Unutrašnji dijalog sa spoljašnje strane kosovskog zida (4)
Nadanje se naše zakopalo
na Kosovo u jednu grobnicu.
(P. P. NJegoš, Gorski vijenac)
Izrasla iz građanske revolucije s početka 19. veka, i sama narodnog porekla, sveža i neiživljena u dominantnoj društvenoj ulozi, srpska nacionalna elita epohe romantizma nije baš u svakom pogledu bila superiorna i samouverena. Palanačkog zavičaja, bez iskustva grada osim tuđeg, čak i kada je videla sveta i bila školovana na strani, to je ''opamećivanje'' nekako otaljala s mukom, bez ostavljenog traga u evropskoj sredini, upolovačeno i nedovršeno.
Ako je verovati Savi Damjanovu, čak i neuporedivi Vuk, koji je vek proveo po Beču i svetu, recimo, nikada nije ušao u pozorište!? Skoro da je kompleks to zaziranje od otvorenog sveta i osećanje nekonkurentnosti u širim okvirima, i to tako jak da predstavlja, izgleda, veću traumu i dublje iskustvo inferiornosti od onog koje je generacija očeva sticala u kontaktima s turskom aristokratijom i njenom orijentalnom gospoštinom.
U tome bi mogao biti i neposredni motivacioni osnov jedne dugotrajne političke tradicije uzmicanja pred Evropom, koje je znalo da preraste u provincijalnu nepoverljivost, čak omrazu i izolacionizam. Na stranu što su postojale i objektivne prepreke u samoj evropskoj aristokratiji, klasno nesklonoj samonikloj balkanskoj rebeliji. To je znalo da ide tako daleko da su se protiv liberalnih poteza mladog srpskog građanstva, na istoj strani odbrane starog poretka, očas umele da nađu i slože
Turska, Austrija i Rusija. Francuska se kolebala između republike i carevine, a revolucionarna Amerika, stvarni istočnik novog doba, čije je vreme takođe tek sazrevalo, narodnjačkim poreklom i klasnim senzibilitetom najbliža, bila je još uvek beskrajno daleko. U tom pogledu, Srbija još i danas čeka na svoga Kolumba.
Međutim, svoj račun i interes iz ovakve politike zatvorenosti, a verovatno i punu meru unutarnje satisfakcije, srpska elita je izvlačila iz osiguranog i neometanog podjarmljivanja najširih slojeva prostog naroda, konzerviranja, pa čak i brižljivog negovanja njegove posvemašnje zaostalosti. Tu je ona sticala svoje smopouzdanje: u selu knez, a u gori jež.
Nacionalno-romantičarska mitologija, sa kosovskim mitom u središtu te simboličke konfiguracije, predstavljala je ideološki okvir za strategiju uvlačenja Srbije u budžak, u okove novog ropstva sred novostečene slobode. Taj smisaoni, semantički izolacionizam, zadat u romantičarskoj mitskoj slici sveta, predstavlja dubinski osnov unutrašnjeg zida sankcija u ovdašnjem nacionalnom doživljaju, i kao takav, davno pripravljeni temelj Kosovskoga zida.
Nacionalni mit kao nacionalna regresija
Evolutivno, mitska kultura je, kao nadgradnja prastarih obrazaca održanja i reprodukcije života, bitno kolektivistička. Ona izražava i funkcionalno podržava one etape razvića svesti i duhovnosti u kojima još nije razvijena, čak ni diferencirana, individualna samosvest pojedinca. Pojedinac je bez svoje stajne tačke, izuzev one koju ima u kolektivu. On je nebitan i nemoćan, nesposoban za ličnu odgovornost i bilo kakvu samostalnost izvan uloge grubo definisane u zajednici zaveštanoj
od predaka. Za mitskog čoveka kolektiv je sve, njegov jedini identitet, uslov samoodržanja i totalitet značenja, njegov jedini zamislivi svet. Sve izvan kruga te primarne, mitom osvećene i zaveštane zajednice, nerazlikovano je, svugde jednako, jedno i isto: tuđe. Kolektiv je jedini samorazumljivi referentni okvir, jedini predmet u centru pažnje, a iza njega, sve je u drugom planu, bledi u daljini i jednači se u besadržajno belom, kao daleki beli svet.
Civilizacijski, mitska svest je suštinski određena svojom primitivnošću. Periodi uspona prosvećenosti, u svim civilizacijama koje su dosegle takve momente, počinjali su kritikom mita i raskidom sa njim. U osnovi, to je svest narodnog predanja, jedna folkloristika, istorijski, ili bar značenjski, pripadna neolitskoj agrarnoj konstelaciji sedelačkog uzgajanja bilja i biljojeda. Ta je primitivnost ujedno i osnova njene vitalnosti i neobično dugog trajanja.
