom svetskom ratu. Svejedno, 1923. godine na istom mestu je podignut lučni most broj dva (broj jedan je onaj kod stare upravne zgrade „Zastave”), koji je građen od armiranog betona, ali je u žargonu Kragujevčana do danas ostao „kameni most”, valjda po inerciji – kao sećanje na ovaj prethodni.
Na mestu zgrade današnje Pošte bio je reprezentativni i arhitektonski vredan hotel „Takovo”. Imao je visoko prizemlje, sprat i uočljivo kube, kao i veliku baštu. Sagrađen je oko 1900, ali je izgoreo u velikom požaru 1929. godine.
Preko puta „Takova” bile su takođe reprezentativne građevine, među kojima je najvrednija bila zgrada Kreditnog zavoda, koje su porušene 1944. godine u savezničkom bombardovanju Kragujevca, kada su navodno uništavali jaka nemačka uporišta. Kasnije je na tom mestu sagrađen javni toalet, koji i danas postoji, kao „prikladna zamena” za uništenu vrednu istorijsku baštinu.
Uništavanje Ulice kneginje Ljubice
Najveće promene, tačnije devastacija kragujevačkog starog jezgra, napravljene su posle Drugog svetskog rata, od pedesetih, a naročito od šezdesetih godina prošlog veka. Veliki udeo u tome imala je nova komunistička ideologija, koja se vodila rezonom da treba raskrstiti sa prethodnim sistemima i uređivanjima („istorija počinje od nas”), pa se na udaru našla i Stara čaršija. Nažalost, to nije bila urbana obnova, mada je i tada bilo razloga da se uklone neke dotrajale i beznačajne građevine, uz poštovanje pravila da nije vredno sve što je staro, već je rušeno redom i neselektivno.
Prvo su u srcu starog gradskog jezgra podignute stambene zgrade u klasičnom socrealističkom stilu, one i danas stoje u pešačkoj zoni preko puta zgrade „Moskva”, a po ružnoći i arhitektonskom neskladu sa starom ambijentalnom celinom posebno se izdvaja zgrada pored spomenika štafeti, nekada smo je zvali „Uzor”, ili kod „saobraćajca”, na uglu sadašnjih ulica 27. marta i Kralja Aleksandra Karađorđevića.
Ipak, tada je urađeno i nešto što bi se moglo nazvati primerenim. Godine 1953. sagrađena je palata „Pionir” u stilu moderne, arhitektonski vrlo privlačna, ali kada je kasnije dograđen aneks (u projektantskom žargonu „čir”), zgrada je naružena i izgubila je prvobitni vizuelni identitet.
Najveće preoblikovanje Starog gradskog jezgra počelo je 1961. godine, kada je urađen plan „Prodor”, prethodno nazvan „Zeleni prodor”. Osmišljavanje ove urbane celine povereno je Jovanki Jeftanović, koja je tada bila arhitekta na glasu (projektovala je i hotele „Šumarice” i „Kragujevac” i rekonstrukciju „Zelengore”), a ideja je bila da se napravi veliki zeleni koridor od zgrade tadašnje opštine (danas Skupština grada i gradska uprava) do budućeg Hotela „Kragujevac”, koji je izgrađen 1965. godine. To je podrazumevalo da se poruši više objekata koji su činili Staro gradsko jezgro.
Najpre je stradala Ulica kneginje Ljubice, koja je formirana tokom vlasti Miloša Obrenovića i išla je pravcem od dvorskog kompleksa do centralnog trga kod Krsta. Te ulice praktično više nema. Prvo je presečena izgradnjom Hotela „Kragujevac”, a potom i podizanjem kula (solitera) i drugih objekata novogradnje. Inače, s kraja ulice, kod Krsta, kroz nju je pucao pogled pravo na dvor, kažu da je kneginja tuda najčešće šetala, bila je neka vrsta promenade u današnjem značenju te reči i u njoj su bili smešteni dućani, zanatske radnje, kafane. Ljubičina ulica preživela je 150 godina, ali novim urbanističkim vizijama vrlo brzo je nestala.
"Projektovanjem „Prodora”, gde nisu postojale crvene linije dokle se može uništavati Stara čaršija, vizura od trga kod Krsta ka dvoru Obrenovića zamenjuje se vizurama ka Skupštini grada, novom dvoru, novih vizionara", s dozom ironije objašnjava arhitekta Rudnik Milanović.
