Kragujevački slučaj
Na lokalnim izborima u Kragujevcu 6. maja 2012. godine Srpska napredna stranka dobila je 18 posto glasova i tako „zaradila ” 18 od ukupno 87 odborničkih mandata u Skupštini grada. Kasnije su se ovoj odborničkoj grupi pridružila još dva-tri „preletača”, ali kada su krajem oktobra 2014. naprednjaci stali na čelo skupštinske većine - opet nisu imali ni četvrtinu stolica u gradskom parlamentu.
Gde je danas na kragujevačkoj političkoj sceni Srpska napredna stranka, a gde „Zajedno za Šumadiju” Veroljuba Stevanovića (na predstojećim izborima izlazi u koaliciji sa Demokratskom strankom), koja je u maju 2012. imala 37 odbornika, doduše tada udružena sa bivšim URS-om?
Rizik je davati bilo kakav odgovor na ovo pitanje, jer se jedino pouzdano može ustvrditi da su njihove dve rivalske izborne liste kandidati za osvajanje najviše glasova. Javnosti su tokom kampanje prezentovani rezultati izvesnih testiranja javnog mnjenja, ali u njima je toliko favorizovana jedna ili druga strana da se samim tim dovodi u pitanje objektivnost tih navodnih istraživanja.
Kada je reč o samim akterima, Stevanović je u dobrom marketinškom maniru svoju listu već proglasio „pobedničkom”, s tim sloganom idu i svi javni nastupi predstavnika liste pod brojem jedan, dok su lokalni naprednjaci nešto uzdržaniji. NJihova kampanja obeležena je odjednom probuđenim radnim elanom za valjanje tona asfalta po gradskim ulicama, što je stari oprobani recept za podilaženje glasačima, dok su za verbalno-propagandni imidž bili zaduženi gostujući stranački funkcioneri - uglavnom ministri u Vučićevoj Vladi - od Nebojše Stefanovića, Selakovića, doktora Lončara, do gospođe graditeljke Mihajlović. Naravno, stigao je i glavni šef sa svitom, dan pred izbornu tišinu.
U stvari, glavni adut naprednjaka na izborima u svim lokalnim zajednicama je Aleksandar Vučić, podjednako koliko je partijska lokomotiva i u nadmetanju za osvajanje državnog parlamenta i Skupštine Vojvodine. Mnogi su skloni da tvrde da je vanredne izbore „vezao” sa lokalnim i pokrajinskim upravo da bi svoju trenutnu moć kapitalizovao kroz sticanje vladajućih pozicija po celoj vertikali skupštinskog sistema.
E, sad, koliko će Vučićeva harizma moći da ispegla inertnost i bezidejnost u jednoipogodišnjoj vladavini naprednjaka u Kragujevcu jedino zavisi od toga šta su sami Kragujevčani „videli” u gradskom režimu od oktobra 2014. do danas i hoće li to što su „videli” u nedelju preneti i na glasačke listiće.
Nema dvojbe da su u tom periodu imali najbezličnijeg gradonačelnika još od „onog rata”, koga čestito nisu ni upoznali jer je igrao ulogu nevidljivog, a iz svih javnih pojavljivanja mogli su jedino da čuju kako su „ovi pre njega sve uništili”. Uz to, iz njegovog najbližeg okruženja u lokalnoj vlasti, koju je činila široka koalicija slabašnih stranaka, curele su vesti njegovoj samovolji i nekooperativnosti, dok su pomniji posmatrači zbivanja u „gradskoj kući” na mnoštvu primera mogli da se uvere da javnim finansijama raspolaže kao privatnim kapitalom i da budžet, ne da mu nije „zakon”, već neobavezujuća gomila cifara.
Radomir Nikolić kao personalizacija aktuelne naprednjačke vlasti u Kragujevcu politički spas i novu šansu posle svega mogao bi da traži u potpori dvojice očeva - jednog političkog i drugog biološkog. Da li je to dovoljan dokaz da je „dete odraslo” ipak će morati da izmere sami Kragujevčani.