Nema sumnje da su objektivne geološke, civilizacijske i istorijsko-političke okolnosti pod ovim nebom pogodovale istrajnosti i produženom trajanju kulture mita, ali nametanje mita kao nacionalnog političkog ideologema i okvira istorijsko-političkog samorazumevanja, izvršeno od strane nacionalno-romantičarske elite, u suštini je jedna regresija. Interesno motivisano, ta je ideološka konfiguracija bila antirevolucionarna: suštinski je inhibirala polet nacionalne revolucije s početka 19.
veka i otupela idejni horizont njenog univerzalizma u borbenoj težnji naroda za svekoliku emancipaciju i puno oslobođenje. Uzeti samo pa uporediti reprezentativne učinke pesničkog genija s početka i iz sredine tog 19. veka: recimo, uporediti Filipa Višnjića i NJegoša.
Valjda i nije čudno da je jedan nepismeni seljak iz naroda, u borbenoj težnji ''po Srbiji zemlji da prevrne'' i da se dosegne ono čemu je ''rada sirotinja raja'', sa višom revolucionarnom samosvešću i emancipacijskim elanom od jednog gnostičkog vladike i njegovog samodržačkog, klasno anesteziranog i zatupljujućeg, mitskog nacionalizma.
Sam kosovski mit, kada se pročita iskosa, u društveno angažovanom i politički pragmatičnom ključu, nije ništa drugačiji od bilo kojeg drugog ideološkog atavizma probuđenog u moderno doba: on je kao naručen (sme li se reći ''kao''?) za potrebe koruptivne elite u svrhe manipulacije suženom perspektivom inferiornog čoveka. U takvom čitanju mita, centralna hristolika figura žrtve postaje odlučujuće važna tačka projekcije, ali ovde orijentisana na poricanje individualiteta i lične sreće kao
životnog ideala.
Čovek je, u ime svoga plemena, na jedan natprirodan i sakralan način, obavezan da se pomiri sa neizbežnim ličnim porazom kao jedinim mogućim životnim ishodom na zemlji. Uzalud je nadanje, lična ambicija i težnja ka drugačioj afirmaciji. Svaku satisfakciju, zadovoljstvo i individualnu nagradu ostavićemo za kasnije: za zagrobni život. On je i onako neprolazan, a sve što se može u ovom prolaznom jeste da se odazovemo, kao jedan, na poziv poglavice i svi slavno izginemo.
Za onoga koji dvoji, premišlja i misli da je mnogo pametan tu je uvračana i mađija prokletstva ''dok mu je kolena''. Kao i bilo koja druga manipulacija smislom, jedna tuga zloupotrebe arhaičnog, primitivnog čoveka. Zanimljivo je da ovde rado u političkom ključu demistifikuju mitove čak i zagovornici nacionalističke regresije, ali samo na primerima tuđih, istih takvih mitskih hipnoza, recimo džihadističkih.
Revolucija kao anti-mit
Protiv ove antirevolucionarne, korupcionaške mitologije srpske predatorske i nacionalno satiruće elite, u ime narodnog prava na budućnost, nadu, građansku emancipaciju i ličnu sreću svakog pojedinca, uzdigla se kultura srpskog realizma. Realizam je delegitimaciju nacionalnog romantizma osnažio tako što je obnovio i u sebi integrisao dve produktivne nacionalne tradicije: prosvetiteljstvo i ustaničko buđenje.
One, doduše, ispočetka behu ruku pod ruku, ali više kao podunavski šumadijsko-vojvođanski dodir, nego kao neko stvarno jedinstvo. Napuderisani, salonski Dositej, u soknicama, pun bihejvioralnog baroka, kao personifikacija, nikako se nije podudarao sa mračnim likom violentnog vožda. Ma koliko delao ''na polzu narodu'' i pevao na ''insurekciju Serbjanov''. Taj tandem, skoro karikaturalan, činio je bezmalo očiglednom svoju preporučenost, možda i lojalnost, perspektivi Napoleonovih
diplomatskih loža.
Da, ako je Vuk Karadžić, donekle, svojim likom i delom predstavljao sintezu, zbog čega sam i uporan sa atributom za njega kreiranim: srpski Volter. Međutim, potpuna i samosvesna sinteza narodnog ustaništva i nacionalne kulture prosvećenosti, u reči i na delu, odnosno, u ''pevanju i mišljenju'' kao i u politici, dolazi tek sa srpskim realizmom. I to ne na slavjano-serbskom, već na prostonarodnom jeziku uzdignutom na nivo književnog standarda.
