Radna mesta, a ne zvona i praporci
U sveopštem izbornom galimatijasu obećanja, spočitavanja, odokativne statistike i balon-podataka o obostranim (ne)uspesima (i pozicije i opozicije), podaleko od svakojake matematike stoji kragujevačka rak-rana zvana manjak radnih mesta, što će reći zaposlenih, iz čijih doprinosa može da se uzme ponešto i za pokrivanje rupičastog gradskog budžeta.
Po svemu sudeći, državnički izbori kao da nisu okvir za podsećanja na vapaje ne malog broja lokalnih samouprava o sve kritičnijem stanju lokalnih kasa.
Od države olako odobravana nova zaduživanja gradova i opština – poput kragujevačkog primera sa brojkama od devet nula – jesu, doduše, način za kratkoročno skrivanje dugovanja iza potemkinovskih kulisa dugoročnog bankarskog kreditiranja, ali te kredite treba i vratiti. Uzdanica od godinu-dve grejs perioda, što će reći pozajmljenog vremena tokom kojeg se odlaže plaćanje rata kredita, jeste primamljiva „na prvu loptu“. Čini se da je preračunavanje o koristima i negativnim posledicama novih
zaduživanja za plaćanje odavno dospelih obaveza i prevagnulo u korist kredita na osnovu mogućnosti da se neko vreme krckaju bankarske pare, a da se bankama ništa ne vraća.
Ali, šta posle toga? Šta kad đavo (čitaj: banka) dođe po svoje?
Okvirne računice, čak i onih kojima budžetska matematika nije previše bliska, pokazuju da je grad Kragujevac u ovom trenutku „kratak“ najmanje za oko 1.500 radnih mesta, odnosno koju stotinu više od broja otpuštenih što iz „Fijat Krajsler automobila Srbija“, što iz firmi koje su ovdašnji kooperanti ovog internacionalnog automobilskog giganta. Sva prošlogodišnja predizborna i postizborna obećanja kako će taj udar država (o)lako amortizovati dovođenjem novih investitora i novim
proizvodnim kapacitetima, što za automobilsku industriju, ponešto za „braću Kineze“, pokazala su se kao još jedno preambiciozno, odnosno pogrešno oročeno obećanje. A po onoj narodnoj, „obećanje, ludom...“.
Uporedo sa tim, a valjda po istom receptu, aktuelna lokalna vlast krenula je sa licitiranjem novih industrijskih zona, od manjih ka većim, da bismo kulminaciju doživeli za zonom „Feniks“. I taman kada se – po rečima lokalnih zvaničnika – krenulo u najave „samo što nije“, pala je teška zavesa tišine koja je „Feniks“ prepustila izvornom značenju: čekanju u pepelu do žiške koju lokalna vrhuška teško da može da kresne.
Gošćenje ambasadora, promocija potencijala i gomilanje laskavih epiteta i obostranih optimističkih očekivanja, sa druge strane, nije dalo konkretne rezultate. Da je posle svake od tih poseta tokom značajnog broja meseci vladavine aktuelne gradske koalicije niklo bar predstavništvo sa po desetak kojekakvih konkretnih radnih mesta, pomenuta brojka bila bi koliko-toliko skresana. Ovako, sve za završavalo na saopštenjima koja sadržinski – osim po imenima ambasadora i zemalja iz kojih dolaze
- sliče kao jaje jajetu.
Rokovi za početak vraćanja kredita, međutim, neumitno su sve bliže i bliže. Nije, doduše, „dogorelo do nokata“, ali je sve veći pritisak činjenice da vreme ističe, a konkretnih radnih mesta – nema.
A ako njih nema, iz kojeg priliva grad namerava da vraća kredite?
To pitanje postaje sve aktuelnije, a zna se da nervoza zbog cajtnota nije saveznik ni u jednom poslu.