Ono sto je sve isto
- Dominacija Aleksandra Vučića nad političkim životom, sistemom i institucijama Republike Srbije, kako simbolička tako i faktička, apsolutno je nesporna, očigledna i neupitna činjenica. Ipak, postoje ozbiljni razlozi zbog kojih ovaj period našeg društva, svakako obeležen njegovom autoritarnom vladavinom, ne bi bilo ispravno okarakterisatikao lični režim. Ovaj tekst je pokušaj
promišljanja nekih razloga te vrste, zbog kojih bi uputnije i verodostojnije bilo o njemu govoriti kao o tajkunskom režimu, iliti oligarhijskom režimu Srpske napredne stranke (SNS), sasvim svejedno. Nije ta razlika između ličnog i oligarhijskog režima baš tako beznačajna, ma koliko oba ova tipa organizacije i raspodele moći jednako bila nedemokratska i, što je još važnije, protivustavna. Naročito ovde nije reč o apologiji despota i udvoričkom pokušaju da se umanji bilo čija lična
odgovornost za sva nepočinstva koja proizilaze iz takvog fundamentalnog bezakonja. Zapravo, sasvim suprotno: reč je o pokušaju da se ne dozvoli zanemarivanje bilo čije odgovornosti u toj stvari. Najveću vrednost i primamljivost ideja ličnog režima upravoi poseduje kao masovni alibi, skrivalica za ličnu odgovornost mnogih. To je komforni čarobni plašt ispod kojeg se u nevidljivost oblače čitave ordije subaša i saučesničkog bašibozluka. Tačnije, sasvim je sporno da li nešto takvo kao lični
režim uopšte postoji, čak, da li je takav ideološki mutant i mitološki hibris makar i teorijski održiv i moguć. Bekstvo od lične odgovornostiJoš u vreme uzdizanja kolektivističke ideologije nacizma, a pogotovo naknadno, posle Drugog svetskog rata, njenoga sloma i konačnog trijumfa liberalne demokratije i njoj pripadne kulture individualizma, društvena teorija je posebno osvetlila vezu socijalne krize i političkog liderstva. Naročito je takozvana kritička teorija društva ukazala na
fenomen hiperbolisanog pojedinca, kolektivnom fantazijom prepariranog fiktivnog natčoveka, oličenog u mesijanskom prisustvu političkog vođe, kao na periferni efekat porobljujućih totalitarnih težnji realne, ovozemaljske moći. Vođa je projekcija kolektivne propalosti, pisao je Adorno. Uprošćeno, da bi postojao veliki vođa najpre mora da postoji totalitarna ideja koju on oličava, jedan široki ćilim zgodan da prekrije sve objektivne i važne razlike među pojedincima. U kiselini tog
ideološkog otrova, a kao njegova esencija mogu da posluže i nacija, i rasa, i partija, i vera, nagrizaju se i rastaču sve druge bitne razlike konkretnih ljudi, i od ljudske supstance stvara se homogenizovana masa sve jednog i istog. To sve jedno i isto je mera dobrog i bitno je drugačije od esencijalno zlog neprijatelja koji ga ugrožava. Ovaj fantazmatski zakleti neprijatelj postoji samo kao senka prethodnog fantazma, sopstvenog kolektivnog bića. To mogu biti i Jevreji i kulaci i
zapad i dosovci, tek, svakako nekakvi iluminati, zaverenički povezani, uvek budni i organizovani kao jedan. Taj neprijatelj je infiltriran, sveprisutan i opak. Jer samo mu tako uobraženi identitet superiornog agresora i permanentnog zla skida oreol mučenika i žrtve u zločinu istrebljenja koje se nad njim smera. Nije ostareli profesor bačen na pločnik kroz prozor zgrade jednog od nemačkih univerziteta od strane konkretnih partijski organizovanih omladinaca, već kako u zvaničnoj vesti