Revolucija nije tek buna, rebelija, krajina, jer nije jednokratni događaj, nego uspostavljena perspektiva emancipacije i trajni proces održanja njene prometejske vatre i permanentno vođenje njene crvene niti. Pobuna je moguća samo u zazidanom društvu i indikator je očaja čoveka sateranog uza zid. Revolucija je rušenje ne tog, uvek nekog jednog, nego u potenciji, sviju zidova pred nama, zazidanosti same. Suprotstavljajući se političkoj zloupotrebi nacionalno-romantičarskog mita, srpski
realizam 19og veka je započeo rušenje unutrašnjeg zida sankcija i uspostavio kulturnu demistifikaciju i političku revoluciju kao središnji tok nacionalnog moderniteta.
Taj tok seže i do dana današnjeg, a u savremenoj realnosti traje kroz polifono emancipacijsko okruženje oko centralnog reformskog zahteva politike. Baš taj ''građanizam'', ''nevladino anacionalno sektaštvo'', taj ''sajam izdajnika i stranih plaćenika'' jeste savremeni izraz vitalne nacionalne tradicije Srba i nosilac njene baklje u svom vremenu i svetu. Međutim, antirevolucionarni, mitomanski nacionalizam, kao ideologija kriminala i sistemske korupcije, uspeo je da prevlada i nametne se
kao dominantna, čak jedina nacionalna tradicija. Između ostalog, i zato što nacionalna revolucionarna tradicija nije uspela da se održi, da integriše i inkorporira u svoje nasleđe i učinke jugoslovenske komunističke revolucije 20. veka.
Zapravo, to nisu želeli niti dozvolili sami komunisti. Oni su negirali svaki ideološki kontinuitet sa srpskom građanskom revolucijom i spontano stali na stranu autoritarnog desničarenja. Fetišističkim uzdizanjem komunističke revolucije na paradoksalni antirevolucionarni pijedestal mita zidan je novi zid da prikrije poslove nove elite u Srbiji: rankovićevske udbaške aristokratije.
Zalud je poslednji jugoslovenski premijer Ante Marković najavljivao reforme i ''socijalizam sa ljudskim licem'', već je bilo dockan. Neki novi lideri vitlali su Srbijom i uveliko obnavljali društvo zazidano unutrašnjim zidom. Slobodan Milošević, akademik s kalemarskom školom Dobrica Ćosić, svakako moraju biti pomenuti, ali Aleksandar Ranković je taj središnji lik i
ikona koja jedino može da poveže nespojivo i na mitski alogičan način održi tu paradoksalnu kompoziciju vrednosti: antizapadnog ultraliberalnog monopolskog kapitalizma (!?), patriotizma nacionalne prenaglašenosti sa rusko-kineskom preosetljivošću (!?), taj vehementno pravoslavni postkomunistički ateizam(!?). Dakako, sve u istom, starom cilju eksploatacije, ili polpulistički reći, pljačke sopstvenog naroda. Uostalom, ta je savremenost i objavila svoj početak ritualnom sahranom Aleksandra
Rankovića.
To je još uvek režim u Srbiji. Tek nova građanska politička scena, još u nastajanju, mora da kompenzuje ovaj idejni nedostatak u razumevanju i hermeneutici svoga doba, kao predstojeći novi početak demokratije i slobode u Srbiji. U pripremi toga čina bar deo posla obavljaju i napisi iz ove kolumne.
Događaj iznad sremskih kukuruza
Sa revolucionarnim duhom demitologizacije i rušenja unutarnjeg zida nacionalne kulture realizam je u srpsku javnu svest uneo i internacionalni kontekst. Razumevanje ''Srbije na istoku'', u dijalogu sa međunarodnom politikom svoga doba, podrazumeva širi referentni okvir i stajnu tačku izvan nacionalne učaurenosti. Univerzalizam kao perspektiva objektivnosti samo je druga strana one iste kritike romantizma i kosovskog mita. Za nacionalnu elitu i policijski režim upravo u tome i jeste
problem sa revolucionarnim duhom.
Internacionalizam i pozicioniranje Srbije ne u sebi već u otvorenom svetu znači i vraćanje Srbije u svet, a elita to doživljava, razume se, kao otimanje iz ruku već prisvojenog plena. U izlasku iz budžaka, u prekoračenju praga kao najveće planine, u slobodnom nastupanju ka svetu, suština je promene koju donosi revolucionarna moderna kultura. Politički gledano, ta je promena toliko korenita, ili po latinski radikalna, da se u domaćem političkom rečniku toga doba baš zato i primio taj
politički epitet za njene pristalice: to su bili radikali.
Dakle, u izvornom političkom rečniku srpske nacionalne kulture 19. veka izrazi radikal i radikalna politika značili su sve suprotno od onog što označavaju danas: internacionalizam, otvorenost, socijalni senzibilitet ispred nacionalnog, zahtev za modernizacijom, kritiku kosovskog mita i nacionalne mitologije uopšte... 
