СТЕЧАЈ ПРЕДУЗЕЋА „КАЗИМИР ВЕЉКОВИЋ”

Тежак посао за управника

Поред задатка да легализује објекте предузећа који су сви до једног изграђени без дозволе, стечајни управник мора да провери да ли нешто од грађевина и земљишта подлеже Закону о враћању одузете имовине. Зна се да је циглана у Станову пре Другог светског рата припадала породици Ранђеловић

Пише Милош Пантић

За Грађевинско предузеће „Казимир Вељковић” важи изрека да је изградило „пола Крагујевца”, али ако је све те зграде градило на исти начин као сопствене објекте, управну зграду у центру града, самачки хотел и магацине у Станову, онда ће надлежне службе за легализацију имати посла још дуго. Након отварања стечаја у овом предузећу у марту прошле године, стечајни управник, а то је у овом случају Агенција за приватизацију и њен повереник Живан Јовановић, открила је провером документације да ни једна грађевина која припада овој фирми није изграђена са важећом грађевинском дозволом.
Пошто је у марту ове године стечајни судија Бранислав Јововић донео одлуку о банкротству, што подразумева продају имовине предузећа како би се намирили дугови, до тога не може да дође док се сви објекти претходно не легализују. Овај посао повереник Јовановић још није завршио, јер треба прикупити документацију и легализовати управну зграду у центру града, као и самачки хотел и десетак објеката на комплексу од пет хектара у насељу Станово, где се некада налазила циглана.

Докази о власништву

Према информацији коју смо добили од Службе за информисање Агенције за приватизацију, поступак легализације представља тежак задатак за повереника, јер треба прибавити доказе о основу стицања власништва над овим објектима, односно доказати да је ово предузеће њихов власник, а тај задатак, по Агенцији, тражи доста времена, па се због тога и читав овај стечајни поступак толико одужио.
Агенција за приватизацију истиче да сам поступак легализације није неопходно потпуно спровести пре продаје објеката, али је неопходно обавити одређене радње које ће будућем купцу омогућити несметано окончање започетог поступка легализације. Али, и да је око легализације и укњижбе свих објеката предузећа посао завршен, продаја у овом тренутку не би могла да се закаже док се не реши још један проблем.
Наиме, према информацији из Агенције, услови за продају нису се стекли и због ступања на снагу Закона о враћању одузете имовине, јер обавезу да врате имовину бившим власницима имају и фирме које су у поступку стечаја, ако се таква имовина налази у њиховом поседу и ако је за њено враћање поднет захтев. Ако би предузеће продало део имовине за коју се покаже да је одузета ранијим власницима и они у законском року поднесу захтев за враћање, таква продаја би била поништена, гласи објашњење Агенције за приватизацију.
Због тога стечајни управник „Казимира Вељковића” мора да прикупља податке да ли је имовина овог предузећа, или неки њен део, одузет након 1945. године од бивших власника, што захтева анализу свих спроведених промена на непокретностима у току више од 60 година, и то у ситуацији када ни једна надлежна институција нити орган немају комплетну евиденцију, а то је разлог  знатног продужења рока за уновчење имовине овог предузећа.
Агенција наводи да републичка Дирекција за имовину није стечајном управнику у овом тренутку доставила јасан одговор да ли су за имовину овог предузећа поднете пријаве за враћање ранијим власницима. Због тога је он принуђен да до потребних података долази посредно, тумачењем документације прибављене на други начин, преко општинске архиве, архиве земљишних књига и катастра. У овом тренутку стечајни управник саставља текст новог захтева Дирекцији за имовину како би добио потврду о томе да ли постоји пријава за враћање дела имовине предузећа, а када добије такав одговор моћи ће да закаже продају преостале имовине предузећа, али се рок у коме до овога може да дође тешко може предвидети, каже се у информацији Агенције.

Циглана породице Ранђеловић

Према званичној процени урађеној током стечајног поступка имовина предузећа вреди 220 милиона динара, од чега је управна зграда у центру града процењена на 125 милиона динара, а самачки хотел и магацини у Станову на нешто мање од 100 милиона динара. Имовина фирме се у насељу Станово простире на око пет хектара земљишта. Ту су велики објекти некадашње браварске и машинске радионице, зграда у којој су биле канцеларије, као и дугачки тремови некадашње циглане са делимично урушеним крововима и остаци цигларских пећи.
Већи део ових објеката дограђен је на земљишту предратне циглане за коју стари становници овог дела насеља знају да је пре Другог светског рата припадала Љуби Ранђеловићу, чија се кућа налазила близу „Пекине кафане” у Станову. На цреповима који покривају тремове и данас се може наћи натпис „Браћа Ранђеловић”.
Од људи из комшилука сазнали смо да су Љуба Ранђеловић и његова супруга одавно преминули, али да имају сина који живи у Београду. Ристо Пајовић, чија је кућа преко пута овог комплекса, овде се доселио 1964. године и запослио се у „Казимиру Вељковићу”, али се добро сећа да је на овом простору тада била циглана која је припадала предузећу „Рујевица” из Кнића. Године 1968. циглану и читав комплекс око ње преузео је „Казимир Вељковић” и наставио са производњом цигле све до 1980. године, докле год је у околини могло да се нађе и ископа земље погодне за израду овог грађевинког материјала.
Пејовић каже да је праведно вратити оно што је одузето од некадашњих власника, али да треба проверити и шта је од земљишта и објеката ова фирма купила, јер се као њен бивши радник сећа да је било и тога. У пратњи чувара „Казимировог” комплекса Зорана Јосифова обишли смо и самачки хотел у коме су некада, када је ово предузеће имало преко 1.000 радника, неки од њих становали. Некада је зграда са приземљем и спратом можда и могла да носи овај назив, али сада је запуштена и пре личи на нужни смештај за људе без крова над главом.
Објекат процењен на 22 милиона динара има око 20 соба, са заједничким купатилима и санитарним чвором за станаре, а у њој данас живе три породице бивших радника предузећа и једна ромска фамилија која се овде уселила бесправно и у току је поступак за њено исељење. Поред бившег хотела је и барака у којој су некада такође становали радници и објекат у коме је била смештена кухиња.
По мишљењу чувара Јосифова, који се у „Казимиру” запослио пре 22 године, оно што је највредније на овом комплексу је земљиште од око пет хектара, које се сада готово наслања на нову индустријску зону „Фијатових” коопераната у бившој касарни „Грошница”. То би ово земљиште могло да учини примамљивим за неког од будућих инвеститора везаних за „Фијат”, мисли, а уједно се и нада Јосифов.
Од продаје имовине предузећа зависи када ће се и у коликом проценту намирити и дугови за плате бивших радника, који износе око 122 милиона динара. Зна се да ће се приоритетно намирити повериоци који су потраживања обезбедили хипотеком, и то у износу од 27,3 милиона динара.