partijskog biltena stoji, on se sam bacio, budući da ''više nije mogao da podnese sopstveni smrad svoje pokvarene talmudske duše''. Prebijanje na smrt vojvode Petra Bojovića na ulicama tek oslobođenog Beograda od strane pripadnika SKOJa, isti je zaplet, ponovljen na drugom polu jednako totalitarne ideologije. Na nešto blaži, ali konceptualno isti način, nije naprednjak lomio vrat novinaru ispred inauguracionog zdanja Narodne skupštine, nego je anonimni redar sprečavao rušilačku deverziju
jednog dosovca. Primer samo ilustruje anonimnost masovnih zločina totalitarizma, koji se pod plaštom ideologije i duha vremena ponavljaju i odigravaju po istom skriptu. Zločinac ne da nije odgovarao, nego nije ni identifikovan, a zločini teško da su dovodivi u neposrednu vezu sa ličnošću vođe i njegovom konkretnom voljom. Suština je upravo u tome. Samo totalitarne ideologije lišavaju pojedinca tereta lične odgovornosti. Samo je totalitarna nacistička ideja mogla da zaslepi savremenike za
masovnu i očiglednu jevrejsku sirotinju, a da im otvori treće oko kojim vide lihvara i predatora u svakom pripadniku čitavog jednog naroda. Samo je totalitarna naprednjačka ideja mogla da priviđa DOS i dosovce čitavu deceniju posle raspada te političke organizacije, u trenutku kada su je svi maltene odrekli. Ma koliko to naknadnim posmatračima delovalo neverovatno, to je ipak moguće samo u euforiji suspendovane umnosti i ekstatičkom trijumfu jednog novog kolektivnog identiteta kojeg vođa tek
oličava dok ukazuje prstom na arhineprijatelja. Vođa, međutim, nema natprirodne moći, pa samim tim ni vlasti ni načina da izmeni univerzalnu prirodu čoveka. On ne može da je razvlasti od njenog najvišeg dara, odnosno najdubljeg prokletstva, on ne može nikako svojom voljom da izbriše i potre taj uzvišeni beleg ljudske duše pred kojim su i bogovi nemoćni: ukratko, ne operiše ljude vođa od neizbrisive, nužne i neporecive lične slobode pojedinca. Taj autodestruktivni i samokompromitujući
ogavni čin svaki je od korisnika ideološke lobotomije na sebi morao da izvrši sam i od svoje volje. Vođa može tek da etiketira zlodela sledbenika kao postupke dobrog Nemca, samosvesnih komsomolaca, s pravom revoltiranih ojađenih građana...Radost sa kojom svi ti novi ljudi, dobri arijevci, komunisti, naprednjaci, skaču u partijski bazen sa razjedajućom kiselinom, u kojem će stari čovek biti razgrađen do srži, unutrašnje je motivacije i primarno je radost oslobođenja od slobode. Poopštena,
uspostavljena kao obavezujući socijalni obrazac ponašanja, ona kasnije postaje komformizam. Nema sumnje da je kod iskvarenog ološa od samog početka uračunata i neka lična korist, ali to su već kandidati za ''direktore konclogora''. Primarno je ipak rasterećenje od lične odgovornosti, koju sloboda podrazumeva, a od koje najefektnije oslobađaju svi opijati totalitarizma. Sveopšte narodno veselje Već u drugoj polovini dvadesetog veka društvena teorija je potpuno razobličila mit o ličnom režimu.
