Za nekim nestalim bebama iz srpskih porodilišta traga se više od 50 godina.  Mnogim roditeljima ostaće nedosanjani san da pronađu svoju decu, da ih zagrle i kažu im ko su oni zapravo i odakle potiču. Ta deca su sada već odrasli ljudi koji sa svojim novim porodicama žive ko zna gde, ali njihovi biološki roditelji ni do danas nisu odustali u želji da ih pronađu. 

Kada su videli da im država tokom svih ovih godina ne samo da nije pomogla, već nije želela da izađe u susret ni oko prikupljanja dokaza i dokumentacije, neki su odlučili da pravdu pronađu na sudu.

Sigurno je da im i dobijeni sudski proces neće biti prevelika satisfakcija kada i dalje ne znaju šta se desilo sa decom koja su rođena zdrava i prava, a onda odjednom proglašavana mrtvom, bez da im je iko pokazao njihova tela. Kako je država počela da dobija ozbiljne packe iz Evropske unije što još uvek nije pronašla rešenje za slučajeve nestalih beba, došla je na ideju da donese zakon koji je podigao ogromnu prašinu u javnosti, budući da se u njegovom nacrtu koji treba da uđe u proceduru pominje obeštećenje od 10.000 evra.

Dežurni dušebrižnici su na sva usta počeli da morališu o tome jeste li ovo legalizacija trgovine ljudima i kako li se osećaju roditelji kada im posle toliko godina neko kao kompenzaciju za nestalo dete ponudi 10.000 evra, a da pre takvog medijskog linča nisu za pojašnjenje pitali upravo njih, roditelje. NJihovo mišljenje pokušali smo da dobijemo od Vladimira Čičarevića, predsednika Udruženja roditelja nestalih beba Srbije. 

Šta vi kao predsednik Udruženja roditelja mislite o novom Nacrtu zakona?

- Kao član Radne grupe za njegovu izradu, moram prvo da naglasim da je situacija oko zakona jako složena. Mi smo od nadležnih ministarstava dobili temelj zakona, znači tekst nekoliko članova koji su opšti i koji treba da se dopune od strane udruženja koja su u radnoj grupi. Ministarstvo pravde je naišlo na veliku osudu javnosti zbog pominjanja obeštećenja od 10.000 evra. Važno je, međutim, istaći da ta cifra nije zamena za ukradeno, već obeštećenje jer država nije mogla da obezbedi adekvatnu istragu ili istinite odgovore porodicama koje su oštećene. Svako ko menja konotaciju namene tog iznosa je u potpunosti neupućen i u zakon, i u problematiku nestalih beba.

Mnogo se govorilo o moralnosti tog obeštećenja, odnosno da država određuje cenu za život nečijeg deteta?

- Zato što svi misle da je 10.000 evra zamena za dete. Ali ona to nije. U nacrtu jasno stoji da je to obeštećenje. Moramo da pravimo razliku između zamene i nadoknade. Presudom Međunarodnog suda za ljudska prava u Strazburu u slučaju Zorice Jovanović protiv Republike Srbije izrečeno je da država mora da joj isplati obeštećenje, jer nije obezbedila adekvatnu pomoć u rešavanju sudbine njenog sina. Na osnovu toga naše vlasti nisu našle ništa bolje rešenje nego su to samo prepisale u nacrt zakona. Takođe, uz presudu stigla je i preporuka istog suda da Srbija mora da obezbedi mehanizme koji će istražiti sudbine misteriozno nestalih beba, ali se u presudi ne nalaže da to mora da bude zakon. 

Mislite li da je država konačno rešila da se pozabavi ovom temom upravo zbog pritisaka koji stižu iz Evrope?

- Smatram i čvrsto stojim iza ovoga što ću reći, a to je da je država naišla na pritisak naše organizacije. Ako listate štampu od pre dve godine videćete samo nekoliko površnih tekstova o nestalim bebama. Danas udruženje uliva poverenje javnosti jer smo pred Vladu izašli sa ozbiljnim optužbama. Uspeli smo da sklopimo mozaik svih institucija u kojima se peru papiri za nestale bebe. Udruženje RNBS je jedino koje je dobilo prijem u Ujedinjenim nacijama i ukazalo na humani genocid koji se dešava u Srbiji. Zatim je tadašnja ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović organizova konferenciju na kojoj je istakla da će dati sve od sebe da se reše slučajevi nestalih beba.

 

(Ceo intervju možete pročitati u novom broju „Kragujevačkih”)