On podseća i na jednu ocenu Instituta za arhitekturu i urbanizam u kojoj se kaže: „Obnovom centralnog gradskog bloka stvorena je neuređena zelena površina, pa se postavlja pitanje – kako je moguće da umesto arhitekture hortikultura preuzme ulogu asocijacije i predstavljanja vremena pređašnjeg.
Rušenje u Titovu „čast”
Projekat „Prodor”, međutim, tek što je počeo da se realizuje dobija drastične promene, samo deset godina po usvajanju: menja se urbanistička dokumentacija i dozvoljava se izgradnja robne kuće „Beograd” – na sred planiranog zelenog koridora. Potom uz robnu kuću niču i novi objekti, uglavnom opet trgovinski i „Prodor” ostaje samo u projektima.
Nekako u isto vreme uklanjaju se i stari objekti u Glavnoj ulici, onda Maršala Tita, i podižu se novi – dve robne kuće, „Zlatna ruža” i „Centroteksil”, koji se vizuelno i arhitektonski nikako ne uklapaju u Staro gradko jezgro. Rudnik Milanović kaže da je projektovanjem, pa izmenama urbane zone „Prodor” – „Zaboden vrh mača u srce Starog gradskog jezgra Kragujevca”.
Veliki ubilački čin ove zaštićene kulturno-istorijske celine desio se na dan-dva uoči poslednjeg dolaska Josipa Broza u Kragujevac 2. oktobra 1978. godine. Tada je bukvalno preko noći srušena prelepa zgrada u kojoj je bio dom Ujedinjene banke, zgrada prve gradske pivnice i još nekoliko starih objekata. U vreme rušenja u njima su bili čuvena bioskop bašta, kafana „Prvi maj”, bioskop „Kragujevac”... Na zdanju Ujedinjene banke bilo je veliko kube, koje je nekoliko godina stajalo u parku ispred suda, a onda nasađeno na Hotel „Zelengora” (nekadašnji Gušićev hotel), gde nikada nije bilo, ali tamo i danas stoji.
Zašto je „cunami” udario po ovim značajnim građevinama uoči Titove posete, kada on nije bio ni blizu tog mesta, nije poznato, ali poznato je nekoliko drugih važnih činjenica.
Naime, zgrada Ujedinjene banke nekoliko godina pre rušenja je redizajnirana i Rešenjem iz 1970. proglašena je za zaštićeno kulturno dobro „u ambijentalnoj celini od trga Krst do Ulice cara Lazara”. Međutim, već sledeće godine urađen je „Elaborat o staroj gradskoj arhitekturi Kragujevca” u kome je doslovce napisano da se „zgrada ruši jer se ne uklapa u novi urbanistički plan grada”.
Uklanjanjem ovog bloka, stvoren je prazan, neuređen prostor, od zgrade „Zlatna ruža” pa skroz naniže. Građani ovu „čistinu” nazivaju livadom i jedini sadržaj na njoj je ugostiteljski objekat „Peron”. On se sastoji od dva preuređena vagona koji su postavljeni na šine – na mestu gde pruga nikada nije bila i kuda nikada nije prolazio voz.
"Tokom višegodišnjeg rada na ovoj temi došao sam do zaključka da nijedan evropski grad svoj najznačajniji deo sa aspekta istorije i očuvanja identiteta, a to je u Kragujevcu trg kod Krsta, nije pretvorio u livadu", kaže arhitekta Rudnik Milanović.
Nažalost, devastiranje starog gradskog jezgra nastavljeno je i u narednnim decenijama, a traje i danas. Jedan od mnogih primera je podizanje „staklene” poslovne zgrade (takva zdanja stručnjaci nazivaju „crnom arhitekturom”) pored Hotela „Kragujevac”, na nekoliko desetina metara od Krsta, što se ni po jednom kriterijumu ne „rimuje”. Pored toga, tom zgradom je skraćena nekada prelepa hotelska bašta. Rečju, to je veliki urbanistički i arhitektonski promašaj.
