Niz upitnika
Vidimo se u subotu u šest! To je „pozdrav” koji se poslednjih dana često može čuti i na kragujevačkim ulicama.
Da, nije bio potreban nikakav moćan upaljač da bi građani i ovde izašli iz toplih soba na januarski minus i priključili se koloni protestanata. Nezadovoljstvo, evidentno je, dugo već tinja među samosvesnim ljudima. Dovoljan je bio jedan „signal” sa društvenih mreža da se probudi bunt kod onog dela građana koji jasno prepoznaje da su u današnjoj Srbiji ugrožena njihova osnovna civilizacijska prava, da žive u zemlji partokratije i da vlast jednog čoveka sve više dobija obrise klasičnog
autokratskog sistema.
Dogodilo se, ustvari, nešto očekivano. Građanska letargija i ćutanje, koji su ličili na mirenje sa stanjem stvari, predugo je trajalo, ali se balon naduvao i morao je jednom da počne da „šišti”. Naravno, neko uvek mora da bude prvi, a ti „prvi” su oni najosvešćeniji i oni koji savladaju strah od represivnog odgovora države.
Sastav protestanata u Kragujevcu, kao i u Beogradu i drugde, veoma je šarolik – i po godinama, i po obrazovanju, pa i po političkim opredeljenjima. Primetno je, međutim, da su veoma prisutni mladi, oni koji nisu bili ni rođeni, ili su još bili u pelenama ili špilhoznicama, u vreme najvećih i najdužih protesta u zimu 1996. godine. Povod za ulicu tada je bio sasvim drugačiji – krađa na lokalnim izborima, ali su motivi i onda i sada isti: borba za poštovanje osnovnih demokratskih vrednosti i
ugroženih ljudskih sloboda i prava. Što bi David Štrbac pred sudom rekao – pritislo neko silno dobro, pa ne može da se diše.
Sadašnji protesti su daleko od neke kritične mase i zato govorimo samo o buđenju građanske Srbije. Neizvesno je šta će se dalje dešavati, ali najpredvidiviji tok je – ulazak zemlje u sve veći haos, tako što je sistemski, državni haos, zbog nefunkcionisanja institucija, nepoštovanja zakona, političke dominacije jednog čoveka itd, počeo da prerasta u društveni haos i sve veću polarizaciju dela građanstva i zvaničnog režima.
Pošto je Vučić već jasno i glasno rekao da ga zahtevi demonstranata ne zanimaju (čak i da ih je pet miliona), a da to i nije rekao, prepoznajemo njegove „odgovore”, ne treba očekivati „popuštanje”. NJegova taktika, očigledno je – samo vi šetajte, ja vas ne diram, a očekivanje je da će se protesti – nedovoljno organizovani i nejasno vođeni – sami od sebe ispumpati. NJegova „nevidljiva ruka” svakako će se potruditi da bude tako – ubacivanjem provokatora i svojih krtica, medijskom ofanzivom
protiv protestanata, daljim kompromitovanjem opozicionih čelnika...
Nada je da će „ulica” tome odoleti, ali da se to i desi i da se desi najavljeno širenje protesta po drugim gradovima i njihovo omasovljenje, pitanje svih pitanja je kako efektirati bunt, koji se kvalifikuje kao građanski, ali on je i politički, jer je zbog politike (državne) nastao i njoj se obraća. Jedino nije stranački.
Dakle, ko će, kako i kada jasno formulisati zahteve nezadovoljnih građana i, posebno, ko će sve to artikulisati? Jedino što nudi Vučić – jesu izbori. Svejedno da li će njih biti, da li će ih opozicija (i koji njen deo) eventualno bojkotovati, na kraju se sve svodi na to da u istoriji demokratije nema drugog modela osim onog da se za vlast pred glasačima nadmeću uobličene političke organizacije, odnosno stranke. Doduše, postoje i drugi koji se, daleko bilo, završavaju u krvi.
Na ovom mestu stavljamo niz znakova pitanja, bar za još nekoliko nedelja, odnosno subota.