I to upravo na samom istorijskom i civilizacijskom izvoru, na temi čuvenih istočnjačkih despotija. Pokazalo se da je istočnjačka despotija uglavnom plod mašte evropskog osamnaestog veka, koji na različite načine mnogo više govori o političkim tendencijama moderniteta nego što doprinosi razumevanju orijenta. Rečju, lični režimi nikada i nigde nisu postojali. Otišlo se i dalje u takozvanoj Fukoovoj teoriji piramidalne strukture vlasti. Odnosi moći su permanentna igra usaglašavanja sviju
činilaca koja počinje na nivou minerala, a završava se u strukturama političke vlasti. Sama politička vlast je groteskna u komičnom, i ništa manje dijaboličnom, neskladu simboličkog prvenstva, s jedne, i deficita realne moći, s druge strane. Jer stvarna moć, ma gde i ma kakva politička vlast bila, uvek je odozdo.Ovo donekle i objašnjava interese i motive ugrađene u taj simbolički poredak groteskno predimenzionirane slike ovdašnjeg despota. On je predsednik Republike, predsednik SNSa, glavno
lice s malih ekrana naših TV prijemnika, dobro jutro i laku noć, alfa romeo i omega masna kiselina, osnovni razlog i krajnja svrha, Aleksandar Veliki, rečju Dibidus, ne samo zato što on to tako voli. Lični motivi o sve prisutnjenog protagoniste, koji su nesporni i nezanemarljivi, izgleda da ipak nisu poslednji i naročito ne jedini sistemski razlog njegovog propagandnog obogotvorenja. Demonijačna infantilnost te ibijevske groteske ne izražava samo mračne želje naručioca već i kodiranu poruku
za krajnjeg korisnika. SNS je sveopšte narodno veselje, lumperajka, pijanka i redaljka na koju su svi pozvani, tim pre što je ček blanko potpisan, a zna se ko ga je potpisao i ko plaća sav ceh na kraju, kad livrejisani ober upali sva svetla i podvuče crtu. Zli jezici kažu da ga u kuloarskim krugovima međunarodne politike baš tako i zovu: Potpisnik. A to onda znači da će na kermesu mnogi escajzi biti pokradeni, mnoga brendirana pića samo etiketirane švercovane šećeruše, mnogi računi
naduvani. Jer vođa je natprirodno, metafizičko i obogotvoreno biće nagonskom ali i osvešćenom voljom mnogih opasnika, i to zato i samo zato da bi kad divota umine, a jednom mora uminuti jer ničija nije gorela do zore, on i samo on bio za sve odgovoran, kaonatprirodno i metafizičko zlo. Ovaj fenomen, uz rekapitulaciju teze Hane Arent o svakodnevnoj običnosti zločinca i banalnosti zla, feralovac Viktor Ivančić nazvao je ''nacijin svlak''. Ta zmija otrovnica koja se brani mitom o ličnom režimu i
o metafizičkom karakteru despota je ono biće koje treba tući u glavu. Dakako, simboličkim sredstvima u prvom redu, jer ona i jeste jedno semantičko, virtuelno biće: simbolički poredak koji izražava i skriva realne odnose moći. U te svrhe je i ova demistifikacija iluzije o ličnom režimu koja raskriva odnose interesa kao mnogo složenije nego što se želi predstaviti. Iz te iluzije ćar vadi mnogo više njih nego što je jedna glava i samo jedna porodica. To je stoglava i na mnogo načina
isprepletana i uvezana ortačka struktura kojoj je SNS kodno ime, a Dibidus glavni brend. Da je tako vidi se po neskrivenoj intimi državnih organa i tajkunskog kapitala. Ona ide dotle da samo u Srbiji vlast za sebe rezerviše ekskluzivne resurse tako što ih privatizuje, a ne tako što ih nacionalizuje. Jer ona zajednička široka pokrivka i medijum koji sve strane u poslu povezuje i miri jeste SNS. Što bi ono rekli, svaka država ima mafiju, a samo u Srbiji SNS ima državu. Svi su isti Glavna
režimska parola kojom se pridobija podrška, ali i demotivišu masovni otpor i političko suprotstavljanje, glasi: svi su isti. U ogoljenosti sopstvenog bezakonja i opuštenosti od toga koliko mu posao stvarno dobro ide, SNS bi uskoro na nekim od permanentnih izbora ovu parolu mogao da pojavi i kao zvanični slogan. U prvom sloju značenja ona uopšte ne upućuje na SNS kao preporučenu opciju. Sasvim suprotno se čini. Reklo bi se da saopštava ocenu da se ni SNS ni po čemu ne razlikuje od
ostalih, čak ni od strašnog DOSa. Međutim, stvarno značenje se sasvim drugačije sagledava kad se uoči da je upravo to argumentacija odustajanja od alternative, čak i od pokušaja truda oko nje. Ona je predtekst za sva medijska omalovažavanja i najneverovatnija obesmišljavanja svake opozicije. Ovom se parolom upravo preporučuje dalji ostanak SNSa u nedogled, kao prirodnog, neizmenjivog i jedino mogućeg stanja. Zanimljivo je, međutim, da glavna SNSova motivaciona poruka, svi su isti, uopšte i ne
pokušava da opravda ili prikaže u boljem svetlu opakost i nedostatke režima. Kao da je količina zloupotreba, nekompetentnost kadrova, neuspešnost politike, kod SNSa.