Sledeći primer je rekonstrukcija Tržnice, zgrade koja je zaštićena kao spomenik kulture. Prvo pitanje je zašto se odustalo od izmeštanja pijace sa sadašnje lokacije, uz prenamenu prelepe zgrade za kulturu, kako se najčešće govorilo. Dogodio se gaf sa rušenjem dela zgrade („majstori” kažu napraviće još lepšu i stariju), ali projektom obnove staro zdanje postaće skoro nevidljivo. Sa donje strane, prema malom parku, podignute su dve budže koje sugrađani zovu bunkerima, a sa druge, gde će biti natkrivene tezge, postavljeni su glomazni metalni stubovi nekoliko metara visoki, pa će nove nastrešnice „zatvoriti” zgradu Tržnice, odnosno biće narušena ambijentalna celina.
Uz Tržnicu se gradi i manja podzemna garaža, a važećim urbanističkim planovima predviđeno je da se Ulice Crveni barjak i Vuka Karadžića pretvori u pešačke zone! Izgleda da je ova garaža futuristička – za leteće automobile.
Pomenuta Ulica Crvenog barjaka, nekada Obilićeva, takođe potiče iz doba kneza Miloša i imala je kuće sa baštama. Naravno da u centru grada nije trebalo da ostanu bašte, ali ni da bude napadnuta novogradnjom po principu „svaka vaška obaška”.
Sledeći primer lošeg planiranja je Tržni centar „Radnički”. Na toj lokaciji bila je zgrada sa velikim podrumom (u kojoj se godinama igrala tombola) imala je jednu prizemnu etažu i dvorište u kome je bila poznata bašta „Pod orahom”. Objekat je imao status prethodne zaštite kao deo ambijenta Starog gradskog jezgra. Uz saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture osamdesetih godina prošlog veka na tom mestu podignuta je znatno veća i viša zgrada koja je „zaklonila” Vatrogasni dom kao spomenik kulture, čiji je „toranj” nekada bio najviši objekat u gradu.
A preko puta, na zaštićenu zgradu Ureda, nedavno je „zalepljena” nova građevina koja nadvisuje Ured, čime mu umanjuje ambijentalnost, arhitektonske forme i lepotu.
Za kraj, ali ne kao poslednji primer narušavanja Stare čaršije, navodimo Ulicu Branka Radičevića, u kojoj je naprvljena neskladna, loše ukomponovana stara i nova arhitektura. Na početku je zgrada Gimnazije, pa Dom omladine (predratna porodična kuća), Nova crkva, filijala Narodne banke (nekada SDK), prekoputa dve kuće istog tipa i stila – kafana „Balkan” i bivša „Jugobanka” i završava se Hotelom „Zelengora”, zadužbinom Milovana Gušića. Između ovih starih, prepoznatljivih zdanja uglavljene su nove građevine koje su u apsolutnom diskontinuitetu.
„Bezistan” kao dobar izuzetak
Jedini svetao primer očuvanja starih objekata i dobro ukomponovanih novih je „Bezistan”. Na zgradu stare „Prosvete”, po pravilima blokovske gradnje, nadovezuje se „Bezistan” (nekada trgovina, sada Republička poreska uprava), nova zgrada u arhitektonskom skladu sa starom, a unutrašnjost bloka je funkcionalan, sa raznim sadržajima, prevashodno ugostiteljskim.
Inače, deo Starog gradskog jezgra koji je i sada autentičan i relativno očuvan je blok „Sarajevo”. To je niz zgrada preko puta popularne „kifle”, međutim ovaj blok sada je izolovan i bez kontinuiteta sa najznačajnijim objektima koji su u 19. i početkom 20. veka građeni u blizini Krsta, jer su oni porušeni, a predstavljali su primarni blok izvornog identiteta Stare čaršije. Na tom mestu je već više od četrdeset godina prazna i nefunkcionalna livada.
Aleksandar Rudnik Milanović zaključuje da je za uništavanje Starog gradskog jezgra odgovornost na više generacija urbanista i političara jer su se nemarno odnosili prema kulturno-istorijskoj baštini. Svemu je doprinelo i to što grad, a ni Republika Srbija, nikada nisu imali, niti sada imaju, strategiju i pravila urbane obnove zaštićenih zona.
S druge strane, zavodi za zaštitu spomenika kulture imaju registre kulturnih dobara, postoji i zakon o njima, ali šta to vredi – kad je praksa nakaradna.