Odlučujuća figura za nastalu promenu, za ovaj zaokret od
180 stepeni, za manipulativno baratanje ovim rečima politike, time i simboličkim (i ne samo simboličkim) kapitalom uopšte, je prvobitni mladi radikal Nikola Pašić, koji je potom meandrirao po političkoj mapi vrednosti i orijentira, a iluziju doslednosti i kontinuiteta u delovanju prozvodio je zadržavanjem ovog imena za svoju poziciju i stranku. On je dobra ilustracija za smisao i svrhu, sada savremenim rečnikom rečeno, radikalske politike u Srbiji. Dvadeset i četiri privatizacije koje EU
prispominje savremenoj Srbiji su mala maca za razmere korupcionaških afera koje su ''kompanija'' Pašić i sin natovarili na račun države i naroda. Ovde je toj napomeni mesto samo zbog jedne činjenice: njegove potpune nebitnosti za nacionalnu kulturu u razvojnom istorijskom kontekstu. Osim u negativnom smislu, u kom su pratioci, i čak antagonisti, bitni za razvoj dramske radnje.
Poenta je u tome da je veliki Baja, strah i trepet, ''ima Pašić – ima hleba'', državnik koji vedri i oblači perspektivama nacije, u internacionalnom i istorijskom kontekstu potpuni anonimus. On je bio nebitan lik. A koliko je prostora pojeo, u životu nacije, i zauzeo, u nacionalnoj mitologiji?
Kada sam pre desetak godina jednom leteo sa Vidosavom Stevanovićem za Pariz uživao sam u preimućstvu da mi kulturni vodič i komentator putovanja bude pisac koji je objavljivao kod renomiranih francuskih izdavača, koji je zabavljao kulturnu javnost Pariza na književnim večerima i u televizijskim studijima, savremeni domaći klasik u nesporazumu sa nacionalnom elitom. Nezaboravno ranjen, svestan sopstvenog rada i dela, oduška jetkosti davao je kroz infantilno sarkastične i duhovite
komentare. Već na početku uzletanja, pre izdizanja nebu nad oblake, dok su se odozgo još jasno videle njive i vrste mladog kukuruza, usledio je znalački komentar vodiča: ''Uskoro napuštamo Srbiju. Ovde, u gustišu sremskih kukuruza, prestaje književna slava Matije Bećkovića. Tu je i ostavljamo i nadalje je ne vredi pominjati. Jer tamo kuda idemo za njega više niko nije ni čuo.''
Kada je moderni realista i izvorni radikal, Radoje Domanović ovdašnji, sa zakašnjenjem, tek posle Drugog svetskog rata, prevođen i predstavljan u svetu, taj su kulturni događaj zasenili brojni nesporazumi. Uglavnom vezani za vremensku identifikaciju autora. Evropa nije bila spremna da redefiniše istoriju svetske književnosti zbog neuporedive originalnosti književnih postupaka jedne izolovane stvaralačke figure sa Balkana.
Od kakvog je značaja demitologizujuće osavremenjavanje Kraljevića Marka pre Tvenovog kralja Artura, satirična elipsa i groteska pre Kafke i Harmsa, kad ovi pisci, činjenično, ne da nisu čitali Domanovića da bi na njih uticao, nego nisu ni čuli za njega. Najveći incident se dogodio u Austriji, kada se ispostavilo da je protumačeni kritičar nacizma umro decenijama pre početka uzdizanja Hitlera. Pašićeva figura je bila neozbiljan prototip firera, čak uvredljivo beznačajan za društveno
odgovornu potrebu književne kritike Hitlera i nacizma.
Ne zna Evropa šta je patnje i zala ostalo za Hitlerima iz malih sokaka? Ali nije kriva Evropa. Sokak mora sam da sredi svoje sokačarske tirane, autoritete i navike, ako želi da postane otmena gradska ulica.
Za mitskog čoveka kolektiv je sve, njegov jedini identitet, uslov samoodržanja i totalitet značenja, njegov jedini zamislivi svet. Sve izvan kruga te primarne, mitom osvećene i zaveštane zajednice, nerazlikovano je, svugde jednako, jedno i isto: tuđe
''Građanizam'', ''nevladino anacionalno sektaštvo'', taj ''sajam izdajnika i stranih plaćenika'' jeste savremeni izraz vitalne nacionalne tradicije Srba i nosilac njene baklje u svom vremenu i svetu
U izvornom političkom rečniku srpske nacionalne kulture 19. veka izrazi radikal i radikalna politika značili su sve suprotno od onog što označavaju danas: internacionalizam, otvorenost, socijalni senzibilitet ispred nacionalnog, zahtev za modernizacijom, kritiku kosovskog mita i nacionalne mitologije uopšte
