„Video” Tita i ostao doživotni Pinki
Nadimci se najčešće dobijaju s razlogom, ili slikaju neku karakternu osobinu, ili su vezani za kakav događaj, ili su „nasleđeni” od neke već poznate ličnosti.
LJubiša Jelić je stari, dobro poznati Kragujevčanin, kolonac i čaršijska „marka” druge polovine prošlog veka, ali ako mu uz ime ne stavite nadimak Pinki - neće ga se lako „setiti” ni oni koji ga dobro znaju. A Pinki je tačno od 25. maja 1955. godine.
Toga dana, na rođendan Josipa Broza Tita, jedanaestogodišnji dečak LJubiša Jelić učestvovao je u rođendanskom programu. Po naslovu ratne pripovetke Jovana Popovića o mladom kuriru i bombašu Bošku Palkovljeviću „Pinki je video Tita”, a i LJubiša ga je video, rođen je nadimak za ceo život.
- Pravi Pinki je video Tita i potom ga je pokosio nemački rafal, a ja sam, hvala Bogu, i danas živ i zdrav, kroz šalu kaže LJubiša, koji sada „sitni” sedamdeset drugu godinu.
Titov rođendan i 25. maj već je pao u zaborav, ali Pinki - ovaj naš kragujevački - i danas se dobro seća dana od pre 61 godine.
- Kao dete iz Stare radničke kolonije još od svoje desete godine bio sam član Društva za telesno vaspitanje (DTV) „Partizan”, čije je sedište bilo u Sokolani. Mi iz najmlađe grupe učestvovali smo na prvom republičkom sletu, negde u proleće 1955, i neko nas je tamo zapazio, valjda smo bili dobri, i stigao je poziv da nas desetorica idemo u Beograd da se pripremamo za nastup 25. maja, koji se od te godine slavio i kao Dan mladosti. Bili smo i iznenađeni i presrećni, možete da zamislite - klinci iz Kolonije spremaju priredbu Titu, počinje davnu priču LJubiša Jelić.
Pripreme za nastup trajale su petnaest dana i dečaci iz Kragujevca bili su smešteni u Pionirskom gradu u Beogradu. Međutim, na startu je nastao problem, skoro incident, vrlo neobičan za ono vreme - posebno kad su akteri desetogodišnja deca.
- Sa nama u Beograd pošao je naš trener Miodrag Nenković Šmit, međutim iz protokola nije dozvoljeno da ide i drugi trener, prednjak Ivan Bojović, koga smo mnogo voleli. Mi onda nismo znali šta je razlog, kasnije smo saznali da nije mogao da ide sa nama zato što nije služio vojsku i nije bio član Komunističke partije, ali smo se pobunili zbog toga. I, zamislite, naš protest je uvažen i iz Beograda je u Staru koloniju poslat luksuzni crni mercedes da doveze Ivana. Kad su videli „mečku”, kolonci su zanemeli.
LJubiša i drugari, a svi su bili iz Kolonije, dobro su uvežbali svoju tačku i program je održan 25. maja na platou ispred Belog dvora, gde je bila Brozova rezidencija. Učestvovali su vežbači i sportisti iz svih ondašnjih jugoslovenskih republika, a pored Jovanke i Tita tu je bilo kompletno državno i partijsko rukovodstvo, vojni vrh, predstavnici diplomatskog kora.
- Kada je priredba završena, Jovanka je prišla našoj grupi i obratila se baš meni: „Je l’ voliš ti Tita?” Ja sam kao iz topa odgovorio - da, volim ga. Ona je uzvratila: „Volim ga i ja”. Potom je dodala: „E, onda ćemo zajedno da se slikamo.” Naređali smo se sva desetorica i treneri, četvorica su čučnula, ostali stajali, a mene su kao najnižeg stavili između Jovanke i Tita i još mi je Tito stavio ruku na rame - i danas se sa uzbuđenjem seća Pinki.
Na slici uz tekst vidi se „onaj najmanji” između Brozovih - e, to je LJubiša Jelić, klinac iz Stare radničke kolonije. Istog momenta „postao” je Pinki i to ostao do danas.
- Posle programa za sve učesnike je priređena večera u Belom dvoru i odatle potiče anegdota koju sam mnogo puta ispričao. Na stolu je bilo svega i svačega - i hrane, i slatkiša, i voća. Neko od nas uzeo je jednu voćku, zagrizao je i namrštio se. Bila je to banana koju nije oljuštio, već je počeo da je jede s korom. Tada smo svi mi banane prvi put videli.
- Tih petnaest dana u Beogradu i nastup pred Titom i danas mi je nešto najlepše što pamtim. Toga se nisam „odricao” ni kada su počele razne ružne priče o Titu i njegovoj vladavini. Za mene i moje drugare to je bio nezaboravan doživljaj, ponavlja LJubiša Jelić i danas.
Nije, međutim, impresivno bilo samo to što je „Pinki video Tita”. LJubiša se sa nostalgijom seća svih lepih kolonskih dana. U vremenu posle rata jeste se teško živelo, ali dečačko i mladalačko druženje, igre i nestašluci, međusobna prisnost bilo je nešto posebno. Tome je posebno doprinosilo i društvo „Partizan”.
- Postao sam član već sa deset godina. Vežbanje i druženje u „Partizanu” bilo je privlačno za većinu dece iz Stare kolonije, naravno u njemu su bile i starije grupe. Recimo, mi smo sa oduševljenjem gledali momke - gimnastičare u onim belim, opeglanim i zategnutim pantalonama, širokih leđa, bili su prave atlete. Onda smo počeli i sa javnim nastupima, u Šumaricama, na stadionu, gostovali smo i po okolnim selima, pa nas posle priredbe seljaci bogato ugoste, imali smo kampovanja, logoravanja, seća se Pinki.
A onda su došla nova interesovanja - opet kolonska. Godine 1964. grupa mladića osnovala je muzičku grupu, onda se to zvalo VIS - vokalno-instrumenatlni sastav, pod nazivom „Kolonski dečaci”. O tome kako su počeli Pinki dobro pamti.
- Šef mesne zajednice kupio je u Zagrebu šest gitara i šest pojačala. Mi smo se onda okupili i odmah počeli da vežbamo. U sastavu su bili Slavko Vukadinović, Rade Marjanović - pevač, Zoran Tasić, Radisav Marjanović i ja. Ubrzo smo krenuli da sviramo na igrankama u Sokolani i prvi smo ovde počeli da skidamo „Bitlse”, „Rolingstonse”, Pol Enku... A onda nam je moj najbolji drug, kasnije i kum, Žika Trakić sredio da nastupamo u ferijalnom letovalištu u Zeleniki. Tada smo se već afirmisali kao pravi muzičari, bili smo na rang listi novina „Mladost” na četvrtom mestu u Srbiji.
„Kolonski dečaci” trajali su do 1972. godine, a Pinki je u međuvremenu bio i u „Sedmorici mladih”, sa koloncem Zoranom Rakovićem Micincom, LJubom Milićem, Kikereom.
Još 1981. godine LJubiša Jelić se iz Stare radničke kolonije preselio u kuću u naselju „Grujina česma”, gde i sada živi. Tamo se posvetio slikarstvu kao još jednoj svojoj ljubavi u ateljeu koji se takođe zove „Pinki”, ali...
- U duši sam ostao kolonac i doživotno - Pinki. Žao mi je što Stare kolonije više nema, što nema „Partizana” i što se ugasio lep kolonski život, sa setom zaključuje LJubiša Jelić.
Ostale su bar uspomene, a jedna od njih je i susret sa Titom, baš na jučerašnji dan pre 61 godinu.