Glasati ili ne glasat
Iako predsednički izbori još nisu raspisani, politička temperatura već je dobro podignuta, ali će za građane Srbije koji nisu ni na koji način neposredni akteri ove trke, a to je ogromna većina birača, predstojeće nadmetanje za šefa države - biti dosadno, pa i odbojno.
Razlozi su jasni.
Prvo, kampanja će medijski biti tako pokrivena da ćemo u devedeset posto vremena u takozvanim izbornim terminima, komercijalnim ili redovno informativnim, gledati i slušati Aleksandra Vučića i njegove „spikere” i satelite, a to su sve već ispričane priče.
Drugo, neće biti nikakve izborne draži koja je sadržana u neizvesnosti - ko će pobediti. Pobediće Vučić jer se u glasačkom telu vrlo dobro drži dvadeset i nekoliko procenata birača među svim punoletnim građanima koji su sigurno njegovi, a to je sasvim dovoljno da se dobije mandat. Druga je priča želja Vučića i cele njegove pratnje da se igra samo jedno poluvreme utakmice, jer bi pobeda u prvom krugu bila dokaz više njegove supremacije.
Treće, ovi predsednički izbori neće doneti ništa novo stvarno obećavajuće za građane. Opet će profitirati samo političari i njihove vodonoše, ali, nažalost, to na pravi način razume manjina trezvenih, dok presuđuje ona polovina sveukupnog građanstva kojoj ni ne pada na pamet da iskoristi svoje biračko pravo.
Šta kaže izborna statistika? Na glasanjima za predsednika države u prethodna tri ciklusa (2004, 2008. i 2012.), kada više nije važio zakonski uslov da su izbori uspeli ako u prvom krugu izađe više od polovine birača, izlaznost je samo jednom bila veća od pedeset posto, a glasalo se šest puta jer se uvek pobednik dobijao u drugom krugu. Jedino je 2012. godine glasove kanidatima za predsednika dalo skoro 58 posto građana, ali tada su istovremeno održavani i parlamentarni i
lokalni izbori. Kada se birao samo šef države, izlaznost je bila između 46 i 48 procenata.
Da li će ovi predstojeći izbori „zagolicati” veći broj birača nezahvalno je procenjivati, ali iz sadašnje pozicije ne vide se neki uverljivi razlozi koji bi razdrmali glasačko telo. S jedne strane, favorizovani Vučić može da odvrati ne tako zanemarljivu masu koja će ići rezonom - zašto da se maltretiram, kad je unapred sve gotovo. Naravno da ta vrsta demotivizacije može unekoliko da bude prisutna i kod pristalica vladajućeg bloka, uz nespornu činjenicu da ima i razočaranosti, recimo kod
glasača socijalista - zato što nemaju svog predsedničkog kandidata, ali i kod naprednjaka, naročito kod onih koji su se u međuvremenu učlanjivali u stranku, a nisu dobili očekivane benefite. Nema posla, nema napredovanja, nema boljeg života.
S druge strane, sada je nepoznanica koliko opozicioni kandidati mogu da povuku izlaznost, jer se još ne zna ni ko će sve ući u trku, ni čiju će podršku dobiti. Međutim, prisutna je očigledna zabluda kod onih koji tvrde da bi, na primer, za takozvanu građansku opoziciju bilo bolje da ima jednog, nego dvojicu ili više kandidata.
To, prosto, nije tačno. Sa sigurnošću se može reći da bi glasačka izlaznost bila veća kada bi na listićima bili, recimo, i Saša Janković i Vuk Jeremić, kao i predstavnici desnice, osim Šešelja, Obradović iz „Dveri” ili ko još, zato što to nisu političari istih formata po tome kojim strukturama birača mogu biti privlačni. Očigledno je da Janković i Jeremić nemaju iste „ciljne grupe”, jer se prilično razlikuju po tome kako se politički legitimišu.
Poentu cele priče je da bi veća izlaznost na izbore umanjila šanse Vučića da pobedi već u prvom krugu, a ako bi bilo i drugog - događaji bi mogli i